Seksualnost i izbor intimnog partnera

Bazična postavka psihodinamskih teorija jeste da čovekom upravljaju biološki nagoni i potrebe. U bazične potrebe, za decu vrlo važne, spadaju hrana, zaštita i emocionalna bliskost i stabilnost. Frojd je prvi uveo u psihologiju pojam dečje seksualnosti i smatrao je da se ona budi i aktivira kao moćna potreba dok je dete još malo. Ovkva smela izjava u vreme kada je izrečena izazvala je burna reagovanja i velika neslaganja ali danas niko je ne poriče. Senzualnost i seksualnost oblikuju suštinu i prirodu dečjih odnosa sa odraslima, naročito odnos sa majkom. Iz tog razdoblja ostaju rudimenti uspomena, uspomene a ne traume. Pošto deca nisu svesna toga, njihova seksualnost je predistorija seksualnosti odraslih. Zajednička odlika i jedne i druge je tajanstvenost i duboka intimnost. Izgradnja i osvajanje seksualnosti uvek je sasvim ličan put, jedinstven i neodvojiv od pojma lične slobode.

 

Nakon rođenja dete je bespomoćno, nezaštićeno i potpuno zavisno od svojih roditelja. Frustracija zbog nezadovoljenja određenih potreba je neminovna što kod deteta izaziva loša osećanja od kojih se ono brani mehanizmima cepanja i potiskivanja i držanjem van svesti dva aspekta osobe koja pruža pomoć i zadovoljava potrebe (ta osoba koja brine o detetu je najčešće majka). Postoje dva aspekta odnosa sa roditeljima koja se drže van svesti a to su frustrirajući aspekat lišavanja i aspekt pobuđivanja potrebe. U svesti dete zadržava sliku idealizovane majke koja ni previše frustrira ni previše pobuđuje. Smatra se da će intenzivni afekti iz ovog perioda, kao što su frustracije, želje, gnev i nepodnošljiva žudnja, isplivati na površinu u odraslim intimnim odnosima (Scharff 1982). Kako su takvi afekti uglavno nesvesni, osoba neće moći da razume zašto doživljava takva intenzivna i ekstremna osećanja i biće joj teško da shvati šta je uzrok tome, šta se stvarno dešava.

Seksualnost nije samo fizička nego sadrži i simbolički deo a seksualna intimnost može da probudi ponovo potisnute objektne odnose vezane za oba roditelja (Schrarff 1982). Ona u simboličkom smislu predstvlja borbu da osoba zadrži sećanja na roditelje kao kompetentne, dobre, negujuće i pune ljubavi nasuprot slici roditelja koji su lišavajući, restriktivni i frustrirajući. Ako seksualni odnos između partnera funkcioniše skladno i zadovoljavajući je, to znači da se unutrašnji objektni svet doživljava kao integrisan i ispunjen pozitivnim osećanjima. Uspešni seksualni odnosi nose osećanja „dobrog“ sebe, „dobrog“ drugog i „dobrog“ međusobnog odnosa, a takođe oslikavaju nadmoć dobrog iskustva nad lošim. Ukoliko su seksualni odnosi nezadovoljavajući i neuspešni, mogu ukazivati na to da loši spolašnji i unutrašnji objekti i loša osećanja dominiraju, imaju prevagu nad dobrim. Takva situacija evocira infantilno iskustvo i budi anksioznost iz ranog perioda života kada je osoba osećala da su sopstvo i drugi nadmoćni, uskraćujući, nepodržavajući, loši i nedostojni poverenja.

Seksualno funkcionisanje u zavisnosti od faze razvoja

Od prirode ranih objektnih odnosa tj. ranih vezanosti za primarne figure odrastanja kao i načina na koji smo se borili sa različitim emocijama i anksioznostima u tom periodu, zavisi naš kasniji izbor partnera. Partneri mogu često biti izabrani iz nesvesnih razloga. Neki od tih razloga mogu biti na primer slična rana iskustva. Oba partnera mogu poticati iz porodica gde su postojale teškoće u izražavanju emocija, naklonosti, besa ili ljubomore ili gde im nisu bile zadovoljene slične bazične potrebe. Oni mogu da izaberu jedno drugo i zato što negde očekuju da će im taj drugi omogućiti tj. dopustiti da se zadrže dotadašnji mehanizmi odbrane, da im se neće ponuditi nikakav novi izazov ili pak zato što osećaju da će drugi provocirati njihove odbrane. Biramo ono što na nesvesnom nivou prepoznajemo kao poznato. Partnera možemo izabrati i zato što negde u njemu nesvesno vidimo i prepoznajemo neke otcepljene delove nas samih, duboko potisnute ili zato što nas nesvesno podseća na jednog od roditelja. Mi smo nesvesni da se prema svom partneru na neki način ponašamo „kao da“ je on-ona naš otac ili majka. Izabrani partner može predstavljati i idealizovani aspekt sebe tj. naše viđenje idealnog sebe u drugome. On ima ono što mi priželjkujemo, nešto što vidimo i procenjujemo kao dobru i cenjenu osobinu, nešto što nemamo a visoko vrednujemo i želeli bismo da imamo. Svaki stadijum tj. faza razvoja ima različite uticaje na oblikovanje odnosa ljudi a samim tim i na seksualnost.

U oralnoj fazi postoje različita iskustva vezana za ishranu, unošenje hrane i mleka na usta. Centralna tema ovog stadijuma je zavisnost. Dete otkriva da je zavisno i ranjivo. Tada se javlja strah od gubitka, strah da će ga osoba od koje zavisi napustiti. Kako bi se zaštitilo od takvih bolnih osećanja, dete razvija kontrolu kojom primorava druge da ispune njegove potrebe. Kontrolisani objekat je objekat od koga se zavisi a može se javiti i osećanje prezira prema objektu. Preziranjem mu se poriče vrednost i na taj način se umanjuje strah od njegovog gubitka. Svi postupci iz ove faze poput sisanja i griženja, grade oralnu seksualnost i predstavljaju osnov suštinskog zadovoljstva koje se traži tokom života. Većina ljudi se uglavnom seća svog prvog poljupca koji simbolički predstavlja prelazak u seksualnost odraslih i gde se nesvesno pronalaze sva ona zadovoljstva iz ove faze najranijeg detinjstva. Poljubac budi senzualnost i vodi ka intimnom činu prepuštanja drugom, telesnoj ljubavi i stapanju s drugim telom od kog smo dotad strahovali.

Ukoliko oba partnera imaju nerešene probleme i konflikte iz oralnog razvojnog stadijuma, njihov odnos biće preterano zavisan. Partneri će biti čvrsto vezani jedno za drugo što će im omogućavati da poriču svoj strah od nezavisnosti i separacije. Oni mogu neprestano da pokušavaju da kontrolišu jedno drugo i da se pri tome stalno osećaju pod pritiskom i kao da guše jedno drugo ali i uplašeno ukoliko krenu da rade nešto odvojeno. Što se seksualnog funkcionisanja tiče, nijedno neće biti u stanju da inicira seksualnost. Oboje mogu da čekaju da se onaj drugi prvi pokrene i preuzme inicijativu. Moguće je i da oboje poriču svoje potrebe za zavisnošću i da imaju hladan i distanciran odnos. Seksualnost može da postane izvor problema, budući da nijedan partner ne može da prizna da mu treba onaj drugi. To može rezultovati hladnim i mehaničkim odnosom kada emocije i zavisnost ostaju sakrivene.

Može se desiti i da jedan partner bude zavisan a drugi nezavisan. Oni se međusobno privlače zato što svaki dozvoljava onom drugom da zadrži svoju fasadu i odbranu. Jedan ne mora da se suoči sa svojim strahovima od nezavisnosti i odvojenosti, a drugi ne mora da prizna svoje potrebe za zavisnošću. Partner koji je manifestno zavistan je ujedno i ranjiviji, nemoćniji i otvoreniji za zlostavljanje, naročito ako ga kažnjava drugi partner zbog zavisnosti usled svojih projekcija. Primer ovakve veze je tradicionalni model braka gde je žena naizgled zavisna, a muškarac naizgled moćan i nezavistan. U takvom braku žena može biti seksualno pasivna i zavisna od muškarca a on je taj koji je inicira seks. Kod ovakve žene može se javiti i anorgazmija usled njenog osećanja nesposobnosti i neadekvatnosti da svoje seksualne potrebe izrazi direktno. S druge strane, u ovakvom odnosu muškarac može da se oseti napeto i anksiozno usled prinude da konstantno on preuzima odgovornost. Može biti i uvređen jer naizgled ona ne misli o njegovim potrebama. Usled ovakvih unutarpsihičkih pritisaka on može razviti impotenciju ili prevremenu ejakulaciju.

U analnoj fazi dete stiče nezavisnost i autonomiju, ono može da posluša ili da ne posluša ono što se od njega traži i to ga vodi u borbu moći sa roditeljima. Ako su roditelji previše rigidni i neflesibilni u svojim zahtevima, kontrolišući, dete može postati stidljivo i zastrašeno izbegavajući upuštanje u rizik ili pak može razviti otpor, bunt i tvrdoglavost. Ako roditelji odu u drugu krajnost pa imaju suviše popustljiv stav, dete može postati samoživo, egocentrično, usmereno samo na sopstvene potrebe. Teškoće koje potiču iz ove razvojne faze ogledaju se u nespsobnosti da se razumeju drugi, nemogućnosti da se grade kompromisi, buntovništvu prema potrebama i željama partnera kao i strahu da se preuzimaju rizični poduhvati. Otvorenom pobunom, suprotstavljanjem i odbijanjem da se izvršavaju tuđi zahtevi, zadobija se moć. To se isto može postići i pasivnom tvrdoglavošću.

U odnosu na seksualnost, može se javiti osećanje da su telesne funkcije prljave, da ih se treba stideti i odreći. Mogu postojati strahovi od prepuštanja, strah od preuzimanja rizika u seksualnom pogledu. Takođe mogu postojati i strahovi da osoba ne postane nimfomanka ili zavisnik od seksa usled čega postoji preterana kontrola seksualnosti, čak i na nivou želje i osećanja uzbuđenosti. Moguća je i obrnuta situacija kada osoba izbegava da je kontroliše neko drugi a to vodi pokušaju da se kontroliše seksualna situacija. Nadmoć i dominacija mogu postati preokupacija partnera, bilo u otvorenoj formi bilo s naglaskom na odbrambenim aspektima, pri čemu se oseća strah od predavanja tela drugome i izbegavanja da se to čini (Skiner 1976).

Najvažnija odlika falusne tj. edipalne faze razvoja je javljanje seksualne želje prema roditelju suprotnog pola. To dovodi do rivalstva i konflikta sa roditeljem istog pola i to potencijalno rezultira emocionalnim konfliktima kod deteta odnosno do pojave straha od kastracije (Scharff 1982). Kroz proces identifikacije dolazi do razrešenja konflikta. Dečak se poistovećuje sa ocem nadajući se da će majka i njega voleti ako je nalik ocu a kod devojčica je obrnuto.

Tokom ove faze dete ima nekoliko potreba. Po Skinerovom mišljenju potrebno mu je da bude u stanju da izrazi svoja osećanja bez straha od odmazde, odbacivanja, kažnjavanja ili gubitka ljubavi bilo kog roditelja. Dete ima potrebu da „vidi“ seksualni odnos bez stida između svojih roditelja. Takođe mu je potrebno da bude neuspešno u „zavođenju“ roditelja suprotnog pola kako ne bi izgubilo ljubav drugog roditelja (Skynner 1976).

U falusnoj fazi može postojati strah od uspeha, prožet strahom od gubitka ljubavi jednog roditelja. To vodi ka tome da se kasnije u životu uvek biraju nedostupni partneri (na primer zaljubljivanje u osobe koje su već u braku). Ako dođe do uspeha u zavođenju takvog zauzetog partnera, raniji strahovi od gubitka ljubavi mogu da se aktiviraju i takav odnos se napušta samo da bi se opet prešlo na drugu nedostupnu osobu. Generalno, mogu postojati problemi sa suprotnim polom. Ukoliko dođe do prevelikog približavanja bude se strahovi od odmazde. U heteroseksualnim odnosima može postojati mogućnost da se partner doživljava kao roditelj suprotnog pola a to aktivira ponašanja i reagovanja prema partneru na sličan način kako se činilo prema roditelju. Osoba može reagovati i na isti način kao što je istopolni roditelj reagovao nekada prema svom partneru.

Za ljude koji se bave istorijom i proučavaju je prošlost je jako bitna jer znajući prošlost možemo da gradimo drugačiju, bolju budućnost. Međutim, Marsel Rifo, profesor i dečji psihijatar iz Marselja, ističe, da kada je u pitanju dečja seksualnost tu bi važilo obrnuto pravilo odnosno ko želi mirnu budućnost ne bi smeo da se priseća prošlosti. U oblasti seksualnosti i intimnosti, odraslima je najbolje da potisnu i zaborave dečju seksualnost. Onda ni ne čudi što se deca ne sećaju prvih, formativnih godina života. Svi događaji iz prvih pet godina života uglavnom se potiskuju u nesvesno. Takvi događaji koji su protkani seksualnošću nikada ne postaju sećanje ali se mogu javiti tokom života kao san ili noćna mora, omaška u govoru ili simptom tj. sve ono što je pod uplivom nesvesnog što je i suština psihoanalize. Ono što preti da naruši naš psihički integiritet, naš sistem stabilnosti i ravnoteže, sve ono ugrožavajuće, kompromitujuće, neprihvatljivo i zastrašujuće, biva sakriveno u našem nesvesnom . To nam omogućava lakše i bezbrižnije odrastanje bez osećanja krivice. Potiskivanje i zaboravljanje nas štite od infantilnih seksualnih doživljaja kako bi kasnije tokom života mogli da prihvatimo ljubav, a seksualnost, kako kaže Marsel Rifo, treba slobodno da živi i da u svakom životnom dobu, u svakoj fazi razvoja, ostane jedno osvajanje i jedna intimna priča.

Jelena Krstić, psiholog

Kontakt: nikolic.jeka@gmail.com

Izvori:  

Scharff, D. E.  (1982) The sexual Relationships. Boston, MA: Routledge and Kegan Paul

Skynner, R. (1976) Ont Flesh: Separate persons. London: Constable

Seks i moć; Sali Dalos i Rudi Dalos 

Sve ono što nikada ne bi trebalo da znate o seksualnosti vaše dece; Marsel Rifo

 

Pijažeova teorija intelektualnog razvoja dece

Biografija

Razvojni psiholog Žan Pijaže poznat je po svojoj teoriji kognitivnog-intelektualnog razvoja i brojnim  istraživanjima o mentalnim sposobnostima dece. Jedna od najsloženijih teorija kognitivnog razvoja je ona čiji je tvorac Pijaže. Kognitivni razvoj je, prema ovom biološki orijentisanom teoretičaru, spontan, autoregulacioni proces, određen organizmu intraspektivnim činiocima i mehanizmima. Teorijska shvatanja ovog autora značajna su za izvođenje pedagoških implikacija i unapređivanje procesa nastave. 

Od Pijažeovog rada do danas mnogi autori su nastojali da Pijažeovu teoriju intelektualnog razvoja približe obrazovnoj praksi. Jedni su u tim nastojanjima ostajali na teorijskom nivou (na primer, Mikalački-Briski), dok su drugi razvijali raznovrsne programe i projekte radi primene Pijažeovih shvatanja u obrazovnoj praksi (na primer, Adey). Osnovna premisa Pijažeove teorije jeste da psihički razvoj počinje rođenjem, završava se u odraslom dobu, i kao fizički i mentalni razvoj teži balansu, ravnoteži. Osnovi logike počinju da se implementiraju pre usvajanja jezika, kroz senzornu i motoričku aktivnost u interakciji sa okolinom, socio-kulturnim okruženjem i to je ono što stvara iskustvo.

Istaknuta dela ovog psihologa su:

•             Jezik i misao kod deteta (1923)

•             Logičko rasuđivanje i razmišljanje kod deteta (1924)

•             Poreklo inteligencije kod dece (1948)

•             Rani razvoj logike kod deteta (1964)

Stadijumi intelektualnog razvoja

Pijaže je postulirao postojanje četiri stadijuma intelektualnog razvoja. Svaki stadijum intelektualnog razvoja podrazumeva određena dostignuća i ograničenja dece u čijoj osnovi se nalazi zajednička struktura koja obeležava specifičnost određenog stadijuma. Prema Pijažeu, stadijume intelektualnog razvoja karakterišu određena uopštena svojstva: invarijantni redosledi javljanja, uopštenost, kognitivno restrukturiranje, hijerarhijska integracija i univerzalnost. Redosled javljanja stadijuma je nepromenljiv. Upravo iz razloga što preoperacioni stadijum nastaje iz senzomotornog stadijuma, a predstavlja pripremu za stadijum konkretnih operacija, Svaki stadijum intelektualnog razvoja se može opisati po uopštenim svojstvima. Stadijum predstavlja kognitivno restrukturiranje tako što kasniji stadijumi predstavljaju kvalitativno različite načine razmišljanja. Sve ovo nam govori da raniji obrasci mišljenja karakteristični za prethodni stadijum se ne gube, već su inkorporirani u više stadijume. Faze intelektualnog razvoja su univerzalne, tj. sva deca, u svim kulturama, prolaze kroz iste stadijume.

Subjekat (dete) u svom odnosu sa objektom (spoljnim faktorom) postiže sve savršenije forme ravnoteže serijom autoregulativnih kompenzacija, što je zapravo osnova Pijažeove teorije- uspostaviti ravnotežu mentalnih funkcija. Uticaji društvene sredine nisu formativni, ne stvaraju kognitivne strukture, već mogu samo da ubrzaju ili uspore razvoj. Zapravo ističe se značaj intraspektivnog faktora.

Razvoj inteligencije prolazi kroz četiri glavna stadijuma ili perioda, čiji je redosled postojan i nepromenljiv, a to su: senzomotorni period (od rođenja do pojave simboličke funkcije), preoperacioni period (od 1-6 do 7-8), period konkretnih operacija (od 7-8 do 11-12) i period formalnih operacija (od 11-12 do 15-16). Nužnost redosleda javljanja ovih stadijuma ne znači da su oni nasledno predodređeni, već je to proizvod aktivnosti subjekta koji je u potpunosti ovladao mogućnostima jednog stadijuma i koji ga prevazilazi prelaskom na sledeći (npr. od konkretnih ka formalnim operacijama).

Senzomotorni stadijum

Pijaže je ukazao da je period između rođenja i sticanja govora obeležen izuzetnim intelektualnim razvojem i od presudnog uticaja na kasniji intelektualni razvoj dece. To je stadijum razvoja senzomotorne inteligencije kada novorođenče i odojče manipulišu objektima i koriste opažaje i pokrete organizovane u akcione šeme. Senzomotorni stadijum započinje refleksnim akcijama bebe i obeležen je pojavom četiri osnovna procesa: obrazovanjem kategorije objekta, prostora, uzročnosti i vremena. Bitna karakteristika i dostignuće deteta u ovom stadijumu je razvoj postojanosti objekta. To je „uverenje da opažena figura odgovara ’nečemu’ što postoji i dalje iako se ona više ne opaža“ (Pijaže i Inhelder). U početku, za dete objekat postoji samo kada ga vidi, dok kasnije dete počinje da razume da objekti postoje i kada su sakriveni i kada ih ne opaža. Slično obrazovanju objekata, u početku za bebu postoji toliko međusobno nekoordinisanih prostora usmerenih ka vlastitim pokretima. Kasnije, krajem druge godine, dolazi do obrazovanja opšteg prostora kod dece „koji obuhvata posebne prostore i koji karakteriše međusobne odnose objekata obuhvatajući ih u njihovom totalitetu“ (Pijaže i Inhelder). Egocentrizam, koji se javlja na senzomotornom stadijumu, označava nemogućnost razlikovanja sebe od spoljašnjeg sveta. Dostignuće na senzomotornom stadijumu predstavlja i sposobnost deteta da razlikuje ono što je specifično za njega od onoga što je specifično za spoljašnji svet.

Preoperacioni stadijum

Bitna odlika ovog stadijuma i veliko dostignuće je razvoj jezičkih sposobnosti i simboličke funkcije. Postoje podaci da dete na uzrastu od osamnaest meseci koristi u proseku dvadeset dve reči, dok na uzrastu od pet godina koristi u proseku dve hiljade reči. Ovaj podatak i slični nalazi ukazuju na veoma intenzivan razvoj jezika kod dece u preoperacionom periodu u odnosu na prethodni senzomotorni stadijum. Govor pruža deci mogućnost opštenja sa drugima i pojavu. Za Pijažea simbolička funkcija je sposobnost predstavljanja (reprezentovanja) odsutnih objekata ili događaja, čija je karakteristika razdvajanje znaka ili simbola od označenih objekata ili događaja. Deca u preoperacionoj fazi koriste simbole u igri i u likovnom izražavanju. Kuk i Kuk navode primer svoje trogodišnje ćerke koja koristi mentalna predstavljanja u svojim crtežima. Njihova ćerka objašnjava da dve horizontalne linije (crna i crvena) u njenom crtežu predstavljaju njenu majku sa crnom kosom i omiljenom crvenom košuljom. Dakle, iako crteži dece ne moraju ličiti odraslima na stvarne objekte, oni su dokaz pojave mentalnih predstava kod dece. Mišljenje dece na preoperacionom stadijumu karakteriše i centriranost u mišljenju, tj. tendencija da se usredsrede na jedan aspekt, umesto da uzmu u obzir nekoliko aspekata situacije i problema. Na primer, u zadatku sa konzervacijom tečnosti deca pokazuju tendenciju da se fokusiraju često samo na visinu, a zanemaruju širinu posude. U preoperacionom stadijumu deci nedostaje reverzibilnost u mišljenju koja, prema Pijažeu, predstavlja odlučujuće obeležje preoperacione misli dece. Deci se pokažu tri kugle različite boje (A-B-C) koje se kreću kroz jednu cev. Od dece se zatraži da kažu kojim će se redosledom pojavljivati kugle na kraju cevi. Pokazalo se da deca očekuju da će se kuglice pojavljivati istim redosledom kao i na početku cevi. Međutim, kada se cev okrene u suprotnom smeru, deca ne uspevaju da predvide redosled kugli CB-A. U ovom slučaju ne postoji racionalna operacija kod dece već intuicija.

Stadijum konkretnih operacija

Treći stadijum karakteriše pojava konkretnih operacija koje omogućuju detetu da izvodi operacije nad objektima putem stvarnog ili zamišljenog manipulisanja objektima. Deca u ovom stadijumu pokazuju decentraciju u mišljenju time što su u stanju da posmatraju više aspekata problema (na primer, visinu i širinu posude). Ovakav razvoj omogućava deci da razmišljaju o svetu pomoću pravila logike postepeno oslobađajući se intuitivne misli, karakteristične za preoperacioni stadijum. Deca u stadijumu konkretnih operacija pokazuju svoje logičke sposobnosti kada rešavaju raspoređivanje klasa i problem zaključivanja. Na primer, deca su u stanju da rešavaju zadatke serijacije (svrstavanje predmeta u niz po veličini), klasifikovanja objekata prema više karakteristika i da izvode zaključke iz upoređivanja odnosa među objektima (problem tranzitivnosti). Ograničenje u mišljenju dece na ovom stadijumu predstavlja egocentrizam u mišljenju, koji se ispoljava u nesposobnosti razlikovanja misli o stvarnosti od same stvarnosti. Ulaskom u stadijum konkretnih operacija, deca postaju sposobna za kooperaciju jer počinju da razlikuju svoju perspektivu od perspektive drugih. Ukoliko deca nisu imala konkretno iskustvo sa kontekstom ili situacijom ili ukoliko objekti nisu opipljivi, deca neće biti uspešna u korišćenju konkretnih operacija.

Stadijum formalnih operacija

Tokom adolescencije, smatra Pijaže, intelektualni razvoj dostiže puni potencijal obrazovanjem formalno-operativnih misli. Adolescenti razvijaju sposobnost da koriste hipotetičko-deduktivno mišljenje, da formiraju hipoteze i dedukuju posledice iz mogućeg. Druga važna promena koja se dešava na ovom stadijumu je pojava apstraktnog mišljenja. Tokom stadijuma formalnih operacija adolescenti počinju da razmišljaju o apstraktnim pojmovima poput istine, pravde, pravičnosti. Sistematično i metodično traganje za rešenjem je važna odlika formalno-operacionog mišljenja adolescenata. Reč je o upotrebi deduktivnog mišljenja. Egocentrizam u mišljenju adolescenata označava nemogućnost da se napravi razlika između mišljenja drugih, zbog pretežne usmerenosti na sopstveno mišljenje. Izdvajaju se dve posebne forme egocentrizma kod adolescenata. Prva forma egocentrizma je označena pojmom imaginarna publika. Adolescent, zbog usmerenosti na sopstveno mišljenje, počinje da veruje da su i ostali zaokupljeni njegovim izgledom i ponašanjem. Drugi tip egocentrizma kod adolescenata je poznat kao lična fabula. Adolescenti su skloni da veruju da su njihove apstraktne misli jedinstvene i nove. Za prevazilaženje egocentrizma kod adolescenata od presudnog značaja su vršnjaci i zaposlenje. Kroz interakciju sa vršnjacima adolescent proverava svoje teorije, njihova ograničenja i prednosti, dok kroz rad premošćuje jaz koji postoji između realnog i idealnog.

Pijažeov doprinos edukaciji

Ovaj psiholog smatra se osnivačem genetičke psihologije koja je značajno uticala na teorijsku i obrazovnu praksu koja je na osnovu nje nastala, osim što se tokom vremena promenila i dovela do različitih formulacija. Rad se sastoji od otkrića ljudskog mišljenja iz biološke, psihološke i logičke perspektive. Neophodno je razjasniti da se pojam „genetske psihologije“ ne primenjuje u čisto biloškom ili fiziološkom kontekstu. Naime, on se ne odnosi i ne temelji na genomima, već je označen kao „genetika“,  jer je rad razvijen u odnosu na genezu, poreklo ili princip ljudske misli. Jedan od velikih Pijažeovih doprinosa sadašnjem obrazovanju je postizanje kognitivnog razvoja u ranim godinama obrazovanja deteta. Zbog toga je neophodno i komplementarno ono što je porodica naučila dete i kako ga je stimulisala, dajući mu da uči pravila i norme koje mu omogućavaju da se prilagodi u školskom okruženju.

Još jedan Pijažeov doprinos koji danas možemo videti u nekim školama je da teorija koja se predaje na jednom času nije dovoljna da bi se reklo da je ta tema naučena. U tom smislu, učenje uključuje više metoda pedagogije, kao što je primena znanja, eksperimentisanja i demonstracija. Glavni cilj edukacije je stvaranje ljudi koji su sposobni za inovacije, a ne za puko ponavljanje onoga što su druge generacije učinile-razvoj kreativnosti. Drugi cilj edukacije je formiranje umova koji su kritički, koji mogu da potvrde i ne prihvate sve što im se prenosi kao ispravno ili istinito. Glavna ideja teorije je da znanje nije kopija realnosti, već proizvod povezanosti osobe sa njegovim okruženjem. Što je okruženje stimulativnije, to će razvoj biti bogatiji i pozitivniji.

Autor teksta:

Sanja Trajkov, Spec.pedagog-defektolog

Izvori:

Miočinović, LJ. (2002). Pijažeova teorija intelektualnog razvoja

Pijaže, Ž. i Inhelder, B. (1996). Intelektualni razvoj deteta, izabrani radovi

Cook, J. L. & Cook, G. (2005). Child development: principles & perspectives

Razvod kao rizičan faktor razvoja deteta

Razvod predstavlja ozbiljnu promenu života roditelja i dece. Ta promena manifestuje se na celokupan životni tok porodice i dovodi do manifestnih ili latentih posledica u razvoju deteta. Promene ne podrazumevaju jedan događaj - razvod, već se odnose na period pre donošenja odluke, kao i na  period nakon donošenja odluke i rastanka sa partnerom, kao i na privikavanje na nov način života, nakon razvoda. Deca sagledavaju funkcionisanje porodice i prilagođavaju se promenama u skladu sa svojim sposobnostima koje se trenutno aktiviraju. Gledaju kako se mama i tata ponašaju, kako, i o čemu razgovaraju, pa se veoma često pozicioniraju u skladu sa relacijama u kojima su uključeni. Česti sukobi među roditeljima, tuga, odlazak jednog od roditelja iz kuće ili pak odlazak deteta iz kuće, promene mesta stanovanja, škole i ostalih navika predstavljaju stres za dete koji može izazvati mnoge psihološke probleme (probleme učenja, adaptacije, emocionalne probleme). Na koji način će dete izneti situaciju, prihvatiti razvod i nov život u najvećoj meri zavisi od načina postavljanja roditelja. Reakcije roditelja često su preplavljene emocijama, i u velikoj meri utiču na ponašanje deteta.

Kako dete može da reaguje?

Način prilagođavanja deteta zavisi od reakcija roditelja, ali i drugih osoba koje dete okružuju. Emocionalne reakcije roditelja utiču na doživljaj i sliku deteta nakon razvoda. Ako razvod za roditelje predstavlja poraz-nenadmašiv gubitak, dete će se isto tako osećati i postaviti. Imaće problem u doživljaju celokupne situacije, jer će sebe okrivljavati. Vrlo često roditelji tokom razvoda bivaju skoncentrisani na svoje potrebe ili pritisak koji  sam razvod donosi, tako da često ne odgovore na adekvatan način kada su u pitanju dečiji zahtevi. Tada se može stvoriti osećaj beznadežnosti, manje vrednosti deteta, jer celokupan roditeljski fokus usmeren je ka procesu rastajanja. S toga dete može sebe staviti u drugi plan, van roditeljskog domašaja – povlačenje u sebe. U skladu sa težinom situacije, neki roditelji smatraju da dete treba držati po strani i na taj način ga štititi. Ovakvo rešenje nije konstruktivo, jer je sa detetom potrebno  razgovarati o onome što se dešava, kako ono samo ne bi konstruisalo odgovore i sebe videlo kao krivca.

Na koji način će reagovati deca zavisi i od toga kog su uzrasta i pola. Mlađa deca uzrasta (5-8 god) u početku biće zbunjena, neće znati tačno šta se dešava, zato će stalno pronalaziti moguća rešenja, kako bi se roditelji pomirili. U njima se primarno javlja strah od gubitka jednog  roditelja i nesigurnost. Nešto starija deca - osnovci pre pokazuju tugu, skloni su zatvaranju ili ispoljavanju besa, jer se osećaju napušteno ili izdano. Adolescenti pokazuju  bes, buntovništvo, probleme u ponašanju koji se nagomilavaju i utiču na formiranje negativne slike o sebi. U pogledu rodnih razlika vezanih za razvod braka, dečaci će pre ispoljiti bunt, agresiju, dok su devojcice sklone introvertnosti. Upravo ovakve reakcije predstavljaju pogodno tlo za nastanak mnogih ozbiljnih problema (depresija, nasilničko ponašanje, upotreba psihoaktivnih supstanci) zbog čega je potrebno reagovati na vreme.

Adaptacija deteta na razvod

U cilju što bezbolnije adaptacije deteta na novu situaciju, roditelji moraju izvršiti određene pripreme, odn. treba da odaberu  trenutak kada će detetu  saopštiti vest, jer će dete taj trenutak pamiti. Jako je važna emocionalna reakcija tokom razgovora ( način iznošenja informacije). Otvoreno treba reći da roditelji neće živeti zajedno i obavezno naglasiti da iako neće živeti zajedno, roditeljska ljubav se ne menja. Otvorenim dijalogom treba izneti sve argumente roditelja i naglasiti da dete nema nikakve veze sa njihovom odlukom, da je to između roditelja i da dete nije ni za šta krivo. Jako je važno saslušati dete i čuti, šta ono misli i kako se oseća povodom razvoda. Treba mu objasniti da će se neke njegove navike promeniti, da će se možda preseliti ili promeniti školu, ali da će roditelji uvek biti tu da ga podrže, saslušaju i pomognu oko svega. U celokupnoj komunikaciji potrebno je pokazati nežnost, toplinu i jasno staviti do znanja da se razdvajanjem roditelja ne stvaraju emotivne distance.

Očuvanje porodice, braka jako je važno i zato treba razmotriti sve aspekte problema pre donošenja odluke. Pokušajte da zajedničkim snagama savladate prepreke, popravite svoj brak ukoliko je to moguće. Obratite se za pomoć terapeutu, ukoliko niste sigurni u svoje odluke, ali nemojte dozvoliti da  ishitrene reakcije promene tok Vašeg, ali i života Vašeg deteta.  Kanališite svoju ljutnju i negativna osećanja, jer samo tako možete zaštititi sebe i dete. Razvod niko ne podnosi pozitivno, svako dete različito reaguje. Prvobitno oseća bes, anksioznost, tugu jer mu se menjaju navike i život. Vrlo često mogu se javiti problemi sa spavanjem, loša koncentracija, problemi u školi, sa vršnjacima, samopovređivanje, napadi besa, izbegavanje aktivnosti koje voli, povlačenje. Budite deo podrške koja ohrabruje i pospešuje nezavistan i zdrav razvoj nakon separacije roditelja. Učinite vaše dete asertivnim i spremnim za suočavanje sa rizicima, jer samo na taj način možete umanjiti negativne posledice. Razgovarajte i iznesite svoje mišljenje koje će u velikoj meri uticati na dečije. Neka kanali komunikacije budu rasterećujući, ohrabrujući, a odluke i emocije usmerene ka pozitivnom i sigurnom razvoju deteta.

Autor teksta:

Sanja Trajkov, Spec. pedagog- Defektolog

Literatura: Čudina- Obradović, M i Obradović, J. (2006). Psihologija braka i porodice

Bajka nastaje tek posle demistifikacije

Šta je siguran garant kvalitetnog odnosa? Šta određuje kvalitet odnosa između dva čoveka, između partnera, roditelja i dece, prijatelja, poslovnih saradnika? Kad kažem kvalitet tu mislim na postojanost, homogenost, tolerantnost, bliskost (emocionalnu, kognitivnu, anticipacionu). Danas, u doba korenitih i naglih promena životnih ciljeva, ali i stilova življenja posebno dolaze do izražaja i potrebe za razumevanjem zašto smo s nekim, zašto nam je neko bitan, kao i smisao ulaganja u raznoliki spektar na talonu životnih ponuda. 

Svakom našem izboru partnera, prijatelja, ali i dobrih i loših životnih pozicija, predstoji PROJEKCIJA istih, koja se oslanja na nivo psihodinamske zrelosti u kojoj se aktuelno nalazimo (faktički na stepen udaljavanja od prvih ideala i nivoa separacije i maturiranja) i mogućnosti i resursa da istu izrazimo uprkos emotivnih, socijalnih, egzistencijalnih teškoća, ali i olakšavajućih okolnosti, na koje svakako značajno utičemo i koje determinišemo. Istovremeno sadržaj naših projekcija je značajno determinisan i stilom života koji vodimo, estetikom koja se nadgrađuje od one bazične do one zrele, potpunije, kao i kinetičkim principom, koji predstavlja našu intenciju ka oslobađanju straha od novog, od nepoznatog, od dugačijeg, višeg.

Međutim ono što suštinski na najneposrednijem nivou definiše kvalitet odnosa dva bića ipak jeste KAPACITATIVNOST ODRŽAVANJA ODNOSA I POSLE DEMISTIFIKACIJE. Naime u prirodi čoveka je da u inicijalnoj fazi nosi sa sobom u svakom emocionalnom, sentimentalnom, erotskom ili estetskom ushićenju i potrebu za IDEALIZACIJOM OBJEKTA. Kao što je ličnost dinamična kategorija i menja se tokom svog razvoja, tako i odnos (ma koje vrste bliskosti) ima svoju fazičnost i svoj kontinium. Svaka vrsta idealizacije traži kao svoj konačni ishod demistifikaciju. To je naročito prisutno u neurotičnim vezivanjima za partnera, prijatelja, profesionalni i životni ego-ideal, gde je polarizacija ekstremnih očekivanja i najizrazitija. Od onih najpozitivnijih do krajnje negativnih. Kao

Frojdova priča o ambivalenci između savršene majke i majke koja proždire svoje dete (mitološki Lilit) ili kroz priču o oceubistvu.

Primarni motiv za problem rušenja, nekog koga smo prethodno idealizovali, voleli, divili mu se, nastaje u nemogućnosti da tokom psihološkog razvoja integrišemo dobre i loše aspekte roditelja, te da smo ih svesno abolirali i zaštitili od naše ljutnje, gde serijom manevara biramo druge ličnosti i situacije, u koje ulažemo emocionalno sebe do momenta kada prvobitno idealizovani objekt postaje meta naših najinkriminisanijih osećanja, a mi dobijemo alibi za vlastitu poziciju žrtve, nevoljene ili zapostavljene osobe, gubitnika. 

Znači neće nas ka zrelom, amplifikovanom odnosu sa drugom osobom voditi naše inicijalno ushićenje njome, niti idealizovani matriks u kome smo je doveli do pijedestala savršenosti, već ono što ostaje posle suočenja sa realnošću, tj.onim najinkriminisanijim, najtananijim delovima te ličnosti.

Mogućnost da vidimo dovoljan nivo dobrih mogućnosti i kvalitetnih sadržaja posle demistifikacije u osobi koju smo ranije glorifikovali (često i kroz *katatimiju - idealizovanje nečega ili nekog pod uplivom jednog afekta) nam daje za pravo da su naša ulaganja deo kvalitetne i zrele projekcije. Samim tim to postaje garancija dobre perspektive i nadgradnje odnosa, koji ima svoj tok, svoju dinamiku, intenzitet i kome svaka vrsta krešenda i dekrešenda životnih i interpersonalnih okolnosti, samo dodaju nove mogućnosti. Jedino tako ćemo i razumeti zašto smo s nekim, šta određuje našu naklonost nekome i sve mogućnosti daljeg ulaganja, bilo u partnerski odnos, u prijateljstvo, poslovne obrasce…Istovremeno ćemo razumeti i konekciju izvorišta naših izbora sa bazičnim odnosima (onim instaliranim u ranom detinjstvu).

Ponekad su bajke još bajkovitije posle kvalitetnih demistifikacija. Jer život nije samo pravolinijski manevar lišen lateralizacija, već i spektar kreativnih, lucidnih i zašto ne, bajkovitih aplikacija egzistencijalne stvarnosti.

Dr Ivajlo Ilijev, psihijatar, psihoterapeut