Život i rad psihoanalitičarke Prisile Rot

 

Karijera i uticaji

Priscilla Roth (4. mart 1928 - 22. jun 2017) je bila analitičarka za obuku i nadzor u Britanskom psihoanalitičkom društvu. Nakon diplome iz psihologije na Berkliju, radila je kao asistent istraživač na Univerzitetu Kalifornija u Berkliju. Početkom 1970-ih preselila se u Ujedinjeno Kraljevstvo i prvo se školovala za dečijeg psihoterapeuta i psihoterapeuta za adolescentne na klinici Tavistock u Londonu, a nedugo zatim i kao psihoanalitičar za odrasle u Britanskom psihoanalitičkom društvu.

Kao dečiji psiholog pružala je dijagnostičku procenu i psihoterapiju. Roth je sprovodila psihološke i neuropsihološke procene dece i adolescenata radi dijagnoze i lečenja različitih genetskih stanja i poremećaja mozga. Roth je pravila razliku kod, na primer, poremećaja iz autističnog spektra od onoga što se čini opozicionim prkosnim poremećajem, tako da je ona spašavala decu od kažnjavanja zbog ponašanja koje ne mogu lako da kontrolišu.

Tokom analitičkog treninga na nju su uticala analitička i nadzorna iskustva sa Leslie Sohn, Ruth Riesenberg-Malcolm, Herbertom Rosenfeldom i Hannom Segal. Bila je član Radionice Betti Joseph 30 godina, blisko sarađujući sa savremenicima kao što su Ron Britton, Michael Feldman, John Steiner i Ignes Sodré.

Njeno iskustvo dečijeg psihoterapeuta koji dugi niz godina radi u javnom zdravstvu, takođe je evidentno uticalo na njen rad sa odraslima. Njen klinički rad ilustruje duboko razumevanje složene interakcije između uticaja ranih razvojnih iskustava i uloge nesvesne fantazije u oblikovanju razvoja uma kod odraslih.

Jasnoća komunikacije

Roth je predavala i bila supervizor u Velikoj Britaniji, ali je bila aktivna na tim poljima i međunarodno. Jedan od njenih najzapaženijih doprinosa je njen teoretski i klinički pristup  u psihoanalizi: njene veštine nastavnika i supervizora psihoanalize su široko priznate zbog njene fino podešene sposobnosti da komunicira sa bliskim iskustvom razumevanjem psihoanalitičkih koncepata izraženih običnim jezikom. Ova sposobnost je dobro ilustrovana u njenom pisanju, na primer u njenim brojnim poglavljima u knjigama u kojima se raspravlja o ključnim analitičkim konceptima kao što su depresivni položaj i projektivna identifikacija, u njenom temeljnom uvodu u jednu od nekoliko knjiga koje je uredila - ,,Envi and Gratitude (zavist i zahvalnost)”, 2008 - izdvaja se svojim impresivnim obimom i velikodušnim uvažavanjem različitih savremenih stavova o konceptu zavisti, i konačno u svojoj vrlo pristupačnoj knjizi o superegu namenjenoj nespecijalizovanoj publici. Njen rad „Mapiranje pejzaža: nivoi interpretacija prenosa“ (2008) elegantna je artikulacija onoga što znači raditi u prenosu, koji poziva na pažljivo razmišljanje o tome kako slušamo kao analitičari i šta i kada preduzimamo sa pacijentom.

Priscillino pisanje se sa radoznalošću i strašću bori sa utvrđenim predstavama, angažujući čitaoca u unutrašnjem radu potrebnom da emocionalno, a ne samo kognitivno razume značenje razmatranih koncepata. Važno je da je njeno pisanje i rasprava o analitičkoj teoriji uvek ukorenjeno u njenom kliničkom iskustvu. I njene pisane i usmene prezentacije (koje daleko premašuju objavljene) slikovito prenose - sa karakterističnom skromnošću, pronicljivošću i saosećanjem - borbe, zastoje i dostignuća analitičara i pacijenta na zajedničkom poslu.

 

Poznate publikacije

1994 Roth, P. „Biti veran lažnom objektu“. Psihoanalitičko istraživanje. 14: 393-405h.

1999 Roth, P. „Apsolutna nula: čovek koji sumnja u sopstvenu ljubav“. Međunarodni časopis za psihoanalizu. 76: 1076 - 1077.

1999 Roth, P. (ur) Uvod urednika. O podnošenju nepodnošljivih stanja uma: delo Ruth Malcolm. Routledge.

2001 Roth, P. „Mapiranje pejzaža: nivoi interpretacija prenosa“. Međunarodni časopis za psihoanalizu. 82: 533-43.

2001 Roth, P. Ideje u psihoanalizi: Superego. Icon Books Ltd.

2001 Roth, P. „Paranoično-šizoidni položaj“, u Bronstein, C (ed) Kleinian Theori: Savremena perspektiva. Vhirr.

2005 Roth, P. „Depresivni položaj“, u Budd, S. i Rusbridger, R. (ur.) Predstavljanje psihoanalize: osnovne teme i naslovi. Routledge.

2005 Roth, P. „Projektivna identifikacija“, u Budd, S. i Rusbridger, R. (ur.) Predstavljanje psihoanalize: suštinske teme i naslovi. Routledge.

2007 Roth, P., i Rusbridger, R. (ur.). Uvod urednika. Susreti sa Melanie Klein: Izabrani radovi Elizabeth Spillius. Routledge.

2007 Roth, P. „Melanholija, žalovanje i kontra-prenos“. Fiorini, G., Bokanovski, T. i Levkovica, S. (ur.) O Freud-ovom „Žaljenje i Melanholija“, International Psichoanalitical Association.

2008 Roth, P. i Lemma, A. (ur.). Uvod urednika. ,,Zavist i zahvalnost“. Karnac Books.

 

Elena Jovančić, psiholog 

Kontakt: elistojkova@yahoo.com

 

Korišćena literatura:

https://melanie-klein-trust.org.uk/writers/priscilla-roth/

http://michael-j-higgins-fun-service-new-city.tributes.com/dignitymemorial/obituary/Priscilla-Roth-104922159

https://www.recordonline.com/article/20170626/OBITUARIES/306269996

 

Život i rad psihoanalitičarke Margaret Rustin

 

Margaret Rustin je dečiji, adolescentni psihoterapeut, i psihoterapeut za odrasle, saradnica  Britanskog psihoanalitičkog društva. Rođena je u Keteringu, gradu koji je tada bio poznat po osećaju zajednice, koji je prožimao njeno rano detinjstvo. Kada joj je bilo sedam godina, njena porodica se preselila u Leeds, gde je stekla izvrsno obrazovanje u Leeds Girls High School i stekla stipendiju za Somerville, Oksford, da čita klasike. Ova putanja pokazuje blisku identifikaciju sa oba roditelja: majkom koja je otišla u Somerville i ocem, baptističkim ministrom koji je postao značajan propovednik i govornik na radiju.

Napustivši Oksford da bi se udala za Michaela Rustina, Margaret se preselila na University College London, gde je studirala filozofiju kod Bernarda Villiamsa, Teda Hondericha i Richarda Vollheim-a. Njeno verovanje u obrazovanje, posvećenost javnim službama i podrška državnom blagostanju do tada su bili čvrsto ukorenjeni.

Prateći stope Esther Bick i Marthe Harris, Rustin se školovala kao dečiji i adolescentni psihoterapeut na klinici Tavistock u Londonu. Harris, tada šef dečije psihoterapije u Tavistocku, imao je dubok uticaj na nju i njeno razmišljanje, posebno kroz njenu posvećenost procesima učenja i podučavanja. Rustin je 1985. godine efikasno preuzela plašt sadašnjeg i budućeg usavršavaoca u profesiji dečije psihoterapije, kada je postala šef obuke za psihoterapiju dece u Tavistocku. Takođe je bila centralna ličnost u životu te institucije u celini i, između 1987. i 2009. godine, zauzimala je različite značajne funkcije, uključujući funkciju: prodekana, glavne na odeljenju za decu i porodicu; dekana postdiplomskih studija;  predsednika stručnog odbora; i od 2003-5. izvršnog direktora. U novije vreme postala je počasna saradnica Britanskog psihoanalitičkog društva, budući da je godinama bila uključena u mnoge njegove aktivnosti.

Rustin je u ranoj karijeri u Tavistocku uzela godinu dana odsustva na Institutu za napredne studije,  Princeton (1984-5). U to vreme bila je duboko uključena u odgajanje svoje male dece i zauzeta pisanjem. Ovaj period se dogodio u koautorstvu sa njenim suprugom Majklom kada je napisala narative o ljubavi i gubicima: studije moderne dečije fantastike, prvi put objavljenih 1987. godine i nedavno ponovo objavljenih, uključujući poglavlje o „Unutrašnjem svetu Harija Potera“. U ovoj knjizi je već jasna njena sposobnost  da prenese stvarnost dečje mašte i kreativnosti. Dalje zajedničke publikacije Rustinovih uključuju delo o psihoanalizi i drami, Ogledalo prirodi: drama, psihoanaliza i društvo i, nedavno, Reading Klein, trijumf učenosti i jasnog razmišljanja. Rustin je oduvek bila plodan i velikodušan pisac, pokrećući i deleći s drugima nekoliko knjiga, koje uključuju zajedničko uredništvo i saradnike: Izbliza posmatrane dojenčadi; Procena iz dečije psihoterapije; Radna diskusija; Učenje iz reflektivne prakse u radu sa decom i porodicama; Posmatranje mladog deteta: razvoj teorije i metoda posmatranja  dojenčadi; Psihotična stanja kod dece, a nedavno i kratkotrajna psihoanalitička psihoterapija. Oduvek je imala duboko interesovanje za posmatračke korene dečije psihoterapije.

Tokom godina Rustin je bila inspirativni stvaralac u pogledu mnogih objavljenih članaka i posvećenosti predavanjima u Velikoj Britaniji i širom sveta. Poseban aspekt ovog rada je njena sposobnost da istovremeno razmišlja o unutrašnjem i spoljnom svetu. Izuzetan primer takvog razmišljanja je uticajan članak koji je 2005. godine napisala „Konceptualna analiza kritičnih trenutaka u životu Viktorije  Klimbi“. Oslanjajući se na izveštaj o ispitivanju Viktorije Klimbi, rad prenosi duboko razumevanje stanja uma  progonjene dece i nudi razmišljanja o tome zašto su umešani profesionalci bili u tolikoj nemogućnosti da vide šta se dešava, uprkos tome što su imali dostupne dokaze. Kako kaže Rustin: „Analiziraju se i Viktorijina stanja uma i profesionalaca koja su s njom stupili u kontakt“, u ovom radu „u smislu odbrane od ekstremnog bola“. Od velikog značaja su njeni komentari o važnosti odgovarajuće vrste obuke i organizacione podrške dostupne dečjoj zaštiti i medicinskom osoblju. Snaga i uvid u njenu posvećenost podučavanju i učenju proteže se od najdubljeg psihološkog rada srca i umova najproblematičnije dece i njihovih porodica, do najudaljenijih društvenih i političkih uslova i konteksta njihove pojedinačne patnje.

Zorica Nikolić, med.sestra

Literatura:
1987 Rustin, M.E. & Rustin, M.J. Narratives of Love and Loss: Studies in Modern
Children’s Fiction. Karnac.
1989 Rustin, M.E. (co-ed and contrib.). Closely Observed Infants. Duckworth.
1997 Rustin, M.E. (co-ed and contrib.). Psychotic States in Children. Karnac.
2000 Rustin, M.E. (co-ed and contrib.). Assessment in Child Psychotherapy. Karnac.
2002 Rustin, M.E. & Rustin, M.J. Mirror to Nature: Drama, Psychoanalysis and
Society. Karnac.
2005 Rustin, M.E. ‘Conceptual analysis of critical moments in Victoria Climbié’s
life’. Child & Family Social Work, 10: 11–19.
2008 Rustin, M.E. (co-ed and contrib.). Work Discussion: Learning from Reflective
Practice in Work with Children and Families. Karnac.
2013 Rustin, M.E. (co-ed and contrib.). Young Child Observation: A Development in
the Theory and Method of Infant Observation. Karnac.
2016 Rustin, M.E. (co-ed and contrib.). Short-term Psychoanalytic Psychotherapy for
Adolescents with Depression: A Treatment Manual. Karnac.
2016 Rustin, M.E. & M.J. Reading Klein. Routledge

 

Psihoanalitičar Elliott Jaques; kriza srednje dobi, ljudska sposobnost i njeno sazrevanje

Eliot Jaques (18. januara 1917. - 8. marta 2003.) bio je kanadski psihoanalitičar, društveni naučnik i   savetnik za menadžment poznat po tome što je stvorio koncepte kao što su „korporativna kultura“, „kriza srednjih godina“, „fer plata“, „sazrevanje krive“, „vremenski raspon diskrecije“ (nivo rada) i „potrebna organizacija“, kao ukupan sistem menadžerske organizacije.

Rođen u Torontu u državi Ontario, Jaques se školovao na Univerzitetu u Torontu i studirao medicinu na Univerzitetu Johns Hopkins. Doktorirao je društvene odnose na Univerzitetu Harvard i stekao kvalifikaciju psihoanalitičara u britanskom psihoanalitičkom društvu. Bio je osnivač Kraljevskog koledža psihijatara u Britaniji i bio je gostujući profesor na Univerzitetu Džordž Vašington u Vašingtonu i počasni profesor Univerziteta u Buenos Airesu.

Tokom Drugog svetskog rata, Jaques je služio kao major u kanadskoj vojsci, gde je u saradnji sa Henrijem Murraiem sa Univerziteta Harvard, koristeći svoje obrazovanje i obuku, osnovao kanadsku komisiju za izbor ratnih veterana. Nakon toga je otišao na odeljenje za psihijatriju u britansku vojsku.

Posle rata Jaques je ostao u Engleskoj i kvalifikovao se za austrijsko-britanskog psihoanalitičara kod Melanie Klein. Klein je izuzetno cenila njegovu pomoć u pripremi njene knjige „Pripovest o analizi deteta“ (1961). Jaques je takođe pomogao Klein u uređivanju rukopisa „Zavist i zahvalnost“ (1957). Prema dokazima upravo Jaques je bio taj koji je predložio da reč „zahvalnost“ bude uključena u naslov knjige.

Godine 1946. Jaques je bio osnivač Tavistock instituta za ljudske odnose. 1964. godine osnovao je Školu društvenih nauka na Univerzitetu Brunel u Londonu i bio je profesor i direktor škole.

Dr Jaques se preselio iz Londona u Gloucester, Massachusetts 1991. godine. Postao je profesor istraživanja na Univerzitetu George Vashington. 1999. godine je osnovao Međunarodni institut Requisite Organization, koji deluje kao obrazovna i istraživačka grupa.

Kao rezultat svog rada sa različitim korporacijama, vladama i američkom vojskom, Jaques je razvio naučni proces koji omogućava procenu potencijalne sposobnosti pojedinaca u kontekstu vremenskog raspona diskrecije, instrument koji meri složenost rada u svakoj ulozi u okviru organizacije. Ovaj pristup koristile su američke oružane službe i velike javne i privatne organizacije širom sveta.

Dr Jaques je objavio esej o obrascima rada kreativnih genija u kojem je skovao frazu „kriza srednjih godina“. Jaques je dobio zaslugu za uvođenje pojma „kriza srednjih godina“, koji je sada uveliko ugrađen u psihodinamičku teoriju. Ovaj pojam je prvi put izašao u članku iz 1965. godine pod naslovom „Smrt i kriza srednjih godina“ (napisanom za International Journal of Psichoanalisis).

Njegov razvojni pristup organizacionom razvoju čini ga jednim od ranih učesnika u pozitivnom razvoju odraslih.

Umro je u Gloucesteru, Massachusetts, 2003. godine.

 

Radni angažman

Glacier Projekt, 1952–1977

Poreklo teorija dr. Jaquesa može se pratiti od 1952. godine, kada ga je britanska kompanija Glacier Metal Compani zamolila da pomogne u izradi plana učešća radnika. U jednom trenutku, Jaquesa su pitali da li je bilo važno da se zarada radnika nižeg nivoa procenjuje na satu, dnevno ili nedeljno, dok je plata rukovodilaca opisana kao godišnji iznos. Prema Jaques-u je to pitanje bilo najlepši poklon koji je ikada dobio, jer tada je počeo da ispituje značaj vremena. Njegov rad u kompaniji Glacier Metal Compani u Londonu nastavio se kroz 1977. godinu i u velikoj meri je uticao na teoriju upravljanja.

Teorija stratifikovanih sistema potrebne organizacije, 1977.–1999.

Dr Jakues je svoja otkrića tokom „istraživanja glečera“ pripojio u ono što je prvo bilo poznato kao „teorija stratifikovanih sistema“ u „potrebne organizacije“. Ova glavna otkrića poslužila su kasnije kao veza između socijalne teorije i teorije organizacija.

Ljudska sposobnost i njeno sazrevanje

Jaques je nastavio svoj razvoj teorije osnovne prirode ljudskih sposobnosti, što je rezultiralo otkrićem (sa Kathrin Cason) metode za procenu potencijalnih individualnih sposobnosti u okviru procene složenosti obrada informacija.

Kao rezultat istraživanja sprovedenog za Institut za istraživanje ponašanja i društvenih nauka američke vojske i američke i australijske kompanije o proučavanju mentalne složenosti, utvrđeno je da pojedinci obrađuju informacije na poslu na četiri načina: deklarativni, kumulativni, serijski i paralelno. Ova studija je pokazala međusobnu zavisnost slojeva menadžerske hijerarhije i svaki odvojeni korak u složenosti mentalne obrade. Iz ovog rada zaključeno je da organizacioni život isprekidanih koraka u prirodi ljudskih sposobnosti, reflektuje se u suštinu upravljačke hijerarhijske strukture (Jakues, 1994).

 

 

Vremenski raspon diskrecije

Kao rezultat otkrića i upotrebe Vremenskog raspona, odvijao se rad na Teoriji prirode vremena. To je dovelo do još jednog velikog doprinosa dr. Jaquesa, razvoju instrumenta Vremenski raspon diskrecije, koji meri odnose za konstrukt u društvenim naukama i koji procenjuje složenost rada u svakoj ulozi u organizaciji. Procena kolika je odgovornost zaposlenog, je koncept po kome je Jaques nadaleko poznat.

Kriza srednje dobi  

Kriza srednje dobi, koju je prvi imenovao psiholog Eliot Jaques 1965.godine nije službena medeicinska dijagnoza, ali je često praćena depresijom i anksioznošću. Ovo stanje zahvata deo populacije između 40 i 65 godina. Može biti podstaknuto samim starenjem, slabljenjem i pogoršanjem zdravlja, kao i nepovoljnim okolnostima te opterećenjem brojnim društvenim ulogama. Tipičan je okidač jedan ili više stresnih događaja, koji često vode do depresije i anksioznosti. U srednjoj dobi susrećemo se s brojnim prelomnim događajima kao što su odlazak dece iz doma, razvod, smrt roditelja, neugodna medicinska dijagnoza te okrugli 40. ili 50. rođendan. U ekonomski teškim vremenima povećani su izgledi za gubitak radnog mesta u dobi kada je prekasno za prekvalifikaciju i novo zaposlenje, a prerano za umirovljenje. Neželjene promene i gubici teraju ljude na aljenje zbog propuštenih prilika, bojazan zbog nadolazeće starosti te bolno uviđanje vlastite smrtnosti. Iako postoji puno faktora koji stvaraju različita iskustva za svaku osobu, glavni simptomi uključuju:

- opštu nesreću zbog života koji je nekada zadovoljavao;

- neobjašnjivi osećaj letargije, dosade ili depresije, nedostatakmotivacije da se slede ciljevi (drugim rečima vatra je nestala);

- poteškoće u donošenju odluka o životnom smeru;

- podsećanja na dobra stara vremena, proveravanja davno izgubljenih prijatelja i bivših momaka ili devojaka;

- preispitivanja prošlih odluka;

- opsednutost mladolikošću ili vežbanjem;

- stalno upoređivanje s prijateljima;

- misli o smrti i umiranju. 

Prema Jaques-u ključ za izlazak iz krize srednjih godina je razumevanje onoga što ona zapravo jeste, potraga za više smisla i svrhe života. Da kriza nije jedan događaj, već vreme tranzicije i rasta. Da je poželjno da se fokus života prebaci sa brige o drugima na hranjenje duše i buđenja kreativnih želja stavljenih na čekanje. I da zapravo "te muke nemira" mogu da pomognu da se razume ko smo zapravo.

 Međunarodni institut potrebne organizacije (1999)

Godine 1999. suosnivači Elliott Jaques i Kathrin Cason osnovali su Međunarodni institut The Requisite Organization. Institut deluje kao istraživački i obrazovni centar koji pruža podršku i savete u primeni principa neophodnih organizacijama širom sveta.

Jaquesove ideje su i dalje veoma uticajne u praktičnom proučavanju organizacije i optimizaciji struktura i sistema koji podržavaju produktivan rad za postizanje svrhe organizacije. Jaques je tvrdio da je na što višoj poziciji osoba bila postavljena u hijerarhiji pod pretpostavkom da pojedinac poseduje odgovarajući nivo kognitivne sposobnosti, stečenih veština i znanja (stečenih iskustvom) i  pretpostavljajući da ta osoba vrednuje posao koji je dobila] to je duže mogla raditi na izvršenju zadatka bez nadzora.

Vremenski raspon izvršnog direktora velike institucije može biti 15–20 godina. Ovaj koncept mu je omogućio da opiše „neophodnu organizaciju“ kao onu u kojoj je svaki nivo u hijerarhiji imao svoj karakterističan vremenski raspon. Ako je organizacija imala previše nivoa, onda su se njihovi vremenski rasponi preklapali. Ako bi menadžer na višem nivou bio loše opremljen u pogledu njegove urođene sposobnosti mentalne obrade ili mu nedostajale potrebne veštine i znanja, rizik je da bi se mešao u rad menadžera na nižem nivou koji je generalno pokrenut sopstvenom anksioznošću i nesigurnost. Proces delegiranja bio bi potcenjen što bi dovelo do organizacione disfunkcije.

Sa razumevanjem sposobnosti mentalne obrade i hijerarhije koja podržava stručnost rada u organizaciji, Jaques je pružio uvid u efikasne upravljačke prakse koje imaju za cilj oslobađanje ljudskog potencijala u organizaciji. Na primer, Jaques zagovara važnost efikasnog dodeljivanja zadataka pojedincima u organizaciji koji se isporučuju kontekstualizacijom značaja zadataka u svrhu organizacije u smislu uključujući jasne rezultate u pogledu količine, kvaliteta i vremena za isporuku. Štaviše, menadžer ima obavezu da podučava svoje podređene i on je u stvari odgovoran za rezultate svojih podređenih. 

      Deo dobijene nagrade 

      Zahvalnica za izuzetan doprinos na polju teorije i uputstava vojnog vođstva svim uslužnim odeljenjima Sjedinjenih Država. 

    Nagrada za izvanredna postignuća u razvoju novih i inovativnih pristupa za postizanje kadrovskih ekonomija i prestrojavanje po političkim i operativnim linijama.

·        Nagrada Harri Levinson Američke psihološke fondacije, za celokupan naučni doprinos.

 

Deo publikacije

• Promena kulture fabrike: studija autoriteta i učešće u industrijskom okruženju (London: Tavistock, 1951)

• Merenje odgovornosti: Studija rada, plaćanja i individualnog kapaciteta (Tavistock, 1956), ISBN 0-415-26443-Ks

• Pravično plaćanje: opšta teorija rada, diferencijalno plaćanje i individualni napredak (London: Heinemann, 1961)

• Priručnik o vremenskom rasponu: Korišćenje vremenskog raspona diskrecije za merenje nivoa rada u ulogama u zapošljavanju i za uređivanje pravične strukture plaćanja (London, Heinemann, 1964)

• Cene za analizu proizvoda: Metoda za postavljanje politika za delegiranje odluka o cenama i kontrolu troškova i rentabilnosti (Carbondale, Southern Illinois Universiti Press, 1964) [sa Vilfred Brovn]

• „Smrt i kriza srednjih godina“, Međunarodni časopis za psihoanalizu, 1965.

• Rad, kreativnost i socijalna pravda (London: Heinemann Educational, 1970) ISBN 0-435-85479-8

• Opšta teorija birokratije (London: Heinemann Educational, 1976) ISBN 0-435-82473-2

• Zdravstvene usluge (London: Heinemann Educational, 1978) ISBN 0-435-82474-0

• Nivoi apstrakcije u logici i ljudskom delovanju: teorija diskontinuiteta u strukturi matematičke logike, psihološkog ponašanja i društvene organizacije. (London: Heinemann Educational, 1978) sa R.O. Gibson i D.J. Isaac [Urednici]

• Izvršno rukovodstvo: Praktični vodič za upravljanje složenošću (Okford: Blackvell Publishing, 1994) ISBN 0-631-19313-8 [sa Stephen D. Clement i Ronnie Lessem]

• Ljudske sposobnosti: proučavanje individualnog potencijala i njegova primena (London: Gover, 1994) ISBN 0-566-07652-7 [sa Kathrin Cason]

• Potrebna organizacija: Ukupan sistem za efikasnu menadžersku organizaciju i menadžersko vođstvo za 21. vek (London: Gover, 1997) ISBN 0-566-07940-2

• Društvena moć i izvršni direktor: Liderstvo i poverenje u održivi sistem slobodnih preduzeća (Greenvood, 2002) ISBN 1-56720-551-8

• Život i ponašanje živih organizama: opšta teorija (Greenvood, 2002) ISBN 0-275-97501-0

 

Elena Jovančić, psiholog 

Kontakt: elistojkova@yahoo.com

 

Korišćena literatura:

https://medium.com/swlh/maneuvering-the-midlife-crisis-171f92f890f4, (01.11.2020)

Elliott Jaques - Requisite Organization International Institute". requisite.org. Retrieved 26 February 2018.

Rasky, Susan F. (1985-02-17). "Corporate Psychologist: Elliott Jaques; His Ideas on Work Take Hold". The New York Times. ISSN 0362-4331. Retrieved 2018-02-02.

Jaques, Elliott; Cason, Kathryn (1994). Human capability: a study of individual potential and its application. Falls Church, VA: Cason Hall & Co. ISBN 978-0962107078.

 "Requisite Organization International Institute - ROII - About Us". Requisite Organization International Institute. Retrieved 2018-02-08.

 

 

Život i rad psihoanalitičarke Frances Tustin

 

Frances Tustin (1913-1994) bila je poznata po svom pionirskom radu na psihoanalitičkom lečenju dečjeg autizma. Ona je prva naglasila centralni značaj tela za ovu decu, za koju iskustvo odvojenosti može da se oseti kao fizičko sakaćenje. Shvatila je da su mnoge njihove samozaštitne strategije na sličan telesni način i da su akcije koje su mogle izgledati simbolično u stvari imale za cilj stvaranje senzacija koje su deci omogućavale da osećaju da i dalje postoje. Ovo je otvorilo način približavanja nepredstavljenim stanjima, u skladu sa teoretizacijom ß-elemenata Vilfreda Biona, ali ukorenjenog u fenomenološkim detaljima detetovog iskustva. 

Tustin je rođena kao Frances Vickers u Darlingtonu 1913. godine. Školovala se za učitelja u osnovnoj školi pre nego što je razvila interesovanje za psihoanalizu. Dva puta se udavala; njen drugi brak sa profesorom inženjerstva Arnoldom Tustinom bio je dug i srećan, iako je par pretrpeo tugu mrtvorođene dece. Godine 1952. zajedno sa Martom Haris i Dinom Rosenbluth, Tustin se pridružila drugom prijemu nove obuke za dečiju psihoterapiju, koju je Esther Bick osnovala na klinici Tavistock. Njen analitičar bio je Vilfred Bion, a supervizori Bick, Herbert Rosenfeld, Donald Meltzer i, kasnije, Sidnei Klein. Veoma je cenila rad sa Meltzerom i delila je njegove poglede na važnost senzualnosti kod dece sa autizmom i na njihovo oslanjanje na adhezivnu identifikaciju. Radije je ovo nazvala „autistična jednačina“ ili „autistični identitet“, jer je smatrala da to bolje izražava potpuni identitet i nedostatak prostora između deteta i druge osobe. Nakon kvalifikacija, Tustin je provela godinu dana u Bostonu, gde su je upoznale sa radom na autizmu koji su radile Margaret Mahler, Anni Bergman i njihova grupa, na koju se često pozivala.

Njen prvi rad o autizmu, „Značajan element u razvoju autizma: psihoanalitički pristup“, objavljen je 1966.godine. Džon, trogodišnjak koga je analizirala tri godine, razvio je jezik i potom otišao na univerzitet. Pokazao joj je da je verovao da je „crveno dugme“ (njegova reč za bradavicu) deo njegovih vlastitih usta i da je umesto toga osetio da u ustima ima „crnu rupu s gadnim ubodom“ kada je shvatio da ovo nije bilo tako. Tustin se mnogo puta vraćala ovom materijalu; jedna od njenih kasnijih formulacija (1986) bila je da je Džon doživljavao da dojka kao da ima rupu u sebi, tako da su i njegova usta, koja su bila izjednačena sa dojkom, imala rupu u sebi. Još jedan pacijent, kojeg je opisala u svojoj prvoj knjizi, Autizam i dečja psihoza, bio je desetogodišnji David, koji je napravio zaštitno odelo da bi se zaštitio. To ju je dovelo do ideje o autističnoj inkapsulaciji, pomoću koje dete sebe štiti od uticaja okoline ili opasnosti odnosa, kroz samo-generirane senzacije koje generišu osećaj samodovoljnosti. Tustin je postala svesna da je pojave sa kojima se susretala teško teoretizovati u smislu Kleinovih koncepata cepanja i projektivne identifikacije. Prepoznala je da su Vinnicott i Mahler opisali slična stanja, i to ju je navelo da usvoji neki od njihovih teorijskih okvira, uključujući ideju normalne, primarne faze u kojoj su majka i beba nediferencirani. U svojoj prvoj knjizi predložila je klasifikacionu šemu, prema kojoj su različiti podtipovi ’patološkog’ autizma nastali regresijom do ‘normalnog primarnog autizma’. Kasnije je revidirala ovo gledište (1990, 1991), delom zbog nalaza razvojnih istraživača o vrlo ranim kapacitetima novorođenčadi. U svom poslednjem predstavljenom radu (1994) iznela je dvostepenu teoriju autizma, prema kojoj je neprimerena, čulno zasnovana bliskost majke i bebe prekinuta traumatičnom spoznajom telesne odvojenosti, kojom je beba pokušala da upravlja oslanjajući se na sopstvenu senzaciju. Međutim, zadržala je svoju raniju teoriju o razlici između kapsulirane i zbunjene dece sa autizmom: između „zatvarača“ i „fioka unutra“. Takođe je opisala upotrebu autističnih strategija samozaštite kao „ludačku košulju“ koja drži psihotične strepnje pod kontrolom.

Po mišljenju Frances Tustin, njen glavni doprinos je bio u razumevanju ovih mehanizama zasnovanih na senzacijama, koji štite dete, ali ometaju njegovu otvorenost da pomogne drugim ljudskim bićima. „Autistični predmeti“ (1980) su teški izvori senzacija zbog kojih se dete oseća snažno, dok „autistični oblici“ (1984), poput obrazaca napravljenih detetovim dahom ili pljuvačkom, umiruju i smiruju. Naglasila je važnost integracija na ovim osnovnim čulnim nivoima, gde su tvrde i meke prethodnice muškog i ženskog pola. Mnogi od njenih čitalaca takođe bi izdvojili njen rad "Psihološko rođenje i psihološka katastrofa" (1980), u kojem ona iznosi neke strahote koje odvojenost čina rođenja može da utiče na decu koja nisu sadržana u onome što ona naziva; mentalna materica kao i njen nezaboravni, pedantni prikaz procesa kontra-prenosa (1981). Naglasila je da roditelje ne treba kriviti za stanje svog deteta.

Tustin je živopisno pisala, na način koji je čitaocima omogućio da razumeju iskustva daleko od iskustava normalne neurotične odrasle osobe. Izbegavala je tehničke izraze u korist citata pesnika, a njen rad je dospeo do mnogih izvan struke. Njena treća knjiga, Autistične barijere kod neurotičnih pacijenata" (1986), ilustrovala je važnost autističnih strepnji (propadanja, prosipanja i gubitka delova tela) u iskustvu dece i odraslih koji nisu imali autizam. Autistične strategije samozaštite videla je kao deo ljudskog stanja - tragično restriktivnog, mada se osećalo neophodnim. Njena genijalnost možda je ležala manje u teorijskoj formulaciji nego u sposobnosti (onu koju je podelila sa Bikom) da oseti put u telesno iskustvo deteta; tada je mogla da prenese ljudsku suštinu pacijenata za koje se činilo da nemaju suštinu. Kao supervizor bila je oduševljena i velikodušna, (a superviziju je obično pratilo beleženje ideja i zaključaka do kojih je dolazila naknadno). Mnogo je predavala u inostranstvu i u Britaniji, a njene knjige su prevođene na mnogo jezika. Bila je počasni član Udruženja dečijih psihoterapeuta i pridruženi član Britanskog psihoanalitičkog društva. Nekoliko meseci nakon što je umrla 11. novembra 1994. godine, njen suprug, zajedno sa psihoanalitičarima Judith i Theodoreom Mitrani, osnovao je Frances Tustin Memorial Trust u Los Angelesu (sada sa sedištem u Parizu). Oni dodeljuju godišnju memorijalnu nagradu Frances Tustin i lektorat za klinički rad na temu „Lečenje primitivnih mentalnih stanja uopšte i autističnih stanja, posebno dece, adolescenata ili odraslih“. Uređena knjiga Mitranis-a, Frances Tustin Today, objavljena je u seriji Nova biblioteka za psihoanalizu 2015. Godine. Tustin arhiva se nalazi u biblioteci Wellcome.

Natalija Stanković, psiholog

LITERATURA:
1996.  Tustin, F. ‘A significant element in the development of autism: A
psychoanalytic approach’. Journal of Child Psychology & Psychiatry.
1972.  Tustin, F. Autism and Childhood Psychosis. Hogarth.
1980a.  Tustin, F. ‘Autistic objects.’ International Review of Psycho-Analysis.
1980b..  Tustin, F. ‘Psychological birth and psychological catastrophe’. In Autistic
States in Children. Routledge.
1981a.  Tustin, F. Autistic States in Children. Routledge
1981b.  Tustin, F. ‘Thinkings’. In Autistic States in Children. Routledge.
1984. Tustin, F. ‘Autistic shapes’. International Review of Psycho-Analysis.
1986.  Tustin, F. Autistic Barriers in Neurotic Patients. Karnac.
1990. Tustin, F. The Protective Shell in Children and Adults. Karnac.
1991.  Tustin, F. ‘Revised understandings of psychogenic autism’. International
Journal of Psychoanalysis.
1994.  Tustin, F. ‘The perpetuation of an error’. Journal of Child Psychotherapy.