Život i delo Ernsta Krisa

Biografski podaci

Ernst Kris (26. april, 1900 – 27. februar, 1957.) bio je austrijski psihoanalitičar i istoričar umetnosti, sin advokata Leopolda Krisa i Rose Šik. 

Krajem 1910ih i početkom 1920ih Kris je studirao istoriju umetnosti pod mentorstvom Maksa Dvoraka i Džulijusa fon Šlosera na departmanu Istorija umetnosti na Bečkom univerzitetu, gde je i doktorirao 1922. Jedan od profesora bio je i Emanuel Louvi, prijatelj Sigmunda Frojda. 

1927. oženio se sa Marijanom Ri, ćerkom još jednog Frojdovog prijatelja, Oskara Ri. Imali su dvoje dece i oboje su se bavili psihoanalizom, a Kris je počeo da objavljuje svoje radove. Godinu dana kasnije, 1928, Kris je intenzivirao svoju saradnju sa Frojdom, te je postao član Bečkog psihoanalitičkog društva. Između 1930. i 1938, Kris je radio kao predavač na Bečkom psihoanalitičkom institutu. 

1933. Frojd je pitao Krisa da bude urednik Imago časopisa, u kojima je objavljivao radove koji povezuju umetnost sa psihologijom. 1938. se Kris preselio u Englesku, nakon što je Hitler izvršio napad na Austriju. U Engleskoj je predavao na Londonskom psihoanalitičkom institutu, sve do 1940. U Londonu je sarađivao sa Ernstom Gombrišem, istoričarem umetnosti, sa kojim se bavio umetnošću karikature. Takođe je analizirao ratnu propagandu nacističkog radia. 

1940 se sa svojom porodicom preselio u Njujork, gde je postao gostujući profesor u Novoj školi za sociološka istraživanja, gde je zajedno sa Hansom Špajerom radio istraživački projekat o totalitarnoj komunikaciji (1941 – 1944.). 

1943. počeo je da radi kao profesor na Njujorškom psihoanalitičkom institutu i na Njujorškom koledžu. 1945. osnovao je časopis Psihoanalitička istraživanja dece sa Anom Frojd i Mari Bonapart.

1946. godine Kris je postao saradnik Američkog ortopsihijatrijskog udruženja i saradnik Američkog psihološkog udruženja. Takođe je postao član redakcije časopisa Američkog psihoanalitičkog udruženja.

 Svoje poslednje godine života posvetio je bavljenju psihoanalitičkom terapijom, ego psihologijom, ranoim razvojem u detinjstvu i teorijom psihoanalitičke tehnike. On je jedan od prvih osnivača nove ego psihologije, škole psihoanalize koja je nastala po Frojdovom id – ego- superego modelu. 

Predložio je novi način ulaska u nesvesno; ne na brz i neposredan način, već istraživanjem površine. Ovaj način sastoji se od otkrivanja odbrambenih mehanizama, a ne u istraživanju id-a.

Kris je preminuo u Njujorku 1957.

Psihoanaliza i umetnost

Kris je oplemenio psihoanalizu svojim temeljnim i dubinskim poznavanjem umetnosti i od 1933. napisao je mnoge članke u kojima se vidi primena psihoanalitičkih koncepata u istraživanjima umetnosti, što je objedinio u svojoj poznatoj knjizi „Psihoanalitička istraživanja umetnosti“. Uvodno poglavlje pod nazivom „Pristupi umetnosti“ počinje odeljkom o „Doprinosu psihoanalizi i njenim ograničenjima“, gde naglašava potrebu da se postavljene hipoteze potvrde dokumentacijom i kliničkim opservacijama.  

Kris je nastojao da razjasni vezu između života umetnika i njegovog umetničkog rada, ulogu umetnosti kao posebnog vida komunikacije i, kao osnovu bilo kog psihoanalitičkog istraživanja, ulogu nesvesnih psihičkih sila u kreativnoj umetnosti. Njegovi zapisi o umetnosti uključuju biografije, bavljenje problemima estetike, kao i nekoliko radova na temu umetnosti duševno poremećenih pojedinaca u kojima poredi spontane izrade umetničkih dela kod umetnika, nasuprot onim kod mentalno obolelih osoba. Umetnik ima tu sposobnost da osvesti ono što ostali, manje nadareni pojedinci, potiskuju; kod duševno poremećenih je međutim prisutna nekontrolisana „erupcija“ nesvesnih mentalnih sadržaja. Kada je reč o umetniku, inspirativna faza kreativne umetnosti – regresija u službi ega, praćena je drugom fazom, elaboracijom, u kojoj ego umetnika ukalupljuje njegove slike i misli u umetničko delo koje će izazvati estetski odgovor kod umetnikove publike.

Smatrao je da umetnička dela predstavljaju relativno autonomne funkcije ega. Koncept regresije u službi ega bavi se poreklom kreativnosti, što je u suštini, popuštanje funkcija ega kako bi se dozvolilo primarnim procesima da izađu na videlo. Psihoanalitička istraživanja umetnosti koja je mesto u kojem granice primarnog i sekundarnog procesa mogu biti prevaziđene, pokazuju da je ego umetnika toliko dobro strukturisan da je u stanju da toleriše uranjanje u nesvesno a da ne naruši psihički ekvilibrijum.

Psihotične osobe gube neophodne kapacitete ega za elaboraciju, te dela koja oni stvaraju nemaju funkciju komuniciranja s realnošću, već se mogu razumeti samo ako se analiziraju onako kako se proučavaju fantazije prisutne u snovima. 

Proučavanje ratne propagande

Usled porasta nacizma u Austriji, Kris se preselio u Englesku. Tokom rata je radio za britanski radio i služio se psihoanalitičkim prncipima u analizi nacistčkih radio emisija. U članku „Opasnost propagande“ (1941) Kris je opisao faktore koji su važni za sugestibilnost kod osoba izloženih propagandi, a takođe je objasio tehnike koje su koristili Nemci da kod slušalaca na radiu izazovu infantilnu pasivnost i nesigurnost, istovremeno predstavljajući Nemca kao moćnu i sveznajuću roditeljsku figuru. Kris je pokazao da je najbolji način suočavanja sa propagandom redukcija pasivnosti i nesigurnosti slušaoca tako što mu se iznosi što moguće više činjenica bez ugrožavanja doživljaja nacionalne bezbednosti. Napisao je veliki broj kraćih radova na ovu temu što je objavljeno u raznim časopisima (može se naći u „Spisi Ernsta Krisa“).

Istraživanja u okviru psihoanalitičke teorije

U svojim kasnijim godinama, Kris je svoja interesovanja fokusirao na osnovne probleme psihoanalitičke psihologije, kojima je pristupio kroz klinička istraživanja i kroz direktno posmatranje dečjeg ponašanja i dečjeg razvoja. Njegovi radovi predstavljaju detaljnu elaboraciju i konfirmaciju ranih teorija koje je postavio Frojd. Neka od ovih istraživanja rađena su u saradnji sa uglednim psihoanalitčarma, Hartmanom i Levenštajnom. Kris se naročito bavio internim relacijama među različitim funkcionalnim jedinicama psihe poznatim kao id, ego i sueperego. Sproveo je veoma značajna istraživanja manifestacija nagonskih impulsa, koncepta psihičke energije, kao i adaptivnih ego funkcija koje imaju za cilj da instinktivne impulse prilagode zahtevima realnosti, kao što su razne odbrane i sublimacija.

Kris se bavio bazičnim problemima psihologije, poput misaonih procesa i pamćenja, sa stanovišta kliničke psihoanalize. Radovi koji su oličenje njegovog specifičnog pristupa su „O predsvesnim mentalnim procesima“ (1950) i „Povratak uspomena iz detinjstva u psihoanalizi“ (1956). U pomenutim radovima Kris ove fundamentalne psihološke probleme povezuje sa prirodom psihoanalitičkog procesa, pritom obogaćujući svoja teorijska razmatranja kliničkim primerima. On ukazuje na vezu između infantilnog iskustva i strukture ličnosti kod odraslih, zatim na značaj koncepta psihičke traume u detinjstvu, kao i na ulogu ego odbrana u mišljenju i pamćenju.

Kris je psihoanalizu smatrao naučnom disciplinom i tražio je validaciju psihoanalitičkih pretpostavki kroz detaljnu opservaciju u psihoanalitičkoj situaciji i kroz direktno posmatranje dece. Smatrao je da je psihoanalitički intervju, pored mnogih varijabli, i kao njegov važan deo angažovanost analitičara – posmatrača, korisno oruđe za naučno istraživanje i da se ono može znatno usavršiti (1947). Pokrenuo je značajne istraživačke projekte, Centar za istraživanje deteta na Medicinskom fakultetu na Jejlu, kao i istraživanje nadarenih adolescenata na Njujorškom psihoanalitičkom institutu.

Kris se bavio dinamičkim faktorima koji utiču na razvoj deteta, kako normalnog tako i patološkog. Naglašavao je vezu između deteta i roditelja, uticaje roditeljskih stavova na ponašanje i interrelaciju između konstitucionalnih i sredinskih faktora. Njegova istraživanja su intenzivna i fokusirana na pojedinca, pre nego što se bave prikupljanjem statističkih podataka. Po njegovom gledištu, proučavanje deteta počinje pre nego što se ono rodi, posmatranjem njegove majke: njene reakcije na trudnoću i na mogućnost da će imati dete.

Marija Stankov, psiholog