Život i rad psihoanalitičarke Rejčel Blas

 

Profesorka Rejčel B Blass je analitičarka za obuku u Izraelskom psihoanalitičkom društvu i članica Britanskog psihoanalitičkog društva. Rođena je u Njujorku, studirala je kliničku psihologiju i filozofiju u Jerusalimu i Bostonu, a nakon završene analitičke obuke provela je osam godina u Londonu. Trenutno živi i radi u Jerusalimu. Blass je dobro poznata po svom doprinosu konceptualizaciji i razjašnjavanju Klajnijanske psihoanalize i njenih osnova. Njen rad razvija bogato razumevanje Klajnijanskog mišljenja i prakse, što naglašava njegovu savremenu vrednost, značenje i klinički značaj. Ona pronicljivo ispituje Klajnijanski pogled na osobu, razjašnjavajući dirljivu i strasnu nevolju njegovog unutrašnjeg sveta, dubine njegovog uma i mogućnosti njihovog menjanja kroz analizu. O svemu ovome ona piše u izrazito jasnom i inspirativnom stilu koji omogućava trenutno shvatanje zamršenih ideja  „ovde i sada“, uvažavanje idejnog jezgra koje ove ideje objedinjuje, što zauzvrat podstiče dalje razmišljanje o njima. Među temama kojima se Blass bavila su um i značenje, nesvesna fantazija, narcizam, instinkt smrti, prinuda na ponavljanje, pojam „dobrote“ i osnovna želja osobe za istinom i mogućnost njenog saznanja. Blass se posebno bavi ovim poslednjim, razrađujući koncepciju Klajnijevskog pojma istine kao oblika proživljenog znanja, odnosa uma prema stvarnosti koji se javlja prvenstveno pod Erosovom vlašću. Blass smatra da su drugi pojmovi pogrešno shvatili i umanjili ili doveli u pitanje ovaj pojam istine i njegove ključne uloge u analitičkoj teoriji i praksi, a na štetu razvoja analitičkog mišljenja i prakse.

Rejčelin rad ističe kako je Klajnijevski pogled na osobu inherentno vezan za tehniku i za razumevanje analitičke situacije i kurativnog procesa. Kroz dubinsko, detaljno izlaganje ovih kliničkih aspekata, ona nudi rafinirano razumevanje Klajnijevske prakse i kako i zašto ona deluje, posebno kako istina, pravilno shvaćena i primenjena u analitičkoj situaciji, može da izleči. Razlikujući Klajnijansku psihoanalizu, Blass, koja je takođe Frojdov učenjak, ističe kako ovaj pristup ne samo da unapređuje Frojdovo razmišljanje, već zapravo artikuliše latentne dimenzije onoga što čini samu suštinu psihoanalize kakve je izneo Frojd. U raspravi o ovoj zajedničkoj suštini Blass promoviše pojam „frojdovsko-klajnijskog“ pristupa. Mnogi Rejčelini tekstovi imaju značajan obrazovni kvalitet; vode čitaoce na put koji ne samo da olakšava sticanje znanja, već im otvara i proširuje način razmišljanja, omogućavajući im da  internalizuju nove ideje i oblike prakse. Uopšte uzevši, podučavanje i obuka je centralni aspekt Blassinog rada i doprinosa. Kroz radionice i predavanja, kao i tekuće seminare, supervizije i kurseve (akademske i kliničke), ona je promovisala dublje razumevanje Klajnijanske psihoanalize i napredovala u njenoj značajnoj praksi u mnogim kontekstima širom sveta. Blass je jedna od najplodnijih savremenih Klajnovskih autora; njeni spisi su prevedeni na mnoge jezike i predaju se u institutima širom sveta. 

Anđela Zlatanović, medicinska sestra 

Literatura:
2011 Blass, R. B. ‘On the immediacy of unconscious truth: Understanding Betty Joseph’s “here and now” through comparison with alternative views of it outside of and within Kleinian thinking‘. International Journal of Psychoanalysis. 92(5): 1137-1157.

2011 Blass, R. B. ‘An introduction to ‘The value of ‘late Bion’ to analytic theory and practice’‘. International Journal of Psychoanalysis. 92(5):1081-1088. 

2012 Blass, R. B. ‘The ego according to Klein: Return to Freud and beyond‘. International Journal of Psychoanalysis. 93(1): 151-166. 

2014 Blass, R. B. ‘On “the fear of death” as the primary anxiety: How and why Klein differs from Freud‘. International Journal ofPsychoanalysis. 95(4): 613-627.

2015 Blass, R. B. ‘Conceptualizing splitting: On the different meanings of splitting and their implications for the understanding of the person and the analytic process‘. International Journal of Psychoanalysis. 96(1):
123-139.

Život i rad psihoanalitičara Krisa Masana

 

Kris Masan (1953-2020) je bio analitičar za obuku i nadzor Britanskog psihoanalitičkog društva. Trenirao je psihoanalitičku psihoterapiju sa decom i adolescentima na klinici Tavistock, i psihoanalizu u Britanskom psihoanalitičkom društvu i Institutu za psihoanalizu. Pre obuke za kliničkog psihologa, Masan je tri godine istraživao pažnju i sanjarenje pacijenata čiji su manično-depresivni ciklusi bili vrlo kratki - zapravo 48 sati, sinhronizovani sa njihovim cirkadijskim ritmovima. Rad na njihovom sanjarenju i detalji njihove anksioznosti doveli su ga do psihoanalize, postajući pacijent i kasnije preduzimajući analitički trening i analitički rad sa decom.

Devet godina je radio u bolnici St. Mari na odeljenju za dečiju psihijatriju, Paddington Green, u danima (davno prošlim) kada su deci na toj klinici nudili intenzivan psihoanalitički tretman u okviru nege NHS. Kasnije je radio kao psihoanalitičar u privatnoj praksi i intenzivno je predavao u Engleskoj i u inostranstvu. Mawson je bio posebno zainteresovan za rad Vilfreda Biona i bio je urednik The Complete Vorks of V. R. Bion (2014, Karnac, sada u izdanju Routledge). Po prvi put sistematično i celovito povezujući Bionov rad, kao impresivan i potpun prikaz koji je učinio Masana stručnjakom u datom polju. Bilo je potrebno 11 godina detaljne posvećenosti i predanosti. Preuzimajući ovaj zadatak, Masan je uredio Bion Today (2010, Routledge), koji istražuje mnogo različitih načina na koje su Bion-ovi teorijski koncepti korišćeni i razvijeni u savremenom psihoanalitičkom razmišljanju i primenjeni na razumevanje pojedinaca, grupa i organizacija.

U poslednjoj Masanovoj knjizi „Psihoanaliza i anksioznost“: od saznanja do bića (2019, Routledge) kombinovao je psihoanalitičku, egzistencijalnu i dramaturšku perspektivu na proučavanju anksioznosti.
Knjiga istražuje implikacije na psihoanalizu uključivanjem razmatranja bića pacijenta i analitičara. Centralno načelo je da psihoanalitičko i egzistencijalno pripadaju zajedno, jer ih vodi nesvodiva činjenica anksioznosti. U odnosu na anksioznost, druga ljudska bića nam pomažu da podnesemo ono što jeste i ono što jesmo. Masan se dugo zanimao za pozorište i film, i bio je rani član Evropskog festivala psihoanalitičkog filma, poslujući dve godine zaredom u organizacionom odboru ovog popularnog događaja. Istražio je svoje interesovanje za pozorište i njegov odnos prema psihoanalizi, za Psihoanalizu i anksioznost: od saznanja do bića. Bio je rani pionir veb stranice Instituta za psihoanalizu, a takođe i prve veb stranice Melanie Klein Trust, pomažući u ostvarivanju njihovog potencijala i pružajući neprocenjive savete kolegama. Doneo je iskren i direktan pristup razmišljanju o svojim pacijentima i onima koji su pod nadzorom. Bio je skroman i šaljiv, s izdašnom odanošću kolegama i prijateljima. „Iznenadna, šokantna smrt Krisa Masana lišava nas dobrog prijatelja i nadarenog kolegu koji je bio mnogo voljen i kome su se divili. Uvek se činilo da je tako pun života. Kreativni mislilac, koga su uvek zanimale noveideje, uvek vrlo velikodušan. Uvek mu je bilo drago da pomogne u slučaju tehničkog problema u vezi sa računarom i internetom. S druge strane, uvek je bio spreman da pruži relevantan citat iz Biona ili da objasni šta je mislioda Bion namerava da prenese. U novije vreme razvija svoje, originalne ideje na način koji je uvek bio podsticajan i obogaćujući. Njegova Bionova stipendija i posvećenost bili su impresivni, a njegovaprikupljena Bionova dela imamo u znak počasti njegovom radu. Bio je veoma cenjen kao nastavnik i nadzornik, kako u Britaniji, tako i uinostranstvu.

"Utešno je pomisliti na brojne studente i kolege koji su imali koristi od njihovog kontakta i povezanosti s njim. On će ostati vrlo živo prisustvo za toliko nas. Njegov gubitak je posebno potresan jer je ušao u novu i srećnu fazu svog života, sa ljubavnom partnerkom Donom i novorodjenim unukom koji mu je bio velika radost i ponos." Mihael Feldman, novembar 2020.

Natalija Stanković, psiholog

Načini za upravljanje nagonom za pićem tokom praznika za ljude koji imaju problematičnu upotrebu/zavisnost od alkohola

Porodična okupljanja, proslave na kraju godine, sezonski stres: postoji puno prilika i ,,razloga” da se tokom praznika puno pije. Ipak, uz malo planiranja, možete se nositi sa ovim pokretačima i nagonima.

Razmotrite ovih pet korisnih saveta za uspešno bavljenje porivima i ostajanje prisebnim tokom ovih praznika.

Utvrdite okidače

Okidači mogu biti unutrašnji (pozitivna i negativna osećanja, fizički uslovi poput žeđi ili gladi) i spoljni (ljudi, mesta, situacije). Šta pokreće vaš nagon za pićem?

Upravljajte svojim okidačima

Biti svestan svojih okidača je važno, ali će biti korisno samo ako razvijete i sledite ,,plan igre” za bavljenje njima.

Postoji odlična vežba (ošmišljena od AtCheckUp & Choices), za izgradnju veština koja će vam pomoći da upravljate i rešavate problem kroz vrste okidača, uključujući porodicu, osećanja, životne događaje, novčane stresore, prijatelje, mesta, fizičke uslove, aktivnosti i vrste alkohola. Vežba je nazvana „Ako / tada“ u kojoj možete rešavati probleme, a takođe i mozgati o načinima kako se nositi sa svojim okidačima.

Na primer, ,,Ako me Miloš pozove na kućnom zabavu, ja ću se dobrovoljno prijaviti da pravim bezalkoholne koktele za uživanje svih ostalih gostiju”.

Može vam trebati vremena i truda da naučite kako najbolje upravljati svojim okidačima. Budite strpljivi prema sebi, držite se plana i učite na bilo kojim greškama. Pravljenje plana pre vremena može vam pomoći da se izborite sa svojim porivima kada se pojave.

Pratite svoje nagone za pićem

Znanje je moć. Praćenje vaših poriva omogućava vam da ih bolje razumete. Što bolje poznajete svoje nagone, imaćete veću kontrolu nad njima. Kao što nagon prethodi piću, okidač prethodi nagonu. Beleženje datuma kada se pojavio nagon, sa kojim intenzitetom, koliko minuta je trajao, sa kim i gde ste bili, ali i koje je vaše raspoloženje i strategija da se nosite sa nagonom može pomoći da vratite kontrolu nad sobom.

 

Nosite se sa svojim porivima

Postoji mnogo načina za rešavanje nagona za pićem. Neki će raditi bolje od drugih, u zavisnosti od vašeg vremena za oporavak i vaše strukture ličnosti.

Istraživanje je pokazalo da vežbanjem možemo poboljšati sposobnost da se nosimo sa porivima. Neke početne strategije uključuju:

a) Ometanje: Jedan od načina, naročito u ranom oporavku, je odvraćanje pažnje od poriva. Šta možete učiniti na zabavi? Razmotrite sledeće strategije:

• Udaljite se od alkohola i po mogućnosti uzmite malo hrane;

• Promenite temu na sport ili hranu;

• Razgovarajte sa prijateljem koji ne pije ili članom porodice na zabavi koji podržava vaš oporavak.

b) Odbijanje pića: Shvatite da je vaše pravo i izbor da se uzdržite od pijenja. Uspostavite kontakt očima. Odgovorite jasnim čvrstim glasom: „Ne, hvala, ja ću (ovde ubaciti piće po vašem izboru).“ Ako ste sa grupom u restoranu, pokušajte prvo vi da naručite bezalkoholno piće. To će biti lakše nego gledati kako svi drugi prvo naručuju pivo ili vino.

c) Izbegavanje okidača: Zapitajte se: „Šta pokreće ovaj nagon?“ Odvojite trenutak da identifikujete okidač. Određeni ljudi ili mesta mogu izazvati potrebu za pićem. Najlakši način da se nosite sa porivima je da izbegnete okidače ako možete. Budite spremni da rano napustite događaje ili odlučite da ne prisustvujete stresnim skupovima. Ne vozite pored svoje omiljene kafane. Uverite se da je vaša kuća tokom praznika napunjena osvežavajućim pićima bez alkohola.

 

 

Planirajte i pripremite se unapred

Odvojite malo vremena da razmislite o tome kako ćete upravljati pokretačima i nagonima tokom praznika.

Zamislite različite scenarije i zamislite kako možete da koristite gornje savete da biste adekvatno odgovorili nagonom.

Napravite akcioni plan i uspostavite sistem podrške. Kada pokušavate da ostanete trezni, podrška drugih ljudi povećava vaše šanse za uspeh. Razmislite o tome da zatražite podršku od porodice i prijatelja. Jednostavno kažete „Pravim pauzu od pijenja tokom praznika i cenio bih vašu podršku“.

 

Elena Jovančić, RE-KBT psihoterapeut

Kontakt: elistojkova@yahoo.com

 

Literatura:

Smart recoveri – alcohol, 2020

Stop addiction.us, 2020

 

Strah od ljubavi u savremenom društvu

 

 

Dva su urođena ljudska straha: strah od iznenadnog gubitka podloge i strah od snažne buke i oni predstavljaju biološku datost. Dete kroz odrastanje i sazrevanje, upoznajući spoljašnji svet i gradeći svoj unutrašnji, susreće se sa sjajem i bedom „okeana postojanja u koji je bačen“, kako bi to opisao Andrić. Iako vremenom uči druge, specifične vrste strahova, od kojih su neki svojstveni većini, a neki manjem broju ljudi, nisu li svi oni prožeti ovim početnim, prirodno datim?

Jedna od datosti sa kojom se biće takođe susreće je i ljubav, koja, ma koliko joj se on kroz život opirao, prati njegov put, strukturiše njegovu ličnost i kroji mu sudbinu. Kako Jerotić (Jerotić, 2017) kaže, čovek je biće koje je neminovno upućeno jedno na drugo i oseća duboku potrebu da se iskaže, da nešto o sebi saopšti, da stupi u nekakav dodir i vezu sa drugim osobama. Najpre se emotivna veza ostvaruje sa primarnim figurama koje se brinu o njemu, (prevashodno je to majka), a zatim se emotivni život usložnjava sa povećanjem broja relacija koje se ostvaruju. U zavisnosti od kvaliteta prvobitnih veza iz najranijeg detinjstva, ljubav se kasnije percipira kao privlačan životni izazov sa potencijalima za ispunjenost, sreću i zadovoljstvo, uz neizbežne, ali podnošljive frustracije, ili kao surovo bojno polje, gde je čovek nezaštićen i ima stalnu potrebu da se brani i sačuva, da beži od bliskosi, te da dobije ono što želi uz minimalno ulaganja i „trošenja“.

From (From, 2015) u svom delu Umeće ljubavi, govori o dezintegraciji ljubavi u savremenom društvu čega smo i sami svedoci. Naime, savremeni čovek je otuđen od sebe, svoje prirode i svojih bližnjih, utopljen je u masu od koje se ne razlikuje po mislima, osećanjima ili delovanjima. Iako na taj način pokušava da se približi drugima, ostaje sam, nesiguran i anksiozan. Pojedinac postaje rob potrošačkog društva, nametnutih vrednosti koje malo ili nimalo ne preispituje, bojeći se da će biti izopšten iz dtuštva u kom se trudi da po svaku cenu bude prihvaćen, makar živeo u neskladu sa svojom suštinom. Suština mu postaje daleka, sve manje je u stanju da oslušne svoje srce, a ulaže velike napore da bude ono što se od njega očekuje, do te mere, da tuđe aršine prihvata kao svoje, gubeći sebe u savremenoj džungli.

 

Susret sa ljubavlju, za određene pojedince može predstavljati neprijatan, iznenadan gubitak tla pod nogama uz nalet snažnih i preglasnih neprijatnih sadržaja koji su pratili njihova iskustva s ljubavlju. Kod njih, ulazak u vezu doživljava se kao rizik da se čovek prepusti mračnim i zastrašujućim opasnostima koje vrebaju na svakom koraku, pa podižu brane da bi pobegli od bliskosti. Tada se okreću karijeri, materijalnim vrednostima ili kratkotrajnim i površnim odnosima koji im pružaju prividno utočište, a prisni intimni odnosi su pretnja koja može uneti nemir i rasulo u skladan i „sređen“ život koji misle da mogu kontrolisati.

Jedan od važnih razvojnih zadataka sa kojima se čovek susreće je pitanje separacije, odnosno individuacije. Dete na najranijem uzrastu traga za svojim identitetom, a prema Jerotiću (Jerotić, 2017) individuacija je proces u kom osoba treba da očisti naslage iz prošlosti, odnosno porodičnu opterećenost, da se istinski odvoji od svojih predaka, te da se oslobodi zavisnosti od roditelja i straha od odgovornosti koju ima kao samostalno i autentično biće. Taj proces ne može proći bez padova, razočaranja, tuge i očajanja, ali ukoliko ne pođe ovim putem, čovek se nalazi u mreži straha i prinude, vezan pupčanom vrpcom za telesnu i duševnu prošlost, bez slobode. (Jerotić, 2017) Dešava se da roditelji kod svoje dece sputavaju procese separacije i individuacije, ne dozvoljavajući detetu da postane individua za sebe, nego sprečavaju njegovo osamostaljenje, tražeći od njega da se ponaša u skladu sa njihovim potrebama i osećanjima, jer ni oni sami nisu postali nezavisni pojedinci. Takav odnos je za osobu obrazac i slka ljubavi koja mu se nameće kao model. Dete ovakvih roditelja strahuje od ljubavi, jer se boji da bi ona mogla da ugrozi njegov subjektivni svet, ali se takođe i plaši da će ono svojom nezavisnošću i autentičnošću uništiti drugu stranu pa radije beži od ljubavnih veza. (Knox, 2007)

Prema Fromu (From, 2015), ljubav se u savremenom društvu tretira kao uzajamno seksualno zadovoljenje, timski rad i sklonište od samoće. On smatra da je seksualno slaganje rezultat ljubavi, a ne obratno, te da seksualne inhibicije ne proizilaze iz nepoznavanja seksualne tehnike, več iz čovekove nesposobnosti da voli, zbog straha od drugog pola ili mržnje prema njemu (što ima svoju pozadinu u psihološkoj prošlosti osobe), iz čega prositiču teškoće da se osoba potpuno preda, kao i da prilikom fizičke bliskosti veruje partneru. Ljubav kao timski rad, prema ovom autoru, (From, 2015) je poput fer trgovine pri čemu se stvara savez između partnera koji nije ništa drugo nego egoizam udvoje. Kada se ljubav posmatra na taj način, kao da imamo sliku dobrog službenika koji funkcioniše glatko i odgovara traženom opisu, a ne istinsku povezanost između dve različite osobe. Ljubavnim vezama se neretko pribegava usled nemogućnosti da se podnese usamljenost, pa se ona „leči“ stapanjem sa drugim bićem.

 

Kada čovek nije u skladu sa sobom, kada je nespreman da traga unutar sebe, skloniji je da ostvaruje razne forme pseudoljubavi. Muškarac, preterano i infantilno vezan za majku, očekuje od žene bezuslovnu ljubav, toplinu i razumevanje, nespreman je da odgovori na ženina očekivanja iako očekuje da njegove potrebe budu beskompromisno uvažene. Ukoliko je pak imao majku koja je bila hladna i daleka, a otac mu je pružao nežnost, ali samo pod uslovom da on ispuni očeva očekivanja, žena će u muškarčevom životu imati drugorazrednu ulogu, on će biti okrenut karijeri, a ženu će tretirati kao dete koje treba da bude polsušno. (From, 2015) Žene čiji se roditelji nisu voleli, ali svoje nezadovoljstvo nisu otvoreno ispoljavali, povući će se u sebe, biti suzdržana, a može biti i mazohistički nastrojena, jer joj više odgovara partner koji viče i pravi scene od emocionalno neutralne i umrtvljujuće atmosfere u kojoj je odrastala. Ima onih koji u partneru traže idola i nosioca blaženstva i svetlosti, što često rezultira razočaranjem jer nisu ispunjena očekivanja o „velikoj ljubavi“. Neki ljubav mogu doživeti samo kroz fantaziju i bežanje u romantične filmove i knjige, odnosno kao „posmatrači ljubavi“; kada se ljubav spusti do stvarnih odnosa između dvoje ljudi, oni se ukoče. Pojedinci beže od trenutne usamljenosti i izolovanosti kroz sećanje na svoju prošlu ljubav ili kroz maštanje o budućoj ljubavi koja ih čeka. U oblike pseudoljubavi spada i slučaj kada jedna strana zanemaruje svoje mane, a savršeno opaža tuđe nedostatke i stalno optužuje i popravlja drugu osobu. Ima parova koji neostvaren ljubavni sklad projektuju na svoju decu, od koje stalno nešto očekuju i zahtevaju, a deca im služe kao izgovor za prekidanje harmonije u porodici, pri čemu to obmanjivanje dece više šteti njima, nego otvoren raskid. (From, 2015)

 

Svaka generacija suočena je sa pitanjem da li je ono čemu je naučena primenljivo, kao i sa doživljajem da svet postaje nepoznata i nebezbedna sredina. Čovek teži da novine pomiri sa vrednostima koje su ukorenjene u njegovoj ličnosti kroz vaspitanje, a koje su ga manje ili više vešto vodile kroz život stvarajući utaban put koji ne mora nužno biti funkcionalan, ali je poznat; a opet, on ne želi da izgubi korak sa savremenim svetom, koji nudi primamljive novotarije za koje se može ispostaviti da su zabranjeno voće, koje je Adama i Evu koštalo boravka u raju.

 Ljubav ima neke univerzalne karaktertike, ali put njenog proživljavanja i upoznavanja sa njom je ličan, a da bi se spoznala, čovek se treba usuditi da je osvoji i izgradi.  Prema Jerotiću (Jerotić, 2017), ljubav među partnerima se uči, spontano, prirodno i obostrano, a za ovo učenje je sposoban onaj ko je strpljiv, tolerantan, ko nije preterano zaljubljen u sebe i najviše onaj ko je u stanju da voli. Svi oni koji nisu imali sreće da u najranijem periodu ili u nekom trenutku života dožive sigurnu i ispunjujuću ljubav, ne treba da se služe svojim lošim iskustvom kao opravdanjem za okrutnost i surovost koju manifestuju prema drugima, već kao sredstvo za bolje razumevanje sebe, zadiranje u dubine svoje duše i, kako bi rekao Miroslav Antić: „ I nikad ne zamišljaj život kao uplašen oproštaj, već kao stalni doček i stalni početak buđenja.“

 

Marija Stankov, psiholog

 

Literatura:

·       From, E. (2015). Umijeće ljubavi. Podgorica: Nova knjiga

·       Jerotić, V. (2017). Neuroza kao izazov. Beograd: Ars libri

·       Knox, J. (2007). The fear of love: the denial of self in relationship. Journal of Analytical Psychology, 52(5), 543-563.