Strah od ljubavi u savremenom društvu

 

 

Dva su urođena ljudska straha: strah od iznenadnog gubitka podloge i strah od snažne buke i oni predstavljaju biološku datost. Dete kroz odrastanje i sazrevanje, upoznajući spoljašnji svet i gradeći svoj unutrašnji, susreće se sa sjajem i bedom „okeana postojanja u koji je bačen“, kako bi to opisao Andrić. Iako vremenom uči druge, specifične vrste strahova, od kojih su neki svojstveni većini, a neki manjem broju ljudi, nisu li svi oni prožeti ovim početnim, prirodno datim?

Jedna od datosti sa kojom se biće takođe susreće je i ljubav, koja, ma koliko joj se on kroz život opirao, prati njegov put, strukturiše njegovu ličnost i kroji mu sudbinu. Kako Jerotić (Jerotić, 2017) kaže, čovek je biće koje je neminovno upućeno jedno na drugo i oseća duboku potrebu da se iskaže, da nešto o sebi saopšti, da stupi u nekakav dodir i vezu sa drugim osobama. Najpre se emotivna veza ostvaruje sa primarnim figurama koje se brinu o njemu, (prevashodno je to majka), a zatim se emotivni život usložnjava sa povećanjem broja relacija koje se ostvaruju. U zavisnosti od kvaliteta prvobitnih veza iz najranijeg detinjstva, ljubav se kasnije percipira kao privlačan životni izazov sa potencijalima za ispunjenost, sreću i zadovoljstvo, uz neizbežne, ali podnošljive frustracije, ili kao surovo bojno polje, gde je čovek nezaštićen i ima stalnu potrebu da se brani i sačuva, da beži od bliskosi, te da dobije ono što želi uz minimalno ulaganja i „trošenja“.

From (From, 2015) u svom delu Umeće ljubavi, govori o dezintegraciji ljubavi u savremenom društvu čega smo i sami svedoci. Naime, savremeni čovek je otuđen od sebe, svoje prirode i svojih bližnjih, utopljen je u masu od koje se ne razlikuje po mislima, osećanjima ili delovanjima. Iako na taj način pokušava da se približi drugima, ostaje sam, nesiguran i anksiozan. Pojedinac postaje rob potrošačkog društva, nametnutih vrednosti koje malo ili nimalo ne preispituje, bojeći se da će biti izopšten iz dtuštva u kom se trudi da po svaku cenu bude prihvaćen, makar živeo u neskladu sa svojom suštinom. Suština mu postaje daleka, sve manje je u stanju da oslušne svoje srce, a ulaže velike napore da bude ono što se od njega očekuje, do te mere, da tuđe aršine prihvata kao svoje, gubeći sebe u savremenoj džungli.

 

Susret sa ljubavlju, za određene pojedince može predstavljati neprijatan, iznenadan gubitak tla pod nogama uz nalet snažnih i preglasnih neprijatnih sadržaja koji su pratili njihova iskustva s ljubavlju. Kod njih, ulazak u vezu doživljava se kao rizik da se čovek prepusti mračnim i zastrašujućim opasnostima koje vrebaju na svakom koraku, pa podižu brane da bi pobegli od bliskosti. Tada se okreću karijeri, materijalnim vrednostima ili kratkotrajnim i površnim odnosima koji im pružaju prividno utočište, a prisni intimni odnosi su pretnja koja može uneti nemir i rasulo u skladan i „sređen“ život koji misle da mogu kontrolisati.

Jedan od važnih razvojnih zadataka sa kojima se čovek susreće je pitanje separacije, odnosno individuacije. Dete na najranijem uzrastu traga za svojim identitetom, a prema Jerotiću (Jerotić, 2017) individuacija je proces u kom osoba treba da očisti naslage iz prošlosti, odnosno porodičnu opterećenost, da se istinski odvoji od svojih predaka, te da se oslobodi zavisnosti od roditelja i straha od odgovornosti koju ima kao samostalno i autentično biće. Taj proces ne može proći bez padova, razočaranja, tuge i očajanja, ali ukoliko ne pođe ovim putem, čovek se nalazi u mreži straha i prinude, vezan pupčanom vrpcom za telesnu i duševnu prošlost, bez slobode. (Jerotić, 2017) Dešava se da roditelji kod svoje dece sputavaju procese separacije i individuacije, ne dozvoljavajući detetu da postane individua za sebe, nego sprečavaju njegovo osamostaljenje, tražeći od njega da se ponaša u skladu sa njihovim potrebama i osećanjima, jer ni oni sami nisu postali nezavisni pojedinci. Takav odnos je za osobu obrazac i slka ljubavi koja mu se nameće kao model. Dete ovakvih roditelja strahuje od ljubavi, jer se boji da bi ona mogla da ugrozi njegov subjektivni svet, ali se takođe i plaši da će ono svojom nezavisnošću i autentičnošću uništiti drugu stranu pa radije beži od ljubavnih veza. (Knox, 2007)

Prema Fromu (From, 2015), ljubav se u savremenom društvu tretira kao uzajamno seksualno zadovoljenje, timski rad i sklonište od samoće. On smatra da je seksualno slaganje rezultat ljubavi, a ne obratno, te da seksualne inhibicije ne proizilaze iz nepoznavanja seksualne tehnike, več iz čovekove nesposobnosti da voli, zbog straha od drugog pola ili mržnje prema njemu (što ima svoju pozadinu u psihološkoj prošlosti osobe), iz čega prositiču teškoće da se osoba potpuno preda, kao i da prilikom fizičke bliskosti veruje partneru. Ljubav kao timski rad, prema ovom autoru, (From, 2015) je poput fer trgovine pri čemu se stvara savez između partnera koji nije ništa drugo nego egoizam udvoje. Kada se ljubav posmatra na taj način, kao da imamo sliku dobrog službenika koji funkcioniše glatko i odgovara traženom opisu, a ne istinsku povezanost između dve različite osobe. Ljubavnim vezama se neretko pribegava usled nemogućnosti da se podnese usamljenost, pa se ona „leči“ stapanjem sa drugim bićem.

 

Kada čovek nije u skladu sa sobom, kada je nespreman da traga unutar sebe, skloniji je da ostvaruje razne forme pseudoljubavi. Muškarac, preterano i infantilno vezan za majku, očekuje od žene bezuslovnu ljubav, toplinu i razumevanje, nespreman je da odgovori na ženina očekivanja iako očekuje da njegove potrebe budu beskompromisno uvažene. Ukoliko je pak imao majku koja je bila hladna i daleka, a otac mu je pružao nežnost, ali samo pod uslovom da on ispuni očeva očekivanja, žena će u muškarčevom životu imati drugorazrednu ulogu, on će biti okrenut karijeri, a ženu će tretirati kao dete koje treba da bude polsušno. (From, 2015) Žene čiji se roditelji nisu voleli, ali svoje nezadovoljstvo nisu otvoreno ispoljavali, povući će se u sebe, biti suzdržana, a može biti i mazohistički nastrojena, jer joj više odgovara partner koji viče i pravi scene od emocionalno neutralne i umrtvljujuće atmosfere u kojoj je odrastala. Ima onih koji u partneru traže idola i nosioca blaženstva i svetlosti, što često rezultira razočaranjem jer nisu ispunjena očekivanja o „velikoj ljubavi“. Neki ljubav mogu doživeti samo kroz fantaziju i bežanje u romantične filmove i knjige, odnosno kao „posmatrači ljubavi“; kada se ljubav spusti do stvarnih odnosa između dvoje ljudi, oni se ukoče. Pojedinci beže od trenutne usamljenosti i izolovanosti kroz sećanje na svoju prošlu ljubav ili kroz maštanje o budućoj ljubavi koja ih čeka. U oblike pseudoljubavi spada i slučaj kada jedna strana zanemaruje svoje mane, a savršeno opaža tuđe nedostatke i stalno optužuje i popravlja drugu osobu. Ima parova koji neostvaren ljubavni sklad projektuju na svoju decu, od koje stalno nešto očekuju i zahtevaju, a deca im služe kao izgovor za prekidanje harmonije u porodici, pri čemu to obmanjivanje dece više šteti njima, nego otvoren raskid. (From, 2015)

 

Svaka generacija suočena je sa pitanjem da li je ono čemu je naučena primenljivo, kao i sa doživljajem da svet postaje nepoznata i nebezbedna sredina. Čovek teži da novine pomiri sa vrednostima koje su ukorenjene u njegovoj ličnosti kroz vaspitanje, a koje su ga manje ili više vešto vodile kroz život stvarajući utaban put koji ne mora nužno biti funkcionalan, ali je poznat; a opet, on ne želi da izgubi korak sa savremenim svetom, koji nudi primamljive novotarije za koje se može ispostaviti da su zabranjeno voće, koje je Adama i Evu koštalo boravka u raju.

 Ljubav ima neke univerzalne karaktertike, ali put njenog proživljavanja i upoznavanja sa njom je ličan, a da bi se spoznala, čovek se treba usuditi da je osvoji i izgradi.  Prema Jerotiću (Jerotić, 2017), ljubav među partnerima se uči, spontano, prirodno i obostrano, a za ovo učenje je sposoban onaj ko je strpljiv, tolerantan, ko nije preterano zaljubljen u sebe i najviše onaj ko je u stanju da voli. Svi oni koji nisu imali sreće da u najranijem periodu ili u nekom trenutku života dožive sigurnu i ispunjujuću ljubav, ne treba da se služe svojim lošim iskustvom kao opravdanjem za okrutnost i surovost koju manifestuju prema drugima, već kao sredstvo za bolje razumevanje sebe, zadiranje u dubine svoje duše i, kako bi rekao Miroslav Antić: „ I nikad ne zamišljaj život kao uplašen oproštaj, već kao stalni doček i stalni početak buđenja.“

 

Marija Stankov, psiholog

 

Literatura:

·       From, E. (2015). Umijeće ljubavi. Podgorica: Nova knjiga

·       Jerotić, V. (2017). Neuroza kao izazov. Beograd: Ars libri

·       Knox, J. (2007). The fear of love: the denial of self in relationship. Journal of Analytical Psychology, 52(5), 543-563.