Život i rad psihoanalitičarke Frances Tustin

 

Frances Tustin (1913-1994) bila je poznata po svom pionirskom radu na psihoanalitičkom lečenju dečjeg autizma. Ona je prva naglasila centralni značaj tela za ovu decu, za koju iskustvo odvojenosti može da se oseti kao fizičko sakaćenje. Shvatila je da su mnoge njihove samozaštitne strategije na sličan telesni način i da su akcije koje su mogle izgledati simbolično u stvari imale za cilj stvaranje senzacija koje su deci omogućavale da osećaju da i dalje postoje. Ovo je otvorilo način približavanja nepredstavljenim stanjima, u skladu sa teoretizacijom ß-elemenata Vilfreda Biona, ali ukorenjenog u fenomenološkim detaljima detetovog iskustva. 

Tustin je rođena kao Frances Vickers u Darlingtonu 1913. godine. Školovala se za učitelja u osnovnoj školi pre nego što je razvila interesovanje za psihoanalizu. Dva puta se udavala; njen drugi brak sa profesorom inženjerstva Arnoldom Tustinom bio je dug i srećan, iako je par pretrpeo tugu mrtvorođene dece. Godine 1952. zajedno sa Martom Haris i Dinom Rosenbluth, Tustin se pridružila drugom prijemu nove obuke za dečiju psihoterapiju, koju je Esther Bick osnovala na klinici Tavistock. Njen analitičar bio je Vilfred Bion, a supervizori Bick, Herbert Rosenfeld, Donald Meltzer i, kasnije, Sidnei Klein. Veoma je cenila rad sa Meltzerom i delila je njegove poglede na važnost senzualnosti kod dece sa autizmom i na njihovo oslanjanje na adhezivnu identifikaciju. Radije je ovo nazvala „autistična jednačina“ ili „autistični identitet“, jer je smatrala da to bolje izražava potpuni identitet i nedostatak prostora između deteta i druge osobe. Nakon kvalifikacija, Tustin je provela godinu dana u Bostonu, gde su je upoznale sa radom na autizmu koji su radile Margaret Mahler, Anni Bergman i njihova grupa, na koju se često pozivala.

Njen prvi rad o autizmu, „Značajan element u razvoju autizma: psihoanalitički pristup“, objavljen je 1966.godine. Džon, trogodišnjak koga je analizirala tri godine, razvio je jezik i potom otišao na univerzitet. Pokazao joj je da je verovao da je „crveno dugme“ (njegova reč za bradavicu) deo njegovih vlastitih usta i da je umesto toga osetio da u ustima ima „crnu rupu s gadnim ubodom“ kada je shvatio da ovo nije bilo tako. Tustin se mnogo puta vraćala ovom materijalu; jedna od njenih kasnijih formulacija (1986) bila je da je Džon doživljavao da dojka kao da ima rupu u sebi, tako da su i njegova usta, koja su bila izjednačena sa dojkom, imala rupu u sebi. Još jedan pacijent, kojeg je opisala u svojoj prvoj knjizi, Autizam i dečja psihoza, bio je desetogodišnji David, koji je napravio zaštitno odelo da bi se zaštitio. To ju je dovelo do ideje o autističnoj inkapsulaciji, pomoću koje dete sebe štiti od uticaja okoline ili opasnosti odnosa, kroz samo-generirane senzacije koje generišu osećaj samodovoljnosti. Tustin je postala svesna da je pojave sa kojima se susretala teško teoretizovati u smislu Kleinovih koncepata cepanja i projektivne identifikacije. Prepoznala je da su Vinnicott i Mahler opisali slična stanja, i to ju je navelo da usvoji neki od njihovih teorijskih okvira, uključujući ideju normalne, primarne faze u kojoj su majka i beba nediferencirani. U svojoj prvoj knjizi predložila je klasifikacionu šemu, prema kojoj su različiti podtipovi ’patološkog’ autizma nastali regresijom do ‘normalnog primarnog autizma’. Kasnije je revidirala ovo gledište (1990, 1991), delom zbog nalaza razvojnih istraživača o vrlo ranim kapacitetima novorođenčadi. U svom poslednjem predstavljenom radu (1994) iznela je dvostepenu teoriju autizma, prema kojoj je neprimerena, čulno zasnovana bliskost majke i bebe prekinuta traumatičnom spoznajom telesne odvojenosti, kojom je beba pokušala da upravlja oslanjajući se na sopstvenu senzaciju. Međutim, zadržala je svoju raniju teoriju o razlici između kapsulirane i zbunjene dece sa autizmom: između „zatvarača“ i „fioka unutra“. Takođe je opisala upotrebu autističnih strategija samozaštite kao „ludačku košulju“ koja drži psihotične strepnje pod kontrolom.

Po mišljenju Frances Tustin, njen glavni doprinos je bio u razumevanju ovih mehanizama zasnovanih na senzacijama, koji štite dete, ali ometaju njegovu otvorenost da pomogne drugim ljudskim bićima. „Autistični predmeti“ (1980) su teški izvori senzacija zbog kojih se dete oseća snažno, dok „autistični oblici“ (1984), poput obrazaca napravljenih detetovim dahom ili pljuvačkom, umiruju i smiruju. Naglasila je važnost integracija na ovim osnovnim čulnim nivoima, gde su tvrde i meke prethodnice muškog i ženskog pola. Mnogi od njenih čitalaca takođe bi izdvojili njen rad "Psihološko rođenje i psihološka katastrofa" (1980), u kojem ona iznosi neke strahote koje odvojenost čina rođenja može da utiče na decu koja nisu sadržana u onome što ona naziva; mentalna materica kao i njen nezaboravni, pedantni prikaz procesa kontra-prenosa (1981). Naglasila je da roditelje ne treba kriviti za stanje svog deteta.

Tustin je živopisno pisala, na način koji je čitaocima omogućio da razumeju iskustva daleko od iskustava normalne neurotične odrasle osobe. Izbegavala je tehničke izraze u korist citata pesnika, a njen rad je dospeo do mnogih izvan struke. Njena treća knjiga, Autistične barijere kod neurotičnih pacijenata" (1986), ilustrovala je važnost autističnih strepnji (propadanja, prosipanja i gubitka delova tela) u iskustvu dece i odraslih koji nisu imali autizam. Autistične strategije samozaštite videla je kao deo ljudskog stanja - tragično restriktivnog, mada se osećalo neophodnim. Njena genijalnost možda je ležala manje u teorijskoj formulaciji nego u sposobnosti (onu koju je podelila sa Bikom) da oseti put u telesno iskustvo deteta; tada je mogla da prenese ljudsku suštinu pacijenata za koje se činilo da nemaju suštinu. Kao supervizor bila je oduševljena i velikodušna, (a superviziju je obično pratilo beleženje ideja i zaključaka do kojih je dolazila naknadno). Mnogo je predavala u inostranstvu i u Britaniji, a njene knjige su prevođene na mnogo jezika. Bila je počasni član Udruženja dečijih psihoterapeuta i pridruženi član Britanskog psihoanalitičkog društva. Nekoliko meseci nakon što je umrla 11. novembra 1994. godine, njen suprug, zajedno sa psihoanalitičarima Judith i Theodoreom Mitrani, osnovao je Frances Tustin Memorial Trust u Los Angelesu (sada sa sedištem u Parizu). Oni dodeljuju godišnju memorijalnu nagradu Frances Tustin i lektorat za klinički rad na temu „Lečenje primitivnih mentalnih stanja uopšte i autističnih stanja, posebno dece, adolescenata ili odraslih“. Uređena knjiga Mitranis-a, Frances Tustin Today, objavljena je u seriji Nova biblioteka za psihoanalizu 2015. Godine. Tustin arhiva se nalazi u biblioteci Wellcome.

Natalija Stanković, psiholog

LITERATURA:
1996.  Tustin, F. ‘A significant element in the development of autism: A
psychoanalytic approach’. Journal of Child Psychology & Psychiatry.
1972.  Tustin, F. Autism and Childhood Psychosis. Hogarth.
1980a.  Tustin, F. ‘Autistic objects.’ International Review of Psycho-Analysis.
1980b..  Tustin, F. ‘Psychological birth and psychological catastrophe’. In Autistic
States in Children. Routledge.
1981a.  Tustin, F. Autistic States in Children. Routledge
1981b.  Tustin, F. ‘Thinkings’. In Autistic States in Children. Routledge.
1984. Tustin, F. ‘Autistic shapes’. International Review of Psycho-Analysis.
1986.  Tustin, F. Autistic Barriers in Neurotic Patients. Karnac.
1990. Tustin, F. The Protective Shell in Children and Adults. Karnac.
1991.  Tustin, F. ‘Revised understandings of psychogenic autism’. International
Journal of Psychoanalysis.
1994.  Tustin, F. ‘The perpetuation of an error’. Journal of Child Psychotherapy.