Medard Bos; neurotski, psihosomatski i psihotični poremećaji u svetlu egzistencijalističke psihijatrije

"Kada nešto vizualizujemo, uspostavljamo odnos prema samoj stvari, a ne prema nekom pukom subjektivnom predstavljanju toga u nama."

                                                                                                                                 Medard Bos 

Medard Bos je bio švajcarski psihijatar-psihoanalitičar koji je psihoanalitičku psihoterapijsku praksu objedinio sa egzistencijalno-fenomenološkom filozofijom Martina Hajdegera. Hajdeger mu je bio prijatelj i mentor. Bos je rođen je 4.oktobra 1903. godine u Sen Galenu (Švajcarska) a umro 21. decembra 1990. Odrastao je u Cirihu u vreme kada je Cirih bio centar psiholoških aktivnosti. Diplomirao je 1928. godine odvajajući vreme da studira i u Parizu i u Beču. Analizirao ga je sam Sigmund Frojd.

Posle četiri godine provedene na radu u bolnici Burgholcli, kao pomoćnik Eugena Blojlera, nastavio je sa studijama u Berlinu i Londonu, gde su pojedini njegovi profesori bili ljudi iz Frojdovog unutrašnjeg kruga, poput Karen Hornaj i Kurta Goldštajna. Od 1938. godine pridružio se Karlu Jungu, koji mu je otkrio nove mogućnosti psihoanalize nevezane za frojdovske interpretacije.

Bos je voleo da čita dela Ludviga Binsvangera i Martina Hajdegera, koja su ga posebno nadahnjivala. Njegov susret sa Hajdegerom, koji se odigrao 1946. godine i prijateljstvo sa njim bili su odlučujući u njegovom potpunom okretanju egzistencijalističkoj psihologiji. Njegov uticaj na egzistencijalističku psihoterapiju bio je toliko veliki da ga često spominju zajedno sa Ludvigom Binsvangerom kao suosnivačem. Bavio se u svom radu pretežno neurozama ali i istraživanjem psihosomatskih stanja i perverzija, dajući originalne egzistencijalističke doprinose ovoj psihopatološkoj problematici.  Osnovao je cirišku školu  daseinanalize. Umro je 1990. godine.

Teorija

Dok se Binsvanger i Bos slažu o osnovama egzistencijalističke psihologije, Bos se pomalo približava Hajdegerovim originalnim idejama. Bosu se ne sviđaju, na primer, Binsvangerove ideje o “svetskom dizajnu”. On oseća da ideja ljudi koji dolaze u svet sa unapred definisanim očekivanjima odvraća pažnju od osnovne egzistencijalne tačke da svet nije nešto što mi tumačimo, već nešto što se otkriva “svetlosti” Daseina. Analogija svetlosti igra važnu ulogu u Bosovoj teoriji. Reč “fenomen” na primer, bukvalno znači “svetliti se”, “izaći iz tame”. I tako se Dasein vidi i doživljava kao luminacija koja stvari “donosi na svetlost”. Ova ideja duboko je uticala na razumevanje stvari poput psihopatologije, mehanizama odbrane, terapijskog stila i interpretacije  snova. Na primer, odbrana je stvar neosvetljavanja nekog aspekta života, a psihopatologija je analogna odluci da živimo u tami. Terapija, s druge strane, uključuje preokret tog suženja naše osnovne otvorenosti i to bismo mogli nazvati prosvetljenje. Jedan od njegovih najvažnijih predloga za klijenta je “pustiti stvari”. Većina nas se previše trudi da drži čvrsto svoje živote, da zadrži kontrolu. Ali sve to ume da bude previše za nas. Moramo malo verovati životu, malo verovati sudbini, uskočiti u život umesto da ga zauvek testiramo posmatrajući ga sa obale. Umesto da svetlost Dasein-a držimo čvrsto usredsređenu, trebalo bi da dozvolimo da ona svetli slobodnije.

Bos je prihvatio egzistencijal-ontološko shvatanje o prostornosti, vremenitosti, odgovornosti i telesnosti ljudskog postojanja, naglasivši da terapeut, pri susretu sa pacijentom u obavezi je da odgovori na četiri važna pitanja. Ta pitanja su sledeća: Na koji način je čovek poremećen?, Koje mogućnosti odnosa između njega i pacijenta postoje?, Koje područje bića obolelog je zahvaćeno poremećajem i Šta je čoveku činiti u vezi s odgovorima na prethodna pitanja? Bos piše i o transfernoj ljubavi kao osnovnoj metodi lečenja oslanjajući se na psihoanalitičko učenje o transferu kao prenosu osećanja prema roditeljima na psihoterapeuta a prihvata i učenje o instancama ličnosti, dovodeći ih u vezu sa daseinsanalitičkim razumevanjem različitih načina postojanja pacijenta tokom ranih faza razvoja.

 

Neurotski poremećaji

Telo preko simptoma govori o svom glavnom egzistencijalnom odnosno psihičkom problemu, tako da je opuštenost, koja najbolje izražava raspoloženje u zdravlju, na ovaj ili onaj način dovedena u pitanje. Poznat je Bosov slučaj iz prakse kada se kod jednog službenika pojavio grafospazam kao izraz neprihvatanja kancelarijskog posla koji nije bio njegov izbor već nametnut. Kad god bi ovaj pacijent krenuo da radi ono što suštinski ne prihvata kao na primer da vodi kancelarijske knjige, ruka bi počinjala da mu se koči. Kod hipohondrijske neuroze prisutna je  izražena tematizacija telesnosti, na račun drugih egzistencijalija, pre svega nauštrb smisla postojanja i osećaja slobode. Kod prisilnog gutanja vazduha simptom je izraz gutanja nečeg neprihvatljivog i ponižavajućeg za egzistenciju, kao što je gušenje u astmatičnom napadu ustaljena reakcija egzistencije na napetu i strahom ispunjenu, najčešće porodičnu atmosferu. Kod histerične afonije oboleli izražava nemi protest protiv situacije u kojoj je primoran da živi. Kod stanja straha izražena je sumnja u sigurnost postojanja, nesigurnost od donošenja konačnih odluka u životu, nesposobnost prihvatanja rizika neizvesnosti postojanja što je prepoznatljivo u opsesivno-kompulsivnom poremećaju.

 

Psihosomatski poremećaji 

Pacijenti oboleli od psihosomatske bolesti, potpuno ignorišući poruke koje im telo neprestano šalje o zamoru i iscrpljivanju, izgubili su osećajni odnos prema svom telu, investirajući ga u neke druge životne ciljeve, za posao, za članove porodice, druge ljude, ideale. Na taj način dolazi do iscrpljivanja u postizanju emocionalne ravnoteže a koja je inače narušena neadekvatnom primarnom relacijom sa značajnim osobama iz života pojedinca. Pojedini organi, simbolički izražavaju egzistencijalni nesporazum pojedinca sa svojom okolinom, značajnim licima ili uvaženim vrednostima.

Egzistencijalne moći, smatra Bos, prepoznatljive su u izrazu lica, ponašanju, simptomima nekog neurotskog poremećaja ali i u psihosomatskom poremećaju, skrivene ali uvekkao izraz bića-usmerenog-ka-stvarima-i-ljudima. Iz tog odnosa prema ljudima proizilazi izbor organa obolelog u psihosomatskom poremećaju. U obolelom organu se otelotvoruje dugotrajan odnos pacijenta prema značajnim licima i vrednostima kojima teži oboleli u konfliktu. Kod takve osobe postoji nemogućnost preusmerenja osećajno katektiranog smisla vlastitog postojanja.

Bos ističe da od povišenog krvnog pritiska postaju bolesni oni, čija je egzistencija izložena stalnom pritisku zbog prihvatanja velike odgovornosti,snažnog osećanja dužnosti i opterećenja radom. Od čira na želucu obolevaju ljudi koji se savladavaju više nego li što imaju kapaciteta za to, gonjeni iznutra ili prisiljeni spolja. Žene sa čestim menstrualnim tegobama vrlo često su ambivalentne prema trudnoći.

 

Psihotični poremećaji

Bos polazi od ontološke pretopstavke da je psihoza oblik egzistencijalnog samonesporazuma, gde oboleli produkuje iracionalne psihičke sadržaje, u nastojanju da održi intencionalnu nit vlastitog postojanja. Psihoze koje su nastale kao posledica organske bolesti vide se kao totalna propast bića, potpuni gubitak životnog elana ili aspolutna razorenost smisla i kognitivne strukture dok psihoza koja nije posledica organskih promena tumači se kao apsolutno autnetično stanje egzistencije, novu i neobičnu ali autentičnu kognitivnu i doživljajnu strukturu postojanja koja nastaje usled poslednjih napora da se sačuva vlastita sloboda.

 

Egzistencijalizam

Bos je preferirao Hajdegerovo shvatanje egzistencije i smatrao da postoje stvari u životu s kojima se svi moramo suočiti. Zanimalo ga je, na primer, kako ljudi vide prostor i vreme, ne fizički prostor izmeren daljinama i vreme izmereno satovima i kalendarima, već ljudski prostor i vreme, lični prostor i vreme. Neko, koji sada možda živi daleko, može vam biti bliži nego osoba pored vas.

Takođe se interesovao i za naš odnos prema sopstvenim telima. Naša otvorenost za svet izraziće se našom telesnom otvorenošću i proširivanjem našeg tela u svet, onim što on naziva “izlivanje”. Naš odnos sa drugima takođe je jako važan. Mi nismo pojedinci zatvoreni u sopstvenim telima, živimo prilično u zajedničkom svetu, svetu koji delimo sa drugima i osvetljavamo se. Ljudsko postojanje je zajedničko postojanje. Bos je pažnju posvećivao i raspoloženju. Dok "svetlimo" svetom mi ponekad osvetljavamo jednu stvar više nego drugu ili osvetljavamo različitim nijansama. Na primer ako smo ljuti onda smo raspoloženi za ljute stvari, ljute misli, ljute radnje, vidimo “crveno”. Ako smo radosni onda smo prilagođeni veselim stvarima a svet nam izgleda “sunčan”. Ako smo gladni sve što vidimo je hrana, ako smo zabrinuti svuda vidimo samo pretnju.

Snovi

Bos je proučavao snove, više od bilo kog drugog egzistencijaliste i smatrao ih vrlo važnim u psihoterapiji. Ali umesto da ih tumači kao što je to radio Frojd ili Jung, on im omogućava da otkriju svoja sopstvena značenja. U snovima nije sve sakriveno iza simbola od uvek prisutnog cenzora. Umesto toga, snovi nam pokazuju kako osvetljavamo svoje živote. Ako se osećamo zarobljeno naša stopala u snovima mogu biti vezana cementom, ako se osećamo slobodno letećemo, ako osećamo krivicu sanjaćemo o grehu, ako se osećamo anksiozno, progoniće nas zastrašujuće stvari. Za tumačenje snova važno je odgovoriti na neka pitanja kao što su; kakva je preovlađujuća atmosfera u snu, kakav je odnos snevača prema onome što sanja, prvo u snu a onda i tokom psihoterapije odnosno u životu uopšte i za koje mogućnosti postojanja u snu je snevač otvoren? Treba odgovoriti na pitanje šta je protagonisti sna činiti s obzirom na poruku koju je prepoznao iz razumevanja sadržaja svojih snova.

Na primer, Bos je izveštavao o muškarcu inženjeru koji je imao seksualne teškoće i osećao se prilično depresivno. Tokom prvih meseci terapije, sanjao je samo o mašini, ne neobičnoj za inženjera ali ne ni naročito uzbudljivoj. Kako je njegova terapija napredovala i snovi su se menjali. Počeo je da sanja biljke. Zatim je sanjao insekte, možda opasne i preteće ali barem žive. Potom je sanjao žabe i zmije a zatim miševe i zečeve. Neko vreme su to bile svinje. Nakon dve godine psihoterapije počeo je da sanja žene. Ovaj muškarac je bio tužan i usamljen jer se povukao u svet sačinjen samo od mašinerija, a trebalo je mnogo vremena da sanja nešto toplokrvno kao što je žena. Akcenat je stavljen na to da svinje ne predstavljaju ništa a ne skrivene želje, arhetipove ili neku vrstu inferiornosti. One pripadaju inženjeru o one su ono što je njegovo evolucijsko osvetljenje iznelo na videlo u to vreme u njegovom životu.

 

Jelena Krstić, psiholog 

 

Korišćeni izvori:

https://webspace.ship.edu/cgboer/boss.html

https://psychology.jrank.org/pages/88/Medard-Boss.html

Erić Lj. (2008). Psihodinamička psihijatrija; istorija, osnovni principi, teorije. Beograd; Službeni glasnik.