Ljubomora; kad osećamo da nam neko sreću kvari

 "Ljubomora je crv koji izjeda i najlepše stablo"

M. J. Zagorka

 

Ljubomora je univerzalan i kompleksan emocionalni fenomen. Prisutna je u partnerskom odnosu, između dece, braće i sestara ali i između dece i roditelja, prijatelja, poslovnih partnera. Kao složena emocija ona u sebi objedinjuje niz drugih psiholoških stanja i emocija poput besa, straha, mržnje, zavisti, samosažaljenje, krivicu, nepoverenje, želju za osvetom, strepnju, anksioznost, sumnju, ljubav, seksualno uzbuđenje. Osnova ljubomore postavlja se u najranijem detinjstvu. Ljubomora ima za cilj posedovanje predmeta ljubavi i uklanjanje suparnika. Odnosi se na triangulaciju, trijadni odnos a samim tim i na doba života kada se objekti jasno prepoznaju i razlikuju jedni od drugih, smatrala je Hana Segal.

Analizirajući osećanje ljubomore Frojd je ljubomoru opisao kao složenu emociju sastavljenu iz sledećih komponenata: tuge zbog gubitka, narcističke povrede, osećaja neprijateljstva protiv uspešnog rivala i samokritičnosti tj samooptuživanja zbog činjenice da smo donekle odgovorni za taj svoj gubitak. Ljubomora je bez sumnje često povezana sa tugom. Ali tuga zbog čega? U nekim slučajevima to može biti tuga zbog gubitka partnera zbog neke druge osobe. U drugim slučajevima to može biti gubitak poverenja partnera ili uverenje da smo “vlasnik” druge osobe. Ljubomora može nastati čak i kad se ništa ne izgubi. Neki ljudi postanu ljubomorni i bez ikakvog dobrog realnog razloga. Što se tiče narcističke povrede, to je povreda ega, vrsta emocionalnog bola. To može biti komponenta tuge zbog gubitka, kada postoji gubitak ili možda tuga povezana sa potencijalnim ili predstojećim gubitkom. Da li se ljubomora može pojaviti bez bola? Verovatno da a neretko se bes i bol doživljavaju naizmenično kada se tuguje. Treći uslov, neprijateljstvo prema uspešnom rivalu ima svoje poreklo u razrešenju edipalne situacije. Frojd tvrdi da ljubomora nikada nije racionalna emocija, proporcionalna stvarnoj situaciji ili pod našom svesnom kontrolom. Da bi bila racionalna trebalo bi da bude pod “potpunom kontrolom svesnog ega”. Ali nije, jer sedište ima u podsvesti. Njeno poreklo vidi u triangulaciji Edipovog kompleksa, istakavši da deca usmeravaju svoje seksualne nagone prema roditelju suprotnog pola a na kraju ih “poražava” roditelj istog pola. Ovaj sukob je potisnut i dete se identifikuje sa roditeljem istog pola što vodi njegovom razrešenju. Po Frojdovom mišljenju, odrasli nesvesno proživljavaju emocije povezane sa ovim gubitkom kada osete ono što on naziva takmičarskom ili normalnom ljubomorom. Ovo gledište živi u savremenoj psihoanalitičkoj teoriji i objašnjava ogromnu složenost i intenzitet osećanja ljubomore, povezane sa željom i razočaranjem iz detinjstva. Pojedinci koji su često ljubomorni u vezama, psihoanaliza vidi kao pojedince koje su imali teškoće u razrešavanju Edipovog kompleksa, danas ove osobe nesvesno pokušavaju da prevaziđu ove poteškoće putem prinude da ponove rane obrasce odnosa.

  

Frojd dalje ističe da ljubomora može biti normalna, projektivna i sumanuta. Normalna ljubomora je takmičarske prirode i sadrži motivacijsku komponentu zbog koje želimo da zadržimo i sačuvamo partnera ili se osvetimo. Ljubomora koja nastaje kao rezultat projekcije potiče iz vlastite nevernosti ili razmišljanja o upuštanju u varanje i preljubu. Kada neko ima takve misli i ideje o neverstvu partnera te misli mogu biti odbrana od duboko potisnute sopstvene sklonosti ka prevari. Tada smo skloni i da bezazlene gestove nekog drugog usmerene na našeg partnera tumačimo kao pokušaj zavođenja ili zahvaljujući sopstvenoj nemonogamnoj prirodi, možemo postati osetljivi na znakove neverstva i tražiti znakove da otkrijemo da li nas partner vara i da li će nas ostaviti zbog nekog drugog. Ovo je vrlo čest oblik ljubomore u partnerskim relacijama a s obzirom na to da je projekcija primitivan mehanizam odbrane, njegova dugotrajna upotreba  može da dovede i do ozbiljnijih oštećenja psihičkog funkcionisanja ljubomorne osobe kopja izlaze iz okvira neutoričnog i približavaju se psihotičnom otuđenju od realnosti. Sumanuta, patološka ili paranoidna ljubomora je oblik morbidne ljubomore koja se manifestuje čvrstim uverenjem da je partner načinio preljubu ili to i dalje čini uprkos tome što ne postoji nijedan dokaz za to. Osoba koja pati od ovog oblika ljubomore svuda će videti znakove neverstva ili pretnje vezi.

Neurotično ispoljavanje ljubomore u partnerskom odnosu

O ljubomori možemo da govorimo kao izrazu neurotičnog konflikta kod onih članova porodice čija je intrapsihička struktura osetljivija, narcistički povredljivija i osetljivija na separaciju. Ona se ne vezuje isključivo za ljubavna i seksualna osećanja kako se obično misli već češće uz težnju za moć i želju za gospodarenjem. S obzirom da se ljubomora vezuje za problem separacije, članovi porodice koji su imali traumatska i negativna iskustva separacije su osetljivija na preteći gubitak objekta bilo da je on realan i stvaran bilo da je fantazmatski. “Anksioznost koja se javlja pri svakoj pomisli da bi se objekat mogao izgubiti, ne mora da bude uvek uobličena u ljubomoru. Ukoliko je anksioznost veća i ima karakter neurotične anksioznosti, ona se disperzivno širi i može da rezultira neurotičnim menjanjem partnera u izvanbračnim vezama. Obično je izvanbračnim vezama skloniji ljubomorniji, anksiozniji i neurotičniji partner. Menjanje partnera je u funkciji straha od napuštanja i mogućih narcističkih povreda. Bolje je da sam varam i napuštam nego da budem prevaren i naušten” (M. Goldner-Vukov, 1988). Na osnovu ovoga može se zaključiti da problem izvanbračnih veza imaju jednu dublju psihološku pozadinu pri čemu je partner koji se upušta u tako nešto emocionalno nezrela osoba koja ima strah od napuštanja, osećanje inferiornosti, nerazrešenu edipalnu situaciju i strukturu ličnosti koja je narcistički lako povredljiva. Želja da se partner poseduje, da se ima moć nad njim i on doživi kao lično vlasništvo u funkciji je kompenzacije osećanja inferiornosti. Strah da se partner ne izgubi može da pređe u strah od gubitka i dezintegracije sopstvenog identiteta. Što se partner koji se sumnjiči sve više priklanja ljubomornom partneru i pravda za svoje postupke potraživanja ljubomornog partnera postaju sve veća. Ovakvi poremećaji vezani su za konflikte iz raznih faza psihoseksualnog razvoja a potreba da se neko u potpunosti poseduje i potčini za potrebu oralnog posedovanja. Ukoliko se očekivanja prema partner ne postave i vrate na realnu osnovu, ljubomora može narasti do velikih granica da žrtvuje objekat po principu, kaže Mila Vukov, “ukoliko mi ne služi onako, kako sam naučio, ili onako kako mi treba, bolje da uopšte i ne postoji”. Ljubomornu osobu karakterišu raznovrsni kognitivni simptomi uključujući sumnjičavost, nemogućnost koncentracije na druge stvari, stalna promišljanja i preokupacije, maštanja u kojima partner i rival uživaju u divnoj vezi, preosetljivost na nagoveštaj nezadovoljstva partnera.

  

Neurotični oblici ljubomore u partnerskom i bračnom odnosu  javljaju se onda kada je ljubomora zasnovana na niskom samopouzdanju i samopoštovanju, kod osoba sa lako povredljivom narcističkom organizacijom ličnosti sa dominantnim osećajem bazične nesigurnosti. Kod smanjenog samopoštovanja i samovrednovanja ljubomora je posledica straha od gubitka narcističke gratifikacije. Ljubomora kao i potreba za kontrolom objekta na neki način predstavljaju težnju da se potvrde lične vrednosti. Ljubomorna osoba ima nisko samopoštovanje i veruje da će druga osoba sa boljim kvalitetima od nje preuzeti partnera. Uz ljubomorno reagovanje vrlo često ide i tendencija ka rivaliziranju što govori u prilog teze o zajedničkom poreklu ove dve pojave. I pored stoga što se osećanje ljubomore manifestuje kao težnja za posedovanjem a rivalstvo kao težnja za eliminacijom, obe pojave proizilaze iz potrebe za povećanim samovrednovanjem i vode poreklo iz edipalne situacije u kojoj postoji tendencija za posedovanjem voljenog objekta uz odstranjivanje rivala. Partnerska relacija u kojoj postoji neurotična manifestacija ljubomore nije lako uočljiva za okolinu jer partneri održavaju fasadu partnerske veze. Neurotične dekompenzacije jednog partnera povlače neurotične odbrane drugog. U takvim vezama partneri ne umeju da zavole različitost i osobenost onog drugog. Svaki partner traži sebe u drugom. Partneri imaju želju i potrebu za harmonijom ali ne umeju da je ostvare. U odnosu je stalno prisutna anksioznost i krize se javljaju u situacijama kada je potrebno veće emocionalno ulaganje, iskrena žrtvovanja i odustajanje od sebe ili ako kod nekog partnera postoji strah da će biti napušten ili ostavljen. Ljubomora u vezi može da se javi i ako su naglašene simbiotske potrebe jednog partnera. Ukoliko jedan partner teži simbiotskom sjedinjavanju s drugim i doživljava onog drugog kao svemoćnog, neophodnog za opstanak, nekog ko služi ispunjavanju ne jegovih želja i prohteva kao što je to možda radio jedan od roditelja, onda taj isti partner svako udaljavanje drugog partnera ili malo nezavisnije i distanciranije ponašanje doživljava kao katastrofično, u njemu budi sumnju i ljubomoru a u suštini to je strah od separacije gde se gubitak drugog doživljava kao gubitak sebe.

 

Patološka ljubomora

Patološka ljubomora je ozbiljan duševni poremećaj, sumanuta psihoza koja se ispoljava ili kao samostalna bolest ili u sklopu drugih psihijatrijskih i neuroloških oboljenja. Češće se javlja kod muškaraca. Razvija se u porodičnoj sredini, remeti porodične odnose i nekad to može poprimiti tolike razmere da dovede do raspada porodice ili braka ili se pak bolest može završiti tragično za jednog ili oba partnera. Onaj ko boluje od ovog oblika ljubomore u svoj partnerski odnos uvodi imaginarnu treću osobu. To je rival na koga se projektuje sva mržnja. Mržnja se sa rivala prenosi na partnera, kako ističe Ignjatović. Iako spolja gledano može delovati da patološka ljubomora proističe iz partnerske relacije, u velikom broju slučajeva to je bolest pojedinca vezana za njegove razvojne probleme.  Dinamika porodičnih odnosa sa patološki ljubomornim članom može biti organizovana tako da se na neki način podržava njegovo takvo ponašanje. Partner na koga se projektuje mržnja i okrivljuje za neverstvo dugo pokušava da umanji značaj sumanutih optužbi u cilju zaštite dece i porodičnog sistema. Prikriva sukobe, izbegava da provocira ljubomornog partnera, menja svoje ponašanje i prilagođava se zahtevima koje dobija od partnera koji zauzvrat reaguje još većom ljubomorom. Samim tim što se ljubomora ne prepoznaje i ne vidi ili odbija da se vidi kao simptom bolesti, simptom se podržava. Izbegavanje socijalnih kontakata, pravdanje, neraspoloženje i strahovi zdravog partnera povećavaju bes i gnev bolesnog.

 

Lečenje i psihoterapija ljubomore

Eksperimentalna istraživanja su utvrdila da je veća verovatnoća da pojedinci iskuse ljubomoru ako su anksiozni, nesrećni, neurotični, kruti, puni besa i neprijateljski raspoloženi (Bringle, 1981). Utvrđeno je da je ljubomora normlane populacije povezana sa graničnim poremećajem ličnosti (Dutton, Van Ginkel & Landolet, 1996) i sa histeričnim karakterom ličnosti (Vauhkonen, 1968). Ljubomora je jedan od kriterijuma u dijagnozi paranoidnog poremećaja ličnosti.

Ljubomora može imati opasne implikacije, vrlo često može biti i motiv za ubistvo. Iako je to osećanje koje se često može utvrditi i proveriti, posebno komunikacijom, njegovu potencijalno nadmoćnu prirodu pokazuje činjenica da neki ljudi koji su iskusili ekstremnu ljubomoru su ujedno pokušali da povrede svoje rivale, partnere/supružnike ili konkurente na radnom mestu. Ako se suočavate sa osećanjem ljubomore a ne želite da se tako osećate, preduzimanje zdravih koraka za njeno rešavanje često je dovoljno da pomogne.

Psihoterapija je često efikasan tretman ljubomore. Osobi koja iskusi ljubomoru moglo bi da bude od koristi rad sa terapeutom na procesuiranju bolnih emocija i preoblikovanju štetnih, negativnih uverenja koja utiču na njegovo ponašanje i doprinose osećanju ljubomore, izgradnji veštine odnosa i komunikacije kao i emocionalne regulacije. Razgovor, otvorena komunikacija i deljenje neprijatnih osećanja može pomoći.  Kroz psihoterapiju raste emocionalna stabilnost ličnosti i smanjuju se sumnje u svoje sposobnosti.

Privremeni tretman lekovima može pomoći ljubomori u slučaju kada je ljubomora izazvana drugim psihijatrijskim stanjima poput psihoze.

Najdelotvornija je partnerska terapija koja kasnije prerasta u terapiju ljubomorne osobe. Terapeut za parove može sarađivati sa oboje u vezi kako bi se pozabavio osećanjima, nesigurnostima i ranjivostima svakog od njih. Terapija može uključivati i pojedinačne i zajedničke seanse, tako da se svaki član veze oseća saslušanim. Kada par identifikuje kada i kako je ljubomora započela, terapeut im može pomoći da istraže iskustva i gledišta jedni drugih. Proces psihoterapije može pomoći partnerima da umanje nezdrava osećanja ljubomore a da istovremeno jačaju svoju vezu.

 

Jelena Krstić, psiholog

Kontakt: nikolic.jeka@gmail.com 

 

Korišćeni izvori: 

Dutton, D. G., Van Ginkel, C., & Landolt, M. A. (1996). Jealousy, intimate abusiveness, and intrusiveness. Journal of Family Violence

Bringle, R. G. (1981). Conceptualizing jealousy as a disposition. Alternative Lifestyles, 4, 274-290

Mila Goldner-Vukov, M (1988). Porodica u krizi; Medicinska knjiga, Beograd

Vaunkofen, K. (1968). On the pathogenesis of morbid jealousy

https://www.psychologytoday.com/us/blog/the-mysteries-love/201611/jealousy-narcissistic-wound

https://www.psychologytoday.com/intl/blog/fulfillment-any-age/201307/6-ways-break-free-the-trap-jealousy