Život i rad psihoanalitičara Vojina Matića

"Smisao života se traži, a život gradi kao kuća. Ništa nije unapred dato niti je van nas."

 Vojin Matić

 

Vojin Matić (1911– 1999) jedan od retkih kreativnih stvaralaca analitičara ovih prostora približava nas svetu i svet nama. Psihoanalitičar i dečiji terapeut, voleo je da slika i piše, govorio je sedam stranih jezika. Evropski edukovan intelektualac, psihoanalitički je istraživao folklorne običaje, narodne pesme, mitološke figure i narodna verovanja.

Biografija

Rođen je u Velikom Bečkereku, kao jedino dete u lekarskoj porodici. Rano detinjstvo su obeležile česte promene prebivalištva. Njegov otac je kao vojni lekar imao mnoge prekomande pa je porodica živela i u Mariboru, Pančevu, Beloj Palanci… Gimnaziju je završio u Bečkereku  kao osrednji đak zato što je dobro učio samo predmete koje je voleo. Studirao je medicinu u Beču. Nakon susreta sa Dostojevskim, počeo je da rešava zagonetku psihološkog u čoveku.  U Beču koji je u to vreme bio svetska psihoanalitička metropola, prvi put se sreo sa Frojdovom knjigom „Psihopatologija svakodnevnog života“. Sve te okolnosti uticale su na Matića da interesovanje u okviru medicine fokusira na psihoanalizu i da kasnije specijalizira psihijatriju.

Iako je rodonačelnik psihoanalize stanovao preko puta Matićevog bečkog prebivalištva, Vojinu nikada nije palo na pamet da potraži ili upozna Frojda, a to kasnije objašnjava vrstom gordosti iza koje je stajala potreba da sve u životu uradi sam. Studije je završio 1936. godine na medicinskom fakultetu u Beogradu. Matić je mnogo zavoleo Beograd, iako je u poređenju sa Bečom bio palanka. Odmah po završetku studija dobio je posao lekara volontera, kasnije lekara – nadničara bez ugovora, na Klinici za neuropsihijatriju. Kao lekar specijalizant upoznaje se sa dr. Verom Živković, kojom će se ubrzo i oženiti. Bila je starija od njega jedanaest godina. U knjizi „Moji životi“, govoreći o njoj, on pred čitaocem otvara sve dimenzije tog odnosa. Ne skriva svoje početno oklevanje da se veže za neku ženu plašeći se nepoznatog ali ne skriva ni prisutno osećanje „defektnosti“ zbog odsustva emocionalnog iskustva. On govori o Verinoj rešenosti da se sa njim zbliži i svom pasivnom prihvatanju da bude uveden u taj odnos i kasnije u brak. Ona ga je uvela u „pravo beogradsko visoko društvo“. Taj brak, u kome Vojin traži „oslonac, majku“, a ona „dete“ kojim će vladati traje kao sumorna simbioza skoro petnaest godina. Završava se drastično – Verinim samoubistvom: „Nisam se osećao kriv za Verinu smrt i bilo mi je teško što je sve moralo tako da se završi.“ U ovoj ispovesti, zreli Matić ne ulepšava sliku o sebi. Ne haje što ga čitalac na trenutak možda vidi kao slabu, malodušnu, nesigurnu ličnost, uplašenu pred životom, nespremnu da preuzme odgovornost. Život je tada prema njemu bio neprijateljski raspoložen i on se teško nosio sa tim. 

Međutim, zdav i emocionalno živ čovek i posle najtežih trauma revitalizuje snagu ako okolnosti smekšaju i dopuste prostor za afirmaciju života. To se dogodilo sa Vojinom.  Godine 1951. upoznao je Sonju, svoju buduću suprugu, studentkinju medicine, ovoga puta jedanaest godina mlađu od sebe. Nije se plašio  vezivanja, nije se ustezao od inicijative za bliskošću. Venčali su se 1952. godine, 1953. dobili ćerku Nadu, a 1961. Milanu.

Psihijatrija, psihoanaliza, psihoanalitička psihoterapija i univerzitetska karijera 

Bio je psihoterapeut, psihoanalitičar i paleopsiholog. To što je bio univerzitetski profesor za područje dečije psihoterapije, omogućilo mu je da svoj uticaj proširi i stvori profesionalnu „porodicu“ ne sopstvenih idolopoklonika, već poklonika specifičnog i revolucionarnog pristupa ovoj oblasti.  Na studijama medicine u Beču (1929 – 1932) predavanja iz psihijatrije slušao je kod čuvenih profesora Juliusa Vagner – Jaugera, neuropsihijatra i Osvalda Švarca, docenta urologije (kao poštovalac i poznavalac psihoanalize nedeljom je za studente držao kurs o psihosomatskim oboljenjima, bračnim problemima i psihoanalizi). Uz atmosferu u Beču, koji je u to vreme već bio kolevka i centar evropske psihoanalize, već postojeća klica Matićevih interesovanja dobila je suštinsku podršku za orijentaciju ka grani medicine koja se bavi ljudskom psihom. Za prvo zaposlenje, izabrao je Kliniku za neuropsihijatriju kojom je rukovodio profesor Vujić i tu je završio specijalizaciju kod profesora Laze Stanojevića. Međutim, nezadovoljan je  stavljanjem težišta na neurologiju, jer je u centru svojih interesovanja imao psihološku a ne fiziološku dimenziju ljudskog zdravlja, pa zbog toga paralelno postaje analizant Mikloša Šugara, člana bečkog i budimpeštanskog psihoanalitičkog društva.

Godine 1946. neuropsihijatrijska klinika u Beogradu je dobila poziv iz Ministarstva prosvete da odabere nekog ko bi na kursu za nastavnike defektologije na Višoj pedagoškoj školi  držao predavanja iz dečije psihijatrije. U tom trenutku u Beogradu je bilo samo pet psihijatara, a jedan od njih dr Hugo Klajn, već je bio preusmeren na rediteljski poziv. Tako je posao predavača i uloga specijaliste za decu poverena Matiću.

Zatim je u Beogradu 1948. godine, predstavnik SZO zatražio od Ministarstva zdravlja da pozove lekare da se prijave za stipendije za specijalizacije u inostranstvu. Matić se javio za specijalizaciju iz dečije psihijatrije u Parizu, kod Ejera (spada u red pionira evropske dečije psihijatrije na pariskoj medicinskoj školi). Susret sa francuskom školom bio mu je veoma prijatan, jer su oni mnogo psihička oboljenja stavljali u socijalni kontekst, tumačeći ih kao posledicu problematičnih porodičnih i međuljudskih odnosa, što se poklapalo sa Matićevim već donekle formiranim stavom. 

Po povratku u zemlju, sa profesorom čiji je asistent bio, Matić je počeo da učestvuje na psihijatrijskim kongresima u zemlji i inostranstvu. Objavljuje svoje prve radove. Vrata naučne karijere su mu odškrinuta.

Do okončanja karijere na Medicinskom fakultetu došlo je već 1952. godine. Sa Katedre za psihijatriju na Medicinskog fakulteta, prešao je na tek osnovanu Katedru za psihologiju na Filozofskom fakultetu što je za nju u tom trenutku bio veliki dobitak. Matić je ovde pokrenuo prvi klinički predmet, Psihopatologiju dece i omladine. Na Katedri za kliničku psihologiju uveo je i predavao i Mentalnu higijenu sa osnovama psihološkog savetovanja. Time i na mnoge druge načine, on je veoma doprineo razvoju identiteta kliničke psihologije kod nas. Sa kolegama je pisao Radove iz oblasti dečije i adolescentne psihologije, psihijatrije i psihoanalize kao posebnih disciplina pa su tako i one u našoj sredini stekle pravo građanstva. Od 1952. godine je primljen u zvanje asistenta, za honorarnog docenta Dečije psihopatologije izabran je 1954. godine, a za redovnog profesora 1976. 

Svoju istinsku potrebu za praksom, Matić je kompenzovao osnivanjem „Medicinsko – pedagoškog savetovališta za decu i omladinu“ koje se bavilo psihičkim problemima dece i mladih. Bavio se mladima, analizirao ih je timski sa psiholozima, pedagozima i socijalnim radnicima. Rezultati su bili izuzetni, a reputacija u skladu sa njima. Pored ostalih vrednih rezultata, praksa ovog Savetovališta je stručnoj javnosti donela razumevanje ključne potrebe da na takvom poslu zajednički treba kao tim da rade neuropsihijatri, psiholozi, pedagozi i socijalni radnici. Na žalost nakon desetak godina postojanja, Savetovalište je raspušteno. Timski rad, edukativna analiza, projektivni testovi i psihoanaliza, smatrani su buržoaskim instrumentarijem i u ondašnjem režimu nisu imali pobornike. Tih godina, gotovo potpuno sam i veoma dugo sasvim besplatno, Matić je sa velikom entuzijazmom obučavao buduće analitičare u onome što u svetu predstavlja trening za analitičare terapeute. Iako on nije bio taj koji je doneo psihoanalizu u Srbiju, psihoanaliza bez Vojina Matića kod nas ne bi postojala. Petar Klajn, u svojom knjizi „Razvoj psihoanalize u Srbiji“, predstavljajući život i rad pet pionira psihoanalize u Srbiji, već u naslovima, pored imena, samo po jednom rečju određuje šta je differentia specifica za svakog od njih. Neko je tu preteča, neko simbol, neko praktičar a Vojin Matić – učitelj. Studenti su ga zvali tata Mata, njegovi đaci analitičari često su se nazivali matićevcima.

Dobitnik je mnogih svetskih i domaćih priznanja. Teško ih je sve pobrojati, ali među njemu najdražim sigurno se može uvrstiti nagrada Društva psihologa Srbije „Žiža Vasić“. Ličnost čije je ime nosila nagrada, bio je dugogodišnji saradnik i blizak i veoma drag prijatelj Vojina Matića.

„Oduvek sam voleo da upućujem mlađe u ono što sam ja znao i bio sam iznenađen kada mi je jedan kolega rekao da ne treba studentima, i naročito mladim lekarima, da kažem sve što znam - nek se pomuče i sami.“ Vojin Matić

 Anđela Kostić, vms