Friday, November 8, 2019

Iskustvo raskida ljubavne veze i njegove pozitivne i negativne posledice


Da bi se uopšte govorilo o raskidu ljubavne veze, treba se vratiti na to kako je sve počelo, sa ljubavlju. Iako je večita dilema i nezahvalan zadatak definisati jedan tako složen pojam,  jedna dobro poznata razlika je ona između partnerske i strastvene ljubavi (Hatfield, 1988; Hatfield & Rapson, 1993; Hatfield & Walster, 1978, prema Aronson, Wilson, & Akert, 2013). Partnerska ljubav definiše se kao osećanje intimnosti i naklonosti koje osećamo prema nekome, a koje nije praćeno strašću ili fiziološkom pobuđenošću što ljudi mogu doživljavati u neseksualnim vezama, poput bliskih prijateljstava, ili u seksualnim vezama, u kojima doživljavaju snažna osećanja intimnosti (partnerske ljubavi), ali ne i mnogo napetosti i strasti koju su nekada možda osećali. Strastvena ljubav uključuje intenzivnu čežnju za drugom osobom; kada se stvari odvijaju dobro, i druga osoba nas voli, oseća se snažno ispunjenje i uzbuđenje. Kada se stvari ne odvijaju dobro – kada je ljubav neuzvraćena – osećaju se snažna tuga i očaj. Ovu vrstu ljubavi obeležava osećaj fiziološke uzbuđenosti, pri čemu se doživljava nedostatak vazduha i lupanje srca u prisustvu osobe koja se voli (Regan, 1998; Regan & Berscheid, 1999, prema Aronson et al., 2013).


Raskid ljubavne veze jedno je od bolnijih životnih iskustava i predstavlja vrstu razvojnog izazova koji je tipično svojstven periodu adolescencije, mada ne zaobilazi ni kasnije životne faze. Predstavlja okidač za mnoge, do tada možda i neosvešćene emocije, može da reaktivira neke, do tog trenutka naizgled prevaziđene faze u razvoju ličnosti, nekad nas podseća na nefunkcionalne obrasce i ponašajne manevre koji nas stalno sputavaju a ne uspevamo ih iskoreniti... Svakako je reč o događaju koji nas može izmestiti iz ustaljene svakodnevice i navesti da temeljno preispitamo sebe, svoje odabire, sopstvenu zrelost. Međutim, može biti i značajna smernica za formiranje budućih veza i temelj ličnog rasta i razvoja, te boljeg poznavanja sebe i svoje ličnosti.

Ljubavne veze se svakodnevno prekidaju, pa su se brojni istraživači bavili ovom temom. Na primer, kada se od ispitanika u istraživanju traži da detaljno opišu kako su prekinuli romantičnu vezu, njihova objašnjenja otkrivaju pet temeljnih strategija (Cody, 1982, prema Aronson et al., 2013):

          Pozitivni ton (npr. govorite partneru da vam je stalo do njega, ali…)
          Verbalno udaljavanje (npr. govorite partneru da više niste zaljubljeni)
          Ponašajno udaljavanje (npr. izbegavate susret sa partnerom)
          Negativno usmeravanje odnosa (npr. govorite partneru da bi oboje trebalo da počnete da izlazite s drugim ljudima)
          Opravdvanje (npr. govorite partneru da odnos ne zadovoljava vaše potrebe)

Ako se osvrnemo na sopstvena iskustva ili razmislimo o iskustvima ljudi iz naše okoline, možemo primetiti neke ili sve od pomenutih strategija u ponašanju partnera u vezama. One mogu biti značajni pokazatelji toga da nešto nije u redu sa vezom ili da je njen kvalitet opao u odnosu na pre. Iako je korisno ukoliko nas ovi znaci alarmiraju i navedu da se zabrinemo, s obzirom na velike individualne razlike u stilovima ljubavi i obrascima emocionalnog vezivanja, treba ih tumačiti u kontekstu konkretnog partnerskog odnosa. Nekada je potrebno poraditi na vezi i ukoliko je neophodno i angažovati psihoterapeuta koji će utvrditi gde je „zapelo“ i usmeriti partnere na ono što je kamen spoticanja. Rad na ljubavnoj vezi može učvrstiti odnos među partnerima i produbiti bliskost i intimnost kao njene važne komponente. Sa druge strane, dešava se da su navedene strategije jasni signali koji upućuju na završetak jednog ljubavnog odnosa koji se ne može spasiti, jer su za opstanak kvalitetne ljubavne veze potrebni obostrana angažovanost i motivisanost partnera.


Karil Ruzbult je proširila teoriju socijalne razmene kako bi stvorila tipologiju četiri oblika ponašanja koji se javljaju u problematičnim vezama (Rusbult, 1987; Rusbult & Zembrodt, 1983, prema Aronson et al., 2013):

          Prekid – aktivno nanošenje štete ili prekid veze (npr. varanje partnera, pretnja prekidom; stvarni odlazak);
          Razgovor – aktivni i konstruktivni pokušaji poboljšanja uslova (npr. rasprava o problemima, pokušaji menjanja, posete terapeutu);
          Odanost – pasivno, ali optimistično očekivanje da se uslovi poboljšaju (npr. nada da će se stvari poboljšati, molitva, pružanje podrške umesto svađanja);
          Zanemarivanje – pasivno dopuštanje da se uslovi pogoršaju (npr. odbijanje suočavanja s problemima, zanemarivanje partnera ili provođenje manje vremena zajedno, neulaganje energije u vezu).

Među ovim oblicima ponašanja ima onih koji su konstruktivni (razgovor i odanost), nasuprot destruktivnim ponašanjima (prekid i zanemarivanje). Pokazalo se da destruktivna ponašanja mnogo više štete vezi nego što joj konstruktivna pomažu, kao i da, kada se jedan partner ponaša destruktivno, drugi obično reaguje konstruktivno nastojeći da spasi vezu; kada se oba partnera ponašaju destruktivno, veza se obično prekida (Rusbult, Johnson i Morrow, 1986; Rusbult i sar., 1996, prema Aronson et al., 2013).

Ljudi imaju različita uverenja o tome šta neku vezu čini dobrom. Ova uverenja ili implicitne teorije o vezi određuju ciljeve i motivaciju u tim vezama (Knee, 1998).  Implicitne teorije o vezi mogu se posmatrati iz dve persektive. 

U jednoj od njih zastupa se stanovište da su rani stadijumi veze test za potencijalni uspeh veze. Oni koji veruju da su veze sudbinski predodređene, mogli bi biti osetljivi na rane indikacije neuspeha, pa stoga i odustati prerano od nje. Oni koji jače i više veruju u sudbinu, pokušavaju da odrede kompatibilnost sa svojim potencijalnim partnerom kao i održivost potencijalne veze na osnovu minimalnog broja informacija. Teorija sudbine podrazumeva sledeće karakteristike: ljubav može pobediti sve, za svaku osobu postoji jedan idealan partner, voljena osoba treba da dosegne naše ideale, postoji ljubav na prvi pogled i trebalo bi da slušamo svoje srce pri odabiru partnera. Smatra se da su ljudi suđeni jedno za drugo.

Teorija rasta smatra početne impresije o kompatibilnosti manje važnim, naglašavajući značaj međusobog razumevanja, zajedničkog razvitka i bliskosti u vezi. Ona naglašava da se uspešne veze grade kroz suočavanje sa izovima, teškoćama i uz preuzimanje rizika. Za razliku od pristalica Teorije sudbine koji pokušavaju da ustanove potencijal veze, oni koji veruju u rast nastoje da održe vezu.

Pokazalo se da su osobe koje veruju u sudbinu posebno osetljive na signale koji ukazuju na to da veza nije suđena. Zapravo, Ni (Knee, 1998) je ustanovio da je opstanak veze u jakoj korelaciji sa početnim zadovoljstvom za one koji veruju u sudbinu. Kada je kod ovih osoba početno zadovoljstvo veće, njihove veze traju duže, dok manje početno zadovoljstvo dovodi do kraćeg trajanja ovih veza. Izraženo verovanje u sudbinu povezano je sa osuđivačkim pristupom vezama i fokusom na aspekte koji se očekuju od veze ili od partnera. Stoga, kada iskrsne neki problem, ove osobe sklone su da ga protumače kao signal da veza nije suđena. Verovanje u sudbinu zapravo navodi osobu da izađe iz veze kada nastane neki problem (Knee, 1998). Osobe koje povezuju rast sa vezom, veruju da se uspešne veze razvijaju kroz suočavanje sa preprekama i ostvarivanje bliskosti. Ni (Knee, 1998) je ustanovio da je uverenje u rast u vezi povezano sa manjim brojem veza za jednu noć i sa vezom sa jednom osobom duži vremenski period. Štaviše, stanovište o rastu u vezi povezano je sa pokušajem da se veza održi kada se javi problem kroz brojne strategije suočavanja.

Navedeni podaci mogu biti od koristi prilikom upoznavanja potencijalnih partnera i ukazuju na značaj podudarnosti stavova između partnera o tome kako jedna veza treba da izgleda da bi opstala. Na primer, ukoliko jedan od partnera smatra da na samom početku veza nije uzbuđujuća, da iskrsavaju problemi, da drugi partner nije po meri njegovog idealnog i da mu „srce kaže ne“, dok drugi smatra da se treba suočiti sa datim izazovima i vremenom izgraditi bliskost i razumevanje, ova veza ima malo izgleda da uspe. Zato je važno upoznati se sa uverenjima koja ima potencijalni partner, ustanoviti kakva su njegova prethodna iskustva i kakva su mu suštinska gledišta po pitanju ljubavne veze.
Uprkos prethodnom životnom iskustvu, ulazak u emotivnu vezu neretko je, iako to nije pravilo,  intuitivan, spontan, bez prethodnih računica i procena. Tok ljubavne veze nije uvek lako predvidiv imajući u vidu spoljne okolnosti koje se ne mogu kontrolisati, pojedinačni lični udeo partnera, relacioni doprinos koji se formira u samoj vezi, kao i razne faktore koji mogu biti činilac uspeha ili neuspeha jednog ljubavnog odnosa. Nekada neizbežno dolazi do raskida, a samim tim i do niza različitih osećanja koja se javljaju kao posledica. Kada je reč o predviđanju tih osećanja ljudi kada se njihova veza prekine, jedan je činilac uloga koju ljudi imaju u odluci o prekidu veze (Akert, 1998; Helgeson, 1994; Lloyd i Cate, 1985, prema Aronson et al., 2013).  Na primer, Robin Akert je u svom istraživanju raskida romantične veze one ispitanike koji su naveli visok stepen odgovornosti za odluku nazvala ostavljačima; one koji su naveli nizak stepen odgovornosti, ostavljenima; dok su oni koji su učestvovali s partnerima u donošenju odluke o prekidu nazvani uzajamnima. Ona je pokazala da je uloga koju su ispitanici imali o prekidu veze bila najsnažniji prediktor njihovih osećanja tokom prekida. Ne iznenađuje da su ostavljeni bili očajni – izveštavali su o visokom stepenu usamljenosti, depresije, tuge i ljutnje, te su gotovo svi naveli da su doživeli i telesne teškoće u nedeljama nakon prekida. Ostavljači su bili najmanje uznemireni zbog prekida veze, bio im je najmanje bolan i stresan. Iako su ostavljači navodili da su se se osećali krivima i tužnima, imali su najmanje negativnih telesnih simptoma (39%), poput glavobolja, bolova u stomaku i poremećaja hranjenja i spavanja.

Uzajamna je uloga, koja u sebi sadrži pretpostavku zajedničkog donošenja odluke, pomogla pojedincima da izbegnu neke od negativnih emocionalnih i telesnih reakcija na prekid. Uzajamni nisu bili toliko uznemireni i povređeni kao ostavljeni, ali nisu bili niti toliko ravnodušni kao ostavljači. Nekih 60% uzajamnih izvestilo je o telesnim simptomima, što ukazuje na to da je uzajamni prekid romantične veze stresnije iskustvo nego samostalna odluka o prekidu. 

Ljudi koji se suočavaju sa velikim životnim krizama tipično doživljavaju stresne emocije. Naročito kada je reč o okolnostima koje ugrožavaju fizičku dobrobit osobe, anksioznost i strah su uobičajeni. U zavisnosti od intenziteta, ozbiljnosti i trajanja fizičke pretnje ili patnje (bilo direktne ili posredne), anksiozni odgovori mogu opstati dugo vremena nakon što je stvarna pretnja nestala. Tuga i depresija mogu biti uobičajeni odgovori na životne krize. Reakcije na gubitak voljene osobe, na primer, tipično uključuju tugu, žudnju za pokojnikom, kao i želje da su se stvari odvile drugačije. Kao što podaci govore, ovi odgovori su tipični, ali ne univerzalni (Wortman & Silver, 2001, prema Tedeschi & Calhoun, 2004). Krivica, ljutnja i opšta razdražljivost su drugi afektivni odgovori primećeni kod osoba koje se suočavaju sa značajnim životnim krizama.

Za iznenadne i neočekivane događaje, početne reakcije neverice i psihološke otupljenosti su uobičajene. Kod visoko pretećih događaja, često se javljaju repetitivne misli i slike tog događaja. Prislino mišljenje, tipa ruminiranja, češće je od repetitivnih slika, ali oba se doživljavaju neprijatnim i stresnim. 

Kada je nivo stresa visok, mogu se takođe doživeti različite fizičke reakcije. Među specifičnim odgovorima ima individualnih varijacija, ali mogu podrazumevati prolongiranu aktivaciju telesnih sistema što se manifestuje kroz umor, mišićnu napetost i bol u mišićima, želudačne smetnje i fizičku nelagodnost. Naposletku, iako u većini slučajeva pojedinci koji se suočavaju čak i sa najtraumatičnijim okolnostima ne razviju psihijatrijske poremećaje, izloženost velikim životnim krizama zaista povećava rizik od razvoja psihijatrijskih problema (Rubonis & Bickman, 1991, prema Tedeschi & Calhoun, 2004).


Jedan značajan koncept, koji može promeniti perspektivu posmatranja bolnih životnih iskustava je posttraumatski rast. Umesto da se prepustimo samo negativnim aspektima nekog povređujućeg iskustva i ograničimo na dihotomiju dobro – loše, možemo sagledati kontinuum različitih posledica koje to iskustvo ima po nas. Naravno, ne treba zanemariti svoju tugu, patnju i važno je proraditi ih i doživeti, ali nakon suočavanja sa njima, može se sagledati konstruktivna uloga traumatičnih iskustava. 

Još od antičkih vremena, sagledava se transformaciona moć patnje (npr. transformaciona moć Hristovog raspeća doživljena kao moć transformisanja drugih). Centralna tema mnogih filozofskih istraživanja, kao i dela romanopisaca, dramaturga i pesnika, uključivala je pokušaje da se razume i otkrije značenje ljudske patnje (Tedeschi & Calhoun, 2004). U dvadesetom veku bilo je kliničara i naučnika koji su se bavili upravotime kako životne krize nude mogućnost pozitivne lične promene. Kaplan (Tedeschi & Calhoun, 2004), pionir onoga što se ranije nazivalo psihijatrija u zajednici, opširno je pisao o procesima u kojima bi se pojedincima koji se suočavaju sa velikim životnim krizama moglo pomoći da se efikasno nose i, kao posledica, psihološki razvijaju kao rezultat onoga što su iskusili.

Parks (Parkes, 1971, prema Tedeschi & Calhoun, 2004) govori o „svetu pretpostavki“, odnosno o skupu pretpostavki i uverenja o svetu na koje se pojedinci oslanjaju i koje tokom života razvijaju. Na osnovu toga, oni usmeravaju svoje postupke i pridaju smisao onome što im s dešava i tome traže uzroke i razloge.

Međutim, važno je naglasiti da se, nakon traumatskog događaja, rast ne javlja automatski, kao direktna posledica. Ono što je potrebno da bi do njega došlo, jeste kognitivna obnova, odnosno temeljno preispitivanje osnovnih komponenti pretpostavljenog sveta kao što su pitanje predvidiljivosti i mogućnosti kontrolisanja stvarnosti, čovekoljublja i raznih drugih. Restrukturacija uspostavljenih shema o realnosti podrazumeva stvaranje novih, koje će biti otpornije na eventualne razdore, tj. na buduće traumatske situacije. Psihološko procesuiranje kriznog događaja ima visok emocionalni kvalitet koji je s njim povezan. Izgleda da je ono što čini ova iskustva transformacionim to što imaju afektivnu komponentu, tako da naučene lekcije nisu samo intelektualno obrađene.

Iako u prvi mah bolno iskustvo dovodi do određenog stepena psihološkog stresa i okidač je za brojne, uslovno rečeno, negativne emocije, borba pojedinca sa novonastalim okolnostima može dovesti i do „emocionalnog rasta“. Naime jedna od čestih pozitivnih promena o kojima izveštavaju ljudi je doživljaj unutrašnje snage i samouverenosti, što se zatim može generalizovati i na slične situacije u budućnosti u kojima će se osoba osetiti jačom nakon traume (Collins, 1990, prema Tedeschi & Calhoun, 1996). Značajan aspekt posttraumatskog rasta je i pozitivan razvoj socijalnih relacija. Kada se prepozna sopstvena ranjivost, to vodi većoj emocionalnoj ekspresivnosti i spremnosti da se prihvati pomoć i koristi socijalna podrška koja je možda ranije bila zanemarena (Dakof & Taylor, 1990, prema Tedeschi & Calhoun, 1996). Osim toga, kod nekih ljudi uspešno suočavanje sa traumom dovodi do novootkrivenezahvalnosti za sopstveni život koji se sada doživljava kao „dar“. Prepoznavanje mogućnosti u traumi navodi osobu da uviđa dragocenost života, da provodi više vremena sa dragim ljudima i posveti se izgradnji značenja sopstvenog života (Janoff-Bulman 2004).

Mada ovaj tekst ne može iscrpeti sve aspekte slojevitog i kompleksnog iskustva kakvo je raskid ljubavne veze, osvrt na to šta upućuje na eventualni raskid, kako stavovi partnera mogu da odrede ishod veze i osvetljavanje kako negativnih posledica, koje nam prvo padnu na pamet, tako i onih pozitivnih i konstruktivnih, pisan je sa ciljem da ukaže na jednu širu sliku ovog složenog dela života. I svaka od napomena otvara nove teme i nova lica i naličja raskida, koja, ako pustimo da ih doživimo i potrudimo se da ih bolje razumemo, mogu doprineti napretku i oplemenjivanju sopstvene ličnosti.

Marija Stankov, psiholog

Literatura:


·       Janoff-Bulman, R,  (2004). Posttraumatic Growth: Three Explanatory Models. Psychological Inquiry. 15 (1), 30-34..

·       Knee, C. R. (1998). Implicit theories of relationships: Assessment and prediction of romantic relationship initiation, coping, and longevity. Journal of Personality and Social Psychology, 74(2), 360-370.

·       Tedeschi, R. G., & Calhoun, L. G. (1996). The Posttraumatic Growth Inventory: Measuring the positive legacy of trauma. Journal of Traumatic Stress, 9(3), 455–471.

·       Tedeschi, R. G., & Calhoun, L. G. (2004).Posttraumatic Growth: Conceptual Foundations and Empirical Evidence.Psychological Inquiry, 15(1), 1–18.

·       Vilson, T., Akert, R., Aronson, E. (2013). Međusobna privlačnost: od prvih dojmova bliskih veza. Socijalna psihologija (337-379). Zagreb: Mate.

 




No comments:

Post a Comment