Sunday, November 10, 2019

Bruno Betelhajm; značaj bajki za normalan dečji razvoj i prevazilaženje emocionalnih teškoća; ubijanje duše




Bruno Betelhajm (28. avgusta 1903. - 13. marta 1990.), rođen je u Beču u Austriji. Kada mu je umro otac, Betelhajm je napustio studije na Bečkom univerzitetu da bi se brinuo o pilani svoje porodice. Nakon što je ispunio svoje poslovne porodične obaveze, vratio se na Bečki univerzitet. Bio je javni intelektualac i autor, koji je veći deo svoje akademske i kliničke karijere proveo u Sjedinjenim Državama. Njegova prva žena Gina, brinula se za problematično američko dete, Patsi, koje je sedam godina živelo u njihovoj kući u Beču. Kasnije je Betelhajm tvrdio da je upravo to dete ono što ga je inspirisalo da se zainteresuje za autizam i bavi se istraživanjem ovog fenomena, mada postoji neslaganje u vezi sa tim da li je Patsi bila autistična ili ne. U svom radu fokusirao se na proučavanje emocionalno poremećene dece, naročito autistične, kao i frojdovsku psihologiju uopšte. Iako Jevrejin po rođenju, Bruno je odrastao u sekularnoj porodici. Nakon nacističke invazije i političke aneksije Austrije 12. marta 1938. godine, nacističke vlasti su ga uhapsile i poslale ga sa drugim austrijskim Jevrejima i političkim protivnicima u koncentracione logore Dahau i Buhenvald, gde su logoraši bili brutalno tretirani, mučeni ili ubijani. Betelhajm je uhapšen 28. maja 1938. godine i zatvoren. U logorima je bio deset i po meseci pre nego što je pušten 14. aprila 1939. Dok je bio u kampu u Buhenvaldu, upoznao je i sprijateljio se s socijalnim psihologom Ernstom Federnom. Kao rezultat amnestije proglašene za rođendan Adolfa Hitlera (koja se dogodila nešto kasnije 20. aprila 1939.), Betelhajm i stotine drugih zatvorenika su pušteni. Betelhajm je pisao o iskustvu u koncentracionim logorima u svom delu „Ubijanje duše“. 


U Sjedinjene Države stigao je kao izbeglica u okviru programa za naučnike koji beže iz Evrope. Stigao je brodom u Njujork krajem 1939. godine kako bi se pridružio svojoj ženi Gini, koja je već bila tamo. Međutim, vrlo brzo su se razveli jer se ona tokom njihovog razdvajanja povezala sa nekim drugim. Nakon razvoda preselio se u Čikago, postao naturalizovani američki državljanin 1944. godine, i oženio se Austrijankom Gertrudom Veinfeld, takođe emigrantkinjom iz Beča. U SAD-u je kasnije stekao poziciju profesora na Univerzitetu u Čikagu i direktora Ortogene škole za poremećenu decu Sonije Shankman, a posle 1973. predavao je na Univerzitetu Stanford. Napisao je niz knjiga o psihologiji i imao međunarodnu reputaciju zbog svog rada sa Sigmundom Frojdom, bavljenja psihoanalizom i decom sa emocionalnim problemima. Nakon penzionisanja 1973. godine, on se sa suprugom preselio u Kaliforniju, gde je nastavio da piše i predaje na Univerzitetu Stanford.



Pri kraju svog života Betelhajm je patio od depresije. Postoje izvori koji govore da je tokom čitavog svog života imao depresivne smetnje. Kao udovac, oslabljenog fizičkog zdravlja usled pretrpljenog moždanog udara, koji je umanjio i njegove mentalne sposobnosti i paralizovao deo tela, počinio je samoubistvo stavljanjem plastične kese preko glave. To se dogodilo 13. marta 1990. u Merilendu.


Značenje bajki



Radeći kao edukator i terapeut sa decom sa smetnjama u razvoju, Betelhajm je shvatio da mu je glavni zadatak da povrati smisao u njihove živote jer je došao do zaključka da, ako su deca odgajana tako da njihov život bude ispunjen smislom onda im neće biti potrebna njegova pomoć. Najvažniju ulogu u promovisanju i stvaranju sposobnosti pronalaženja životnog smisla dece imaju njihovi roditelji odnosno staratelji. Posle roditelja tu je kulturno nasleđe koje ima najviše uticaja ukoliko se detetu prenese na pravi način. Kada su deca mala i mlada, književnost najbolje prenosi te informacije. Međutim većina književnih dela namenjenih deci ne pogoduje razvoju njihove ličnosti i ne uspeva da podstiče i neguje one resurse koji su im najpotrenbiji da bi se izborili sa svojim unutrašnjim teškoćama. Predškolske i školske ustanove, u kojima se uči čitanje, osmišljene su tako da obučavaju neophodnim veštinama, bez obzira na smisao. Većina ovih knjiga, smatra Bruno, toliko je površna i plitka da se iz njih malo toga smislenog može izvući. Sticanje veština, uključujući i sposobnost čitanja, postaje devalvirana kada nečije savladavanje čitanja ne doprinosi smislu nečijeg života. 


Da bi priča držala pažnju deteta, potrebno je da ga zabavi i da mu probudi radoznalost. Da bi obogatila njegov život ta priča mora da probudi njegovu maštu, da mu pomogne da razvije svoj intelekt i da razjasni svoja osećanja, da bude u skladu sa njegovim strepnjama i težnjama, da mu omogući prepoznavanje sopstvenih poteškoća dok istovremeno ukazuje na rešenja problema koji ga uznemiravaju. Priča bi trebalo da se poveže sa svim aspektima detetove ličnosti i da uvaži ozbiljnost dečjih nevolja, dok istovremeno promoviše njegovo samopouzdanje. Ništa u toj meri ne obogaćuje i ne ispunjava dete kao folklorna bajka. Iz bajki se može mnogo naučiti o unutrašnjim problemima ljudskih bića i o ispravnim rešenjima za njihove poteškoće u bilo kom društvu nego bilo kakve druge priče koje dete može da razume. Decu često njihov sopstveni život zbunjuje i s toga im je potrebna još veća šansa da razumeju sebe u složenom svetu, sa kojim moraju da se suoče i nauče da se izbore. Da bi dete u tome uspelo, neophodna mu je pomoć u izdvajanju nekog koherentnog smisla iz meteža svojih osećanja. Potrebno mu je moralno obrazovanje koje mu suptilno prenosi prednosti moralnog ponašanja, ne apstraktnim nekim konceptima već onim što deluje opipljivo, ispravno i smisleno za njega. Tu vrstu smisla dete može da otkrije uz pomoć bajki. Bajke su kroz celokupnu istoriju svog postanja nosile ista manisfestna i latentna značenja. One su se obraćale svim nivoima ljudske ličnosti, komunicirajući u maniru koji podjednako doseže i do neobrazovanog uma dece i do obrazovanog odraslog. Bajke nose bitne poruke za svesni, predsvesni i nesvesni um i predstavljaju integralni deo detinjstva svakog deteta stotinama godina unazad. 


Bruno Betelhajm, ističe da bajka pomaže detetu da savlada psihološke probleme odrastanja, odnosno da prevaziđe narcisoidna razočarenja, edipalne dileme, probleme suparništva sa bratom ili sestrama, zavisnost od roditelja i odvajanje od njih. Bajke prenose detetu poruku da je borba protiv ogromnih teškoća u životu neizbežna i da čini suštinski deo ljudskog postojanja, ali da čovek ne treba da ustukne pred problemima, već da se suočava sa neočekivanim i nepravednim tegobama, objašnjava ovaj psihoanalitičar. Deca, otkrivajući pravi sadržaj priča, mogu ih iskoristiti da bi se izborila sa svojim zbunjujućim i često kontradiktornim osećanjima i strepnjom. Njegova studija iz 1976. „Korišćenje čarolije: značenje i važnost bajki“ bila je pozdravljena kao kapitalno delo koje pruža dubok psihoanalitički uvid u tradicionalne narodne bajke i priče.



On kaže da su dve omiljene dečje bajke – „Pepeljuga“ i „Uspavana lepotica“, i to sa dobrim razlogom. Betelhajm tvrdi da nijedna bajka tako dobro kao „Pepeljuga“ ne prikazuje unutrašnje patnje malog deteta koje uzrokuje suparništvo sa braćom i sestrama i njegova osećanja beznadežnosti, poniženosti i zlostavljanosti. Život u pepelu simboliše potencijalni inferioran položaj svakog od nas u odnosu sa braćom i sestrama ali takođe i mogućnost ponovnog rađanja. Sa likom Pepeljuge mogu podjednako da se identifikuju i muška i ženska deca jer oba pola pate podjednako u tom suparničkom odnosu. Svi imaju istu želju da izađu iz omalovažavajućeg i niže vrednovanog položaja i da nadmaše one koje vide kao nadmoćne. Iz konačnog trijumfa „Pepeljuge“ dete crpi ideju da se prave vrednosti prepoznaju čak i pod krpama i veruje u svoju konačnu „pobedu“. Sa druge strane „Uspavana lepotica“ je priča o tegobama adolescencije, o hormonalnim i emocionalnim burama koje ona izaziva. Zajednički imenitelj ove dve popularne bajke jeste dugačak san glavnih junakinja i poruka autora bajke koja glasi da je adolescentni san o večnoj mladosti samo pusta mašta. Dok spavaju, lepota junakinja je frigidna a njihova osama je osama narcizma, objašnjava Betelhajm i dodaje: „U takvoj zaokupljenosti sobom koja isključuje ostatak sveta nema patnje, ali nema ni osećanja koja treba proživeti.“ Narcisoidno povlačenje jeste primamljiva reakcija na pritiske i bure adolescencije, ali svet tada postaje mrtav u simboličkom smislu. Jedino nas uspostavljanje relacija sa drugima budi iz opasnosti da prespavamo život, a poljubac carevića razbija čini narcizma i budi „ženstvenost“.


Bruno ističe da su bajke „Mačak u čizmama“ i „Čarobni pasulj“ amoralne jer ne pružaju polarizaciju i protivstavljanje dobrih i loših osoba, već služe drugom cilju. Ovde nema zalaganja i opredeljivanja za dobro i zlo već se pruža nada da čak i najmanji i najslabiji može nadmudriti i pobediti velikog i moćnog svojim sitnim lukavstvima, snalažljivostima i mudrošću. Ovakve bajke bude veru da čovek i pored svojih slabosti može uspeti i podstiču nas da možemo uspeti ako se odvažimo da krenemo u duhovno hrabre poduhvate i u sopstvenim životima. Džin koji se pojavljuje u bajkama i sukobljava se sa junakom predstavlja simblično odnos deteta prema odraslom. Deca se generalno boje odraslih i teže da se odupru njihovoj volji i njihovom uticaju. Deca znaju da osim da se povinuju naredbama odraslih postoji još jedan način da izbegnu njihov gnev i ljutnju a to mogu postići ukoliko ih nadmudre. 

Zlo koje je rezervisano za ženske likove treba da pomogne detetu pri sazrevanju i shvatanju da njihova majka nema samo jednu (dobru) stranu, već (u slučaju određenih zabrana) i drugu, onu lošu/zlu. U „Ivici i Marici” zla maćeha nagovara njihovog (dobrog) oca da usled siromaštva decu ostave na milost i nemilost. Ovde je zla maćeha metafora prestanka oralne fiksacije deteta (uglavnom vezane za period prestanka dojenja) i stalne zavisnosti od majke. „Ivica i Marica” treba da posluže kao primer samostalnosti prilikom rešavanju problema bez mešanja i asistencije odraslih.



U bajci „Crvenkapa“ mlada devojka spremno napušta svoj dom ne bojeći se spoljašnjeg sveta već sagledavajući njegovu lepotu u kojoj se i krije njegova opasnost. Uprkos tome što ima dosta vrlina i dobrih osobina, ona zapada u razna iskušenja noseći poruku da ukoliko imamo poverenje u svakog možemo lako upasti u nevolju. Bruno ističe da kada u nama ne bi postojalo nešto što voli velikog zlog vuka, on ne bi imao moć nad nama. „Devojčica sa šibicama“ je moralistička priča o okrutnosti sveta, ona pobuđuje saučešće među ugnjetenima i poniženima. Međutim, detetu koje se oseća ugnjeteno nije potrebno saosećanje prema drugima koj se nalaze u istom položaju već nada i ubeđenje da može izbeći takvu okrutnu sudbinu.


Jedinstvene kao umetnička dela, bajke imaju različito značenje za svaku osobu i različito za istu osobu u različitim periodima njenog života. U zavisnosti od svojih trenutnih interesovanja, potreba i raspoloženja, svako će izvlačiti različita značenja iz iste bajke i kad god mu se ukaže prilika, vraćaće se istoj priči. Ako u nekom trenutku osoba pomisli da treba da živi bez partnera i da je dovoljna sama sebi, možda će baš tada da iskrsne najmlađi patuljak iz bajke o Snežani, onaj koji nikada nije mogao da osvoji Snežanu. Ukoliko pak ima strah od starosti i smrti, tada će na nju najverovatnije jak utisak da ostavi uloga Snežanine maćehe, koja ozlojeđena živi zureći u ogledalo, ne mogavši da se oprosti od svoje mladosti, lepote i života.




Ubijanje duše i adaptacija na svet logora

Bruno je za vreme Drugog svetskog rata bio zatočenik u ozloglašenim nacističkim logorima Dahauu i Buhenvaldu. Uprkos psihičkim i fizičkim torturama kojima je bio izložen, uspeo je da se odupre beznađu i očaju i preživi. U strašnim i jezivim logorskim uslovima sproveo je jedno empirijsko istraživanje „procesa adaptacije zatočenika na logorske uslove“ razotkrivajući skrivene ciljeve nacističkog osnivanja mnogobrojnih logora smrti. Cilj smeštaja logoraša u koncentracione logore jeste izolacija, pokoravanje i psihičko slamanje buntovnih, potencijalno opasnih pojedinaca s jedne strane. S druge strane ovakvo pokoravanje imalo je za cilj da zaplaši i obeshrabri ostatak civilnog stanovništva. Logori su bili neka vrsta eksperimentalne laboratorije za stravične eksperimente u kojima se testirala čovekova otpornost na različite monstruozne metode slamanja ljudskog dostojanstva i bunta i otpora prkosnih, autonomnih pojedinaca i njihovo pretvaranje u belične, poslušne podanike. Adaptacija na svet logora imala je tri faze. 


Prva faza je faza početnog šoka, kada se običan građanin iznenada i bez jasnih razloga i krivce nađe zatvoren, lišen svih svojih prava. Pojedinac je tada zapanjen, užasnut i šokiran i počinje da koristi primitivni mehanizam odbrane negaciju, koja se sastoji od neverovanja i poricanja isuviše mučne i bolne stvarnosti. Ne podnose svi ljudi podjednako taj početni šok. Različito reagovanje na traumatičnu situaciju, gubitak slobode i trpljenje torture zavisi i od verske pripadnosti, političke orijentacije, obrazovanja. Politički obrazovani pojedinci i kriminalci lakše su podnosili zatvranje na koje su bili spremni, nije im bilo toliko narušeno samopoštovanje i osećanje identiteta. Najgore su prošli politički neobrazovani pripadnici srednje klase, tzv čestiti građani, koji su uzaludno uveravali naciste u svoju nevinost i lojalnost nacističkom režimu. Kada bi na kraju shvatili da njihovo zatvranje nije greška i da im nema spasa češće su bili skloni da izvrše samoubistvo.

Druga faza je faza transporta u logor. Tu počinje sistemska psihološka obrada i plansko, telesno i duševno mučenje u cilju slamanja samopoštovanja zarobljenika. Pojedinac se degradira, oduzimaju mu se središnje sržne, moralne vrednosti, potpuno mu se razara identitet i on se pretvara u bezvoljnog i bezličnog roba. Nacisti su znali da lišavanjem sistema vrednosti i ličnog identiteta, svako prestae da bude ličnost i postaje poslušna lutka. Sistemsko i plansko ponižavanje uključivalo je i primoravanje zatvorenika da se ponačaju bestidno, da idu goli, javno vrše nuždu, da kopaju golim rukama i jedu prstima. Sve to, uz besmislen i prenaporan fizički rad, doprinosilo je osećanju infantilnosti i dubokoj regresiji.


Treća, poslednja faza je uspešna adaptiranost pojedinca na logorske uslove. Pojedinac se više se ničemu ne čudi, ne buni se, ne protestuje niti se gadi što je primoran da životari u ponižavajućim, animalnim uslovima. Prihvata sve kao nešto normalno i realno. Betelhajm je u ovoj poslednjoj fazi primetio, opisao i psihoanalitički protumačio jedan neobičan, paradoksalan fenomen. Neki logoraši ne samo što su postali letargični i naviknuti na logor već su prihvatili i rečnik, stil oblačenja i oznake esesovaca. Nije bilo to samo imitiranje ponašanja nacista nego mnogo više od toga-usvajanje kao svojih stavova, sistema vrednosti, uverenja i ponašanja sopstvenih tlačitelja. Ovu pojavu Betelhajm je nazvao „identifikacija sa agresorom“.


Zahvaljujući svom projektu koji je sproveo dok je bio u logorima, posmatrajući i psihološki analizirajući ponašanja i svest ljudi u logorskim uslovima, Betelhajm je ostao ono što je bio, čovek i psiholog koji je razumeo šta se dešava i koji je na osnovu tog razumevanja mogao da predvidi neka dalja dešavanja. Istraživanje mu je pomoglo i da sačuva svoj identitet i jedinstvo ličnosti uprkos stalnoim pritisku i da na pravi način odgovori na presudno pitanje svakog logoraša: „Kako da čovek sačuva svoj ego, toliko da, ukoliko kakvom srećom ponovo stekne slobodu, bude približno ista osoba kakva je bio kad je lišen slobode“?

Jelena Krstić, psiholog

Korišćeni izvori:
„Značenje bajki“ Bruno Betelhajm
„Ubijanje duše“; Bruno Betelhajm, Viktor Frankl
„Simbolične rane“; Bruno Betelhajm




No comments:

Post a Comment