Sigmund Frojd, drugi deo

RAZVOJ LIČNOSTI

Frojd je bio među prvim psihijatrima koji je tvrdio da u čovekovom razvoju detinjstvo igra ključnu ulogu. Poznata je njegova čuvena rečenica "Dete je otac čoveka". On je smatrao da su zbivanja u detinjstvu fundamentalna za kasniji razvoj i da ostavljaju trajne posledice na njegovu ličnost. Iskustva iz prvih pet-šest godina imaju presudnu ulogu u oblikovanju odrasle ličnosti. Pored toga, on je smatrao daje seksualni instinkt delatan u osobi od njenog rođenja i da na presudan način oblikuje psihički razvoj. U skladu sa tim, njegova objašnjenja razvoja ličnosti uglavnom su bila usresređena na seksualne teme. On je smatrao da svaka osoba tokom razvoja prolazi kroz nekoliko razvojnih faza. Odlika svakog je određena erogena zona. Pošto svaka od faza u značajnoj meri utiče na funkcionisanje odrasle osobe, one su nazvane psihoseksualne faze razvoja.

Oralna faza
 To je prva faza kroz koju svako dete prolazi i koja obično traje osamnaest meseci. Tokom ovog perioda usta, usne i jezik predstavljaju izvornu erogenu zonu. Aktivnosti poput sisanja, griženja, dojenja, hranjenja i ostalih oralnih radnji jesu glavni izvori detinje prijatnosti. Jako je važno da dete u ovom periodu dobije osnovnu negu jer dređeni obrasci ponašanja iz oralne faze pretvaraju se kasnije u određene osobine kod čoveka. Za oralnu fazu je karakteristično unošenje (gutanje) i izbacivanje (povraćanje) što u formiranju psihičkih struktura dolazi do izražaja, na primer, kroz sposobnost za učenje (unošenje ili izbacivanje znanja). Ambivalencija (stanje kada ne možemo da se odlučimo za jednu od dve ponuđene opcije) je, na oralnom nivou, prisutna u zadržavanju zalogaja u ustima (niti da proguta, niti da ispljune). Poremećaji vezani za oralnu fazu prepoznaju se u bolestima zavisnosti (alkoholizam, narkomanija i slično). 

Analna faza

U analnoj fazi se libido naslanja na aktivnost oko vršenja nužde (analno od reči anus, odnosno čmar). Dete je izloženo uticaju socijalizacije kroz trening u načinu obavljanja nužde koji sprovode roditelji. Sva pažnja je usmerena na učenje deteta da se potrebe za ekskrecijom (pražnjenjem) obavljaju na društveno prihvatljiv način. Istovremeno se dete socijalizuje i u pogledu ishrane (pije vodu iz čaše, jede uz pomoć pribora za stolom i slično). Pored načina zadovoljenja potreba (npr. vršenje nužde u toaletu) dete se tokom analne faze uči odlaganju nagonskog zadovoljenja (odlaganje potrebe za pražnjenjem, na primer, dok se ne dođe do toaleta). Karakteristike analne faze dolaze do izražaja kroz voljne radnje zadržavanja (izmeta) i puštanja. Pored ovladavanja kontrolom sfinktera (mišića na anusu i izlazu iz bešike) i zahvaljujući tom ovladavanju dete stiče sposobnost da se suprotstavi roditeljima i tada se rađa simbol „ne“ u njihovom govoru. Na primer, dete neće da izvrši nuždu kada roditelji to očekuju, već kad se njemu prohte. Ostali važni simboli koje dete uči tokom analne faze su suprotnosti „prljavo – čisto“, „lepo – ružno“, „dobro – zlo“. Karakterne osobine koje se stiču u analnoj fazi su pedantnost, tvrdičluk, tvrdoglavost...

Falusna faza

U uzrastu od treće do četvrte godine deca ulaze u falusnu fazu razvoja, kada penis i klitoris postaju erogene zone koje pričinjavaju najviše zadovoljstva, kao i razna osećanja i maštanja koja imaju veze sa radom genitalnih organa. Osnovni sukob falusne faze jesu upravo incestouzne želje koje deca imaju prema roditelju suprotnog pola. Budući da su takvi osećaji ugrožavajući, obično se potiskuju, međutim predstavljaju snažne odrednice kasnijeg seksualnog razvoja. Uporedo sa željom da se bude sa roditeljem suprotnog pola, javlja se i nesvesna želja za "uklanjanjem" roditelja istog pola. Prema Frojdovoj teoriji, i dečaci i devojčice osećaju seksualnu želju i unutrašnje sukobe i potiskuju ih. Dečaci čeznu za majčinom pažnjom, osećaju neprijateljstvo prema ocu i boje se da će ih on kazniti zbog incestuoznih osećanja koje imaju prema majci. Ova pojava se naziva Edipov kompleks koja važi za dečake. Istu pojavu za devojčice Frojd je nazvao Elektrin kompleks. U tom periodu kod dečaka se javlja specifičan strah povezan sa njihovim penisom, koji je Frojd nazvao kastracioni strah. U strahu da će mu otac vratiti milo za drago odsecanjem organa, dečaci potiskuju svoju seksualnu želju prema majci i zamjenjuju je prihvatljivim oblikom ljubavi.U tom periodu dečaci počinju da se poistovećuju sa ocem i. kroz identifikaciju sa ocem i preuzimanjem njegovih vrednosti razvija se instanca ličnosti Superego.

Period latencije

Prestankom nemirnog stanja i stresova iz oralne, analne i falusne faze psihoseksualnog razvoja, dolazi period mira koji se naziva period latencije. Odnosi između instanci Id, Ego i Superego su oblikovani i relativno stabilni. U ovom periodu detetove seksualne porive zamenjuju novi interesi. Odvija se socijalizacija i decu počinje da zanima širi svet. U ovom periodu javlja se usmerenost na školu, hobije, sport i prijateljstva s pripadnicima istog pola.Tokom srednjeg detinjstva, u latentnoj fazi, deca počinju da se okreću prema odnosima sa drugim ljudima. 

Genitalna faza

Tokom ove faze, koja se proteže i kasnije u zrelo doba, ponovo oživljavaju erogeni porivi, sada usredsređeni na genitalnu oblast.Raniji sadržaji iz falusne faze ponovo se oživaljavaju i ponavljaju i adolescenti osećaju zanimanje za suprotni pol, uključuju se u određene seksualne eksperimente i počinju da preuzimaju odgovornost. Po izlasku iz adolescencije i prelaskom u zrelost odrasle dobi, sklapaju intimna prijateljstva, oslobađaju se roditeljskog uticaja i razvijaju interes za druge ljude.

MEHANIZMI ODBRANE

Mehanizmi odbrane su sredstva pomoću kojih unutrašnje Ja čuva integritet ličnosti pred nestrpljivim zahtevima svesnog Ja koji bi mogli da se sukobe sa socijalnom sredinom i da naiđu na snažno neodobravanje ostalih aspekata ličnosti. Ego je nosilac ovih mehanizama, ali njihovog delovanja pojedinac nije svestan. Prema Sigmundu Frojdu, najčešći su sledeći mehanizmi odbrane:

Potiskivanje je mehanizam pomoću koga se bolne misli i osećanja uklanjaju iz svesti. Frojd potiskivanje objašnjava kao nevoljno uklanjanje nečega iz svesti. Pretpostavljao je da većina bolnih događaja iz prvih pet godina života je uklonjena upravo na ovaj način, ali da ti događaji svakako utiču na kasnije ponašanje.

Poricanje je mehanizam koji se smatra najjednostavnijim. On deluje na presvesnom i nesvesnom nivou i predstavlja način iskrivljivan]a onoga što pojedinac misli i oseća ili toga kako procenjuje traumatsku situaciju. Sastoji se od odbrane od napetosti "zatvaranjem jednog oka" pred pretećom stvarnošću.

Reaktivna formacija je način odbrane od pretećeg poriva kroz aktivno izražavanje suprotnog poriva. Razvojem svesnih stavova, uverenja i ponašanja dijametralno suprotnih uznemirujućim željama, pojedinac se ne mora suočiti sa strepnjom koja bi se javila kao posledica prihvatanja pretećeg poriva. Tako vrlo često nailazimo na osobe koje svoju bazičnu agresiju i mržnju prema drugima preobličavaju u ljubaznost.

Projekcija je mehanizam samozavaravanja koji se sastoji od pripisivanja drugima vlastitih neprihvatljivih želja i poriva. Požuda, agresivnost i drugi porivi tumače se kao da pripadaju drugima, a ne samom pojedincu. Tako umesto da pojedinac sebi prizna da nekoga mrzi on te agresivne porive pripisuje drugom i preobličava ih u uverenje da taj drugi zapravo mrzi njega.

Premeštanje predstavlja način ublažavanja napetosti oslobađanjem poriva njihovim usmeravanjem od pretećeg objekta prema sigurnoj meti. Premeštanje se sastoji od usmeravanja energije prema drugom objektu ili osobi, kada su prvobitni objekti ili osoba nedostupni ili kada je sasvim neprimereno ka njima usmeriti poriv. Tako na primer slabić koji se plaši svog šefa, svoju ljutnju ne može da ispolji na šefu pa se iskaljuje na svojoj ženi i deci.

Racionalizacija predstavlja osmišljavanja "dobrih" razloga kako bi opravdali svoj oslabljeni ego.
Racionalizacija pomaže u opravdavanju određenih postupaka i ublažavanju udaraca povezanih sa razočaranjem. Kada ljudi ne uspeju da se zaposle na radnom mestu na koje su pretendovali, uspevaju da uvere sebe da to mesto ionako nisu hteli.

Sublimacija predstavlja mehanizam putem koga se seksualna ili agresivna energija preusmerava na one aktivnosti koje su društveno prihvatljive. Tako na primer, agresivni poriv može biti preusmeren u atletske aktivnosti, čime osoba nalazi način ispoljavanja agresivnih osećanja ali na društveno prihvatljiv način. Frojd je smatrao da su mnoga umetnička dostignuća posledica sublimacije.

Regresija podrazumeva okretanje ka postupcima koji su prevaziđeni i prerasli.
Povratkom na ranije razvojne faze, zahtevi više nisu tako veliki. Ljudi suočeni sa jakim stresom mogu savladati svoju napetost držeći se nezrelih i neprikladnih postupaka. Ovo je često kod dece koja plašeći se škole pribegavaju postpucima kao što je plakanje, sisanje palca itd

Introjekcija je mehanizam usvajanja tj. unošenja u vlastitu ličnost vrednosti i standarda drugih. Jedan od primera jeste način savladavanja napetosti kod zatvorenika koncentracionih logora koji su prihvatali vridnosni sistem neprijatelja identifikujući se sa agresorom.

Identifikacija predstavlja mehanizam koji je sastavni deo razvojnog procesa.Identifikujući se sa roditeljima, deca uče oblike ponašanja koji su prihvatljivi u sredini, stiču polne uloge. Ovaj mehanizam međutim može da se koristi i u funkciji odbrane. Primer toga jeste odbrana od osećanja manje vrednosti kroz identifikaciju sa uspešnim ljudima.

Kompenzacija je mehanizam koji se sastoji od prikrivanja opaženih slabosti ili stvaranje određenih pozitivnih osobina radi nadoknade ograničenja. Na primer, deca koja ne dobijaju pozitivnu pažnju i priznanje, mogu razviti ponašanja namenjena dobijanu bar negativne pažnje.

FROJDOVI CITATI

„Moglo bi zaista da se kaže da svaka osoba neprestano vrši psihičku analizu svojih bližnjih i da, stoga, njih bolje poznaje nego samu sebe. Međutim, da bi se ostvarilo ono na šta nas opominju reči spoznaj sebe samog, potrebno je pod lupu staviti svoje naizgled slučajne radnje i propuste.“  (Psihopatologija svakodnevnog života, poglavlje Simptomske i slučajne radnje)

„Onaj ko ima oči da vidi i uši da čuje, može se uveriti da nema smrtnika koji je sposoban da sakrije tajnu. Ako su mu usta nema, on brblja vrhovima prstiju; izdaja curi iz svake njegove pore. Zbog toga je zadatak, da se učini svesnim ono najskrovitije u ljudskoj duši, lako rešiv.“ (Dora: fragment analize jednog slučaja histerije)

„Očigledno je da su sveštenici mogli da drže mase u religijskoj pokornosti samo po cenu vrlo velikih ustupaka čovekovoj nagonskoj prirodi. Tako se ostalo pri sledećem: jedino je Bog jak i dobra, a čovek slab igrešan. U svim vremenima nemoralnost se oslanjala na religiju isto koliko i moralnost.“( Budućnost jedne iluzije)

„Samo odnos prema sinu donosi majci neograničeno zadovoljenje. To je uopšte najsavršeniji odnos između ljudi u kojem ima najmanje ambivalencije. Majka može da na sina prenese slavoljublje koje je u odnosu na sebe morala da suzbija. Od njega može da očekuje zadovoljenje svega onoga što joj je preostalo od njenog kompleksa muškosti. Čak ni brak nije siguran sve dok žena ne uspe da od svoga supruga načini svoje dete i da u odnosu na njega igra ulogu majke.“ (Nova predavanja za uvod u psihoanalizu, predavanje Ženskost)

„Samo se u jednom području svemoć misli očuvala i u našoj kulturi, i to u umetnosti. Samo se još u umetnosti može dogoditi da čovek, raspet željama, stvori nešto slično zadovoljenju i da ta igra – zahvaljujući umetničkoj iluziji – izaziva afektivnu reakciju kao da se radi o nečem realnom. S pravom se govori o čaroliji umetnosti, a umetnik se upoređuje sa čarobnjakom. “ (Totem i tabu)


Jelena Nikolić, psiholog

Sigmund Frojd, prvi deo

BIOGRAFIJA

Sigmund Frojd, osnivač psihoanalize i najkontroverzniji naučnik 20. veka, rođen je 6. maja 1855. godine u katoličkom gradu Frajburgu u Moravskoj (Češka). Bio je najstarije dete od osmoro dece trgovca vunom Jakoba Frojda i njegove druge žene, dvadeset godina mlađe Amalije. Njegova porodica je bila jevrejskog porekla, ali je sam Frojd bio ateista. Godine 1859. porodica se preselila u Lajpcig, a zatim 1860. u Beč.

Frojd je intelektualno prerano sazreo i od njega se očekivalo da ispuni najveće porodične ambicije. Uživao je poseban status unutar porodice,  govorio je francuski, engleski, italijanski i španski jezik, proučavao dela poznatih pisaca i filozofa, a posebno dela Ničea, Hegela, Šekspira, Šopenhauera i Kanta. Godine 1873, sa 17 godina, upisao je studije medicine na Univerzitetu u Beču, a diplomu za lekara je dobio 1881. Veridba  sa Martom Bernajs 1882, navela je Frojda da potraži adekvatniji način da zarađuje za život pa je pristupio opštoj medicinskoj praksi i zaposlio se u bečkoj opštoj bolnici. Ubrzo dobija stipendiju za odlazak na usavršavanje kod najuglednijeg neurologa Žan - Martin Šarkoa u Parizu u bolnici za nervna oboljenja. Šarko je vršio istraživanja sa ciljem da odvoji traumatske i histerične paralize od organskih. Razlika je ustanovljenja zahvaljujući njegovoj sposobnosti da izazove neorgansku paralizu uz pomoć hipnoze. Gledajući te procese, Frojd se uverio u činjenicu da «postoji moćan mentalni proces koji ostaje skriven od čovekove svesti». Vrativši se u Beč aprila 1886. Frojd je otvorio privatnu praksu kao konsultant za nervne bolesti. Iste godine se oženio. Imao je šestoro dece od kojih je, poslednje, Ana Frojd bila cenjeni psihoanalitičar. Iako se bavio neuropatologijom, Frojd se više interesovao za neuroze i primjenu hipnoze u lečenju. Tako je upoznao Jozefa Brojera, veoma obrazovnog fiziologa koji je pored Šarkoa, najviše uticao na njega.

U Beču Frojd je ostao do juna 1938. kada je posle Hitlerove invazije na Austriju, prešao u London. Prilikom te invazije kao osoba jevrejskog porekla pretila mu je ista sudbina kao i ostalim jevrejima tokom Drugog Svetskog rata, ali zbog njegove popularnosti u svetu, dobio je dozvolu da pređe u Englesku gde je umro 23.septembra 1939.godine. Umire u Londonu u svojoj 83. godini.

ISTORIJAT PSIHOANALIZE

Tokom 1895. godine, Frojd odustaje od hipnoze u korist metode slobodnih asocijacija i objavljuje, u saradnji sa Brojerom, Studije o histeriji. U ovom delu se nalaze osnovni principi psihoanalize: pojmovi nesvesnog, supstitucije, negacije, odbacivanja. Tokom 1896. raskida svoju saradnju sa Brojerom. Godinu dana kasnije otkriva Edipov kompleks. 1901. godine objavljuje San i njegovo tumačenje i piše Fragment jedne analize histerije, u kome analizira traumatsku funkciju seksualnosti u histeriji, kao i ulogu homoseksualnosti

Od 1902. godine u Frojdovom stanu, sredom se sastaju pripadnici jedne grupe lekara da bi proučavali psihoanalizu. Ubrzo će se toj grupi pridružiti A. Adler, S. Blojer, a zatim i njegov asistent K. G. Jung, koji će ubrzo pokazati živo interesovanje za frojdovska otkrića.Tada je psihoanaliza već postala teorija funkcionisanja društvenog sklopa. Bečko Psihoanalitičko društvo osnovano je 1908; ali, udruženje analitičara se već formiralo oko Frojda.

U Nirnbergu se 1910. održava drugi Kongres psihoanalize, koji osniva Međunarodnu psihoanalitičku asocijaciju. Mesto predsednika je povereno Jungu. Međutim, širenjem institucije analize, dolazi i do prekida podela između Frojda i njegovih bliskih učenika, naročito Junga. Razmimoilaženje je nastalo u vezi shvatanja značaja seksualnosti kao jedinog uzročnika u psihoanalizi; a što se tiče drugih, različitost pogleda je nastala u vezi sa praktičnim pitanjima, vezanim za teoriju regresije i traumatizma.

Od 1912. Frojd se bavi pitanjem oca, na koje će se vratiti 1939. u delu Mojsije i monoteizam. Pojmove nagona života (Eros) i nagona smrti (Tanatos), principa realnosti i principa zadovoljstva, uvodi 1920. godine, pa predlaže novi model ličnosti u kome se pojavljuje Id, Ego i Superego. Teorija Ega biće jedna od osnovnih tema Kolektivne psihologije  i analize Ega (1921). Frojd se u to vreme, takođe, okreće velikim problemima civilizacije, poput religije.

 TEORIJA LIČNOSTI

Frojdova teorija ličnosti predstavlja jednu od najobuhvatnijih teorija. Jedna od čuvenih Frojdovih metafora kojom se služio da bi opisao psihički život jeste metafora o santi leda čiji manji deo, koji izranja iznad površine vode, predstavlja oblast svesti, dok mnogo veća masa ispod površine vode, predstavlja oblast nesvesnog. On je smatrao da se u delu nesvesnog nalaze nagoni, strasti, potisnute ideje i osjećanja koji imaju kontrolu nad svesnim mislima i postupcima pojedinca. S obzirom daje u psihologiji na prelomu XIX i XX veka dominirala ideja da je čovekovo ponašanje uzrokovano svesnim faktorima, zamisao o nesvesnim korenima duševnog života bila je veoma revolucionarna.

Prikaz Frojdove teorije može se dati kroz tri osnovne perspektive. Frojdovo učenje prvo obuhvata topiku ili topološku tačku gledišta, što je s vremenom preraslo u učenje o sklopu ličnosti. Druga perspektiva poznata je pod nazivom dinamička i treće stanovište se naziva ekonomskim.

SKLOP LIČNOSTI

U svojim radovima o psihologiji ličnosti Frojd je pre svega želeo da opiše prostor (topos) koji je odgovoran za čovekovo psihičko funkcionisanje. Njegova osnova ideja je da svest ne upravlja svim duševnim zbivanjima, već neke od njih kontroliše nesvesno. Prvobitno je dakle, Frojd predložio topološki model, koji se zasnivao na podeli mentalnog aparata na tri sistema: nesvesno, predsvesno i svesno. 

Vrlo brzo je uočio daje topološki model manjkav u ocrtavanju ljudske ličnosti, i počeo da gradi šire gledište koje je manje opisivalo prostor, a više učesnike duševnog života koji na različite načine nastanjuju prostor duše i stupaju u složene odnose. Reč je o Frojdovom strukturalnom modelu i instancama ličnosti - Id, Ego i Superego.

Id (Ono) je deo ličnosti određen nasleđem i stoga predstavlja primitivnu osnovu nečije ličnosti. Id-om rukovode nagoni (seksualnost, glad, žeđ, potreba za spavanje) koji teže neposrednom zadovoljenju. Stoga Frojd kaže da za Id važi princip zadovoljstva. Kategorija vremena ne postoji za Id, stoga je neposrednost nagona i principa zadovoljstva još izrazitija. Za Id ne važi logika na koju smo navikli. Nesvesni psihički procesi koji deluju u okviru Id-a su tzv. primarni procesi i oni leže u osnovi rada sna.

Ego (Ja) predstavlja deo ličnosti koji se razvija kroz kontakt sa realnošću. Stoga se on, pre svega, zasniva na sposobnosti opažanja, a vremenom i ostalih psihičkih procesa (pamćenja, učenja, mišljenja) koje Frojd naziva sekundarni procesi. Aktivnim odnosom prema okolini Ego upoznaje svet i sebe, pravi razliku između sebe i drugih (Ja i ne-Ja), i postepeno se formira u ličnost sa identitetom. Upoznavanje realnosti znači i prihvatanje kategorije vremena tako da Ego uči da odlaže zadovoljenje nagonskih potreba. Frojd to naziva principom realnosti. Za Ego je izuzetno važno da bude stabilan jer se nalazi na „vetrometini“ između zahteva koje pred njega postavljaju nagoni, i ograničenja koja postavlja sredina, posebno socijalna kroz norme ponašanja.

Superego (Nad-Ja) predstavlja deo ličnosti koji se razvija pod uticajem socijalne sredine. Moralne i ostale norme koje društvo propisuje prvenstveno se prenose kroz roditeljsko vaspitanje. Identifikacijom dete usvaja socijalne norme i one postaju sastavni deo njegove ličnosti izražen kroz Superego. Sa razvojem Superega se smanjuje potreba za spoljašnjom kontrolom nad nečijim ponašanjem, jer je uspostavljena unutrašnja kontrola koja funkcioniše kroz osećanje krivice.

DINAMIKA LIČNOSTI

Frojd je smatrao da su nagoni osnovni pokretači ličnosti. Sam pojam označava da nas nešto nagoni, tera da nešto uradimo. Pojam nagon pripada unutrašnjoj ili psihičkoj realnosti i ne treba ga brkati sa pojmom instinkt koji pripada spoljašnjoj realnosti, odnosno fiziološkim procesima u organizmu. Nagoni pripadaju nesvesnoj psihičkoj realnosti, a predstavljeni su u svesti kao psihičke želje. Princip zadovoljstva svoj izraz nalazi u težnji za ispunjenjem želje.

Frojd je u početku razlikovao dve osnovne vrste nagona: nagone za samoodržanjem (glad, žeđ, spavanje) i nagone za razmnožavanjem vrste (seksualni nagon). Poseban značaj u razvoju psihe imaju seksualni nagoni koji se postepeno razvijaju tokom detinjstva. Energiju seksualnog nagona Frojd je nazvao libido. Frojd je razlikovao dve vrste libida. Objekt-libido označava energiju usmerenu prema objektu koji donosi zadovoljenje nagona, a narcistički libido označava energiju usmerenu na Ego kao neku vrstu ljubavi prema samom sebi. Kasnije je Frojd sve nabrojane nagone svrstao kao Eros i njemu suprotstavio destruktivni nagon tj. nagon smrti Tanatos ili razarački nagon. Eros predstavlja nagonsku potrebu za spajanjem, povezivanjem, dok destrukcija predstavlja nagonsku potrebu za razdvajanjem, razvezivanjem.

Sledeći važan pokretač ličnosti su konflikti (sukobi). Oni se javljaju zbog suprotstavljenosti između principa zadovoljstva i principa realnosti. U okviru topografskog modela konflikt je prikazan kako se odvija između želje (kao predstavnika nagona) i psihičke odbrane (psihičke sile koja se suprotstavlja ispunjenju želje zbog npr. moralne zabrane). U strukturalnom modelu on je izražen kao konflikt između instanci ličnosti (kao npr. između Ida i Ega, ili između Ega i Superega).

Jelena Nikolić, psiholog

MAJKA I ĆERKA - SVE SMO MI PO MALO “PERSEFONE”

Većina naših majki volela nas je najbolje što je umela. Pošto sam i ja majka, i ja sam svoju ćerku volela i podizala najbolje što sam umela, dajući sve od sebe, oslanjajući se na snažan osećaj koji sam dobila od svoje majke. Niko ne može davati ono što nije dobijao. I majke naših majki , radile su isto, davale najbolje od sebe. Pa ipak, ne možemo reći da danas većina ljudi ima usvojenu zdravu matricu za život, koja im omogućava zdravo uporište u sebi. A to se upravo dobija od majke. Nepovezane sa svojim ženskim načelom, mnoge majke nisu ni zakoračile u materinstvo, i čitav su život delovale iz načela i pravila, umesto iz autentičnih emocija. Jednostavno, nisu bile u stanju da ćerkama prenesu radost življenja, spontanost i vlastita iskustva koja variraju od grešaka i promašaja pa do uspeha u bilo čemu. Svi su ljuti na svoje roditelje. To je u prirodi stvari. Lično sam dugo nosila tu bazičnu ljutnju na svoje roditelje, dok jednom nisam postala svesna toga da je njima bilo teže nego meni. I oni su bili u zamci, ali nisu znali da izadju iz nje. Gresi jednog naraštaja, naplaćuju se sledećem, pa deca pate u meri u kojoj su njihovi roditelji bili nesvesni. Duboko nesvesni. Zato, svi mi koji sebe smatramo zrelim i odgovornim ljudima, treba da napravimo razliku između svojih infantilnih idealizovanih predstava o roditeljima i svojih stvarnih roditelja. Treba da otkrijemo i razlučimo šta nam je u tom nasleđu bilo zdravo a šta destruktivno i da OPROSTIMO!
Prema tome, ono u čemu sam ja kao majka promašila, moja ćerka neće moći da zaobiđe. To je taj veličanstveni skok u novu svesnost, to je isceljenje sopstvenog života.To je diskreacija nezdrave, toksične povezanosti s roditeljem. To je kreiranje vlastite sudbine. Posle 25. godine života, niko nema prava da za bilo šta krivi roditelje. Svako ima mogućnost da isceli sebe, da vrati davno izgubljeni identitet i okrene se zrelim oblicima življenja.
Persefona je žena boga podzemnog sveta Hada. Bila je neumoljiva i nemilosrdna kao i sam Had. Nije volela ni bogove ni ljude. Persefona je postala Hadova žena protiv svoje volje. Persefona,je večita devojčica. Ona ima problem sa osamostaljivanjem, odlaskom od kuće, najsigurnija je kod mame. Snažno je povezana sa majkom, što je sprečava da razvije svoju samosvesnu ličnost i nezavisnost . Njena majka Demetra, opire se njenom osamostaljivanju. Ona je posesivna i kontroliše. Ona tvrdoglavo primorava bogove da joj obezbede pravo da poseduje svoju ćerku. Ostaje nesvesna svog Erosa, koji se prenaglašeno razvija u materinski odnos, ali i želju za moći. Žene sa ovakvim negativnim kompleksom majke, ne samo da poništavaju svoju ličnost, nego i živote svojih ćerki. To su žene koje “žive za svoju decu”, “žive za druge”, a zapravo nisu sposobne za pravu žrtvu, jer njima vlada želja za moći i kontrolom, nesvesno, naravno.
Ovim odnosom Demetre i Persefone, majka se projektuje na svoju ćerku,ona živi kroz nju. Zapravo, ona odgajajući ćerku, odgaja samu sebe, pa je tako Persefonin odlazak u Had suočava sa vlastitom prazninom i nenadoknadivim gubitkom dela sebe.
Arhetip Pesefone koji se izražava kroz snažnu povezanost sa majkom, izrazitu nesamostalnost i infantilnost, prostire se kasnije i na odnos prema mužu. Žene sa neintegrisanim arhetipom Persefone sebe u braku doživljavaju kao pokorne, smerne i krotke. Ne usuđuju se imati drugačiji stav, pobuniti se i povremeni izaći iz okvira. Cela naša tradicija, rekla bih, neguje duh ovakvih Persefona.
Nasuprot njoj, arhetip Lilit, ili demonizovana, neobuzdana, tamna strane ženske duše, svojevrsna je prenaglašenost i druga krajnost neintegrisanog ženskog principa (najveća prepreka svakoj ženi da razvije odnos sa svojom Lilit je osećanje poniženja I nepostojanje samopoštovanja). Sve smo mi žene po malo Persefone, i u tome nema ničeg lošeg. U procesu našeg osamostaljivanja, ili u procesu osamostaljivanja naše Persefone, dešava se najličnije buđenje, izlazak iz sebe same. To je velika unutrašnja transformacija. Integracija Demetre i Persefone. Jer u svakoj ćerki je majka, ali je i u svakoj majci ćerka. U porodičnoj mapi, moja je ćerka ispred mene, moja majka iza mene, iza moje majke njena majka i tako do u nedogled teče životna energija od svih njih kroz mene. Taj proces transformacije nije završen, on se nikad ni ne završava.
Čini mi se da je lakše pokušavati da budemo bolje nego što jesmo, nego li da budemo ono što zaista jesmo. U naporu da budemo zrele i ostvarene, pokušavamo da budemo savršena. Pokušavamo da budemo moćne i da vladamo. Pokušavamo da budemo muškarci. Moć je uvek zamena za ljubav. A to upravo razdvaja ženu od njenog iskonskog ženskog principa.
Zato, između Ega i instinktivnog, intuitivnog dela nas treba da postoji most. Između Demetre i Persefone, između Eve i Lilit treba da teče životna energija.
Lepo je ružno, ružno je lepo. Snažno je slabo, a slabost je snažna. I životna, pre svega.
U nastavku...o Lilit, ili tamnoj strani ženske duše

 Autor teksta: Tatjana Cvetković, psiholog

ISHODI PROJEKCIJA

Naravno da će u sve tri mogućnosti biti zajednička karakteristika činjenica da postoji interakcija između subjekta (JA) i objekta (TO), ali će suštinska promena odnosa JA prema vlastitom gnevu i stepen obrade istog biti u korelaciji sa sadržajem projekcije TO, a samim tim i sa konačnim ishodom. Strah kao prateći ekvivalent ljutnje, uslovno je okidač čije nas prisustvo ili odsustvo na neki način i uslovno pomera ka rakušu iz koje biramo poziciju u tom čudesnom manevru zadržavanja ili oslobađanja ljutnje.

Pre izvesnog vremena u vrlo kasnim večernjim satima završio sam poslednju seansu posle vrlo napornog dana, u inače vrlo teškoj i mučnoj nedelji. Nekako tih dana bilo je puno smrti meni dragih ljudi, iznenađujuće mnogo.Kao da je to neobično koketiranje sa gubicima i sa Tanatosom, kao osnova mog promenjivog raspoloženja tih dana,dovela gotovo do nivoa lake paranoidno-depresivne pozicije,onoga što često zovemo sindrom hipersenzibilnosti (sindrom matorih devojaka...). Po izlasku klijenkije osetih kao da neko ili nešto još perzistira u našem centru. Naravno da nikog nije bilo. Ali moj strah je bio neurotično narastajući i ne tako tipičan za mene. Sa izvesnom dozom anksioznosti, kroz polumrak poslovnog centra u kome je naš prostor sišao sam do ulaza, gde me sačekala gomila postapokaliptičkih likova iz obližnje kladionice. Sa narastajućom anksioznošću nekako gotovo uplašeno došao sam do stotinu metara udaljenog auta, učinivši mi se da je ceo strah iscrpljen i da je posledica umora i pomenutih dešavanja. Međutim tu sam shvatio da sam zaboravio bitan dokument pred jutarnji put, pa je sledio povratak u „zonu sumraka“. Ponovno penjanje na drugi sprat, susret sa Bunjuelovskim kreaturama iz hotela izgubljenih duša(kladionica), ponovno susretanje sa demonizovanim aspektima tek otkrivene anksiozosti. Dobro, preživeh. Razmišljao sam te noći šta se zapravo desilo tih par minuta. U kakvu sam zonu uleteo?

Dan posle toga dobra prijateljica mi se požalila da joj se par večeri pre toga dogodio za nju vrlo neobičan dogadjaj. Ona , koja gaji kult sporta trčala je kejom uobičajenu maršutu od koje ne odustaje ni u kakvim okolnostima. Odjednom se pojavio nepoznati čovečuljak gotovo demonskog izraza lica(kao patuljak iz Tvin Piksa)koji ju je čudno i preteće, po njenom utisku posmatrao. Osetila je visok stepen nagle i gotovo preplavljujuće anksioznosti. Zastala je i po prvi put prekinula svoju trku. Vratila se. Nestvarno atipično njenoj doslednosti. Da, rekla mi je da se tih dana osećala nekako stešnjeno, zabrinuto. I profesionalno i emotivno. U kakvoj se to zoni našla.

Ovo su tri osnovne mogućnosti projekcija događaja. Miks kognitivnog i emocionalnog nam daje mogućnost procene, ali i anticipiranja i delanja. Dosežemo zahvaljujući inteligenciji,funkcionalnoj inteligenciji ili mudrosti. Mudrost je najdelikatnija kategorija.Dosezanje nje je hipotetička kategorija. Sama težnja je bitna. Naravno i lišenost ljutnje. Ona je oslobađajuća. I protektivna. Suštinski.

Sigurno da ljutnja, počevši od one bazične određuje suštinski i naš kognitivni model, našu estetiku, ali i dinamiku i nadgradnju emocionalnog ulaganja. Ljutnja kroz ekvivalent straha sigurno učestvuje i u motoričkim varijetetima od ekscitacije do regresivnih fenomena. Gnevan čovek napada jer se brani,a u osnovi se povlači zbog dubokog osećaja alijenacije. U kliničkoj praksi su interesantni mladi, izuzetno obrazovani i ambiciozni ljudi sa krajnje arhaičnom ili militantnom, najčešće nacionalističkom ili ksenofobičnom modulacijom vlastitog homo politicusa. Oni su najčešće emocionalno ili motorički vrlo inhibisani. Interesantno je da rekonstrukcija njihovih bazičnih ljutnji „omekša“i njihove političke, filozofske i životne stavove i načine sagledavanja realnosti.Ovo ukazuje da je i u formiranju ovakvih nadzora intezitet,sadržaj i nivo ljutnje suštinski kreator istih. Gotovo je identičan princip po pitanju kreacija svih naših fokusa i potenciranja prioriteta, od onih banalnih do visoko diferenciranih. Problem je veći kod ljudi visokih intelektualnih kapacitativnosti, a sa nižim resursima sagledavanja ili čak detektovanja vlastitih nivoa ljutnje.

Naravno između ove tri mogućnosti ima mnogo valera, nijansi. Fokusirajmo se ipak samo na njih tri.

A. Krenimo od prve mogućnosti. Zamislimo prvu poziciju objekta ispred nas. Nazovimo je ZONOM OPASNOSTI. Šta može biti ova zona. Može biti neobuzdani šleper sa poluuspavanim vozačem na auto-putu, koji nam ide tako preteće u suret. Može biti bolest, za koju imamo predispoziciju, pogotovu u vremenima gde okidača ima na pretek. Može biti psihopata sa lošim namerama, koji nas čeka iz ćoška. Može biti zaglavljenost u emotivnim ili partnerskim odnosima, koja je sa ove pozicije gotovo bezizlazna. Može biti i profesionalni kolaps,potencijalni gubitak posla. Sve ove mogućnosti nose tragizam, loš ishod kao dominantan lajt motiv u ishodištu. A ko je subjekt.

Subjekt nosi sa sobom krajnje nerazrešenu poziciju bazičnog gneva, prepun je potisnute ljutnje iz bazičnog prostora u tom čeprkanju po talogu nerazrešenih odnosa sa roditeljima(što i čini definiciju života)što gotovo i determiniše aktuelni trenutak življenja. U tom trenutku preplavljen je stresom izazvanim mnogobrojnim noksama svakodnevnog života. Njegovo pozicioniranje u svakodnevici krajnje je limitirano i opterećeno onim prethodnim bazičnim nerazrešenjima i posledično lošim fokusima ,nastalih iz grandiozne količine ljutnje i gneva.

U takvom kontekstu sudar subjekta i objekta biće direktan, te-ta-te i frontalno. Biće silovit i destruktivan,često sa lošim posledicama. Lišenim korekcija. Pravolinijski. To su projekcije tragizama,bezuslovnih predaja,loših ishoda.

B. Druga mogućnost. Subjekt je u poziciji solidno rekonstruisane ljutnje prema primarnim objektima. Njegov bazični konflikt (dogadjaj koji determiniše intezitet,strukturu,sadržaj i smer bazične ljutnje) je vidljiv, uspostavljena je dovoljno relaksirana pozicija prema uzrocima ljutnje ka roditeljima, naravno pre toga osvešćen. Ta u osnovi korektna pozicija prema primarnoj ljutnji, nije u potpunosti uvela subjekt u harmoničniju poziciju, jer je njegova sadašnjost opterećena bremenitošću aktuelnih nerazrešenja, zaglavljenosti,n edovoljnim repozicioniranjima prema stresorima. Puno toga u aktuelnom životu je uprkos korektnoj bazičnoj razrešenosti, opterećeno strepnjom, strahom i gnevom.

E sada, on će krenuti ka objektu, koji još uvek možemo sagledavati u kontekstu ZONE OPASNOSTI. Ali to neće biti direktni, frontalni sudar sa ovom zonom,već dodir ovlaš,po obodu,nekako po marginama. Čak će do susreta subjekta sa objektom (kao projektovanim eksternalizovanim ishodom vlastite sinergirane agresije iz sva tri nivoa agresije) biti u zoni koja okružuje ZONU OPASNOSTI,ali je manje noksirajuća i nazovimo je ZONOM ALARMA.

Kada uđemo autom sasvim pravilno u kružni tok,sve što je do nas uradimo ispravno,a ipak nas neki drugi auto iza nas udari otpozadi,da li smo samo slučajne žrtve bahatog vozača. Ili?

Možda je to samo dobar signal, Andrićev znak pored puta da prepoznamo upravo ZONU ALARMA, detektujemo je i učiimo dovoljne korake ka daljoj dekonceptualizaciji stila života, ili postulata koji su možda nedovoljni, istrošeni ili u nekom potpuno drugom ili trećem segmentu svakodnevice neupotrebljivi.

ZONA ALARMA je središnja zona projektovanih mogućnosti životnih ishoda. Ona je kompromisno ishodište dobro i loše sinergisanih nivoa ljutnje naših prethodnih faza. Dobro razumevanje ALARMA kao signala ili skupa znakova pored puta, će nas laserski precizno udaljiti od ZONE OPASNOSTI, uz svesno razotkrivanje principa i kodova koji determinišu ishode životnih manevara, koji izvorište nalaze u agresiji, koju smo prethodno definisali iz svih njenih polazišta.ZONA ALARMA, kao osvešćeni koncept može nas odvesti na podizanje na sledeći, zreliji i viši nivo ishoda projekcije. Njen opis sledi.

Neprepoznavanje ove središnje zone, naprotiv , naročito uz višestruke repeticije susreta sa njom može nas na žalost vratiti u prethodno opisanu ZONU OPASNOSTI, koja je ipak najniži nivo razrešenja agresije. Samim tim ishod života ponovo postaje inkriminisan i nosi sa sobom sve posledice nerazumevanja vlastitog JA, gotovo negacije istog. TO aspirira JA, koje nestaje.

C. Konačno i treća mogućnost. Subjekt je nedvosmisleno zreo. Optimalno. Nikad potpuno. Korektno maturirao, koristeći zrele mehanizme odbrane. Separisan u odnosu na primarne objekte kroz dobar psihodinamski proces, do nivoa svođenja roditelja na nivo dragih rođaka.Integrisan emotivno i kognitivno. Na pragu individuacije. Amplifikovan dovoljno. Izvorište gneva i ljutnje posustalo pred sasvim zrelom psihološkom konfiguracijom.

Istovremeno on će kao takav iz krajnje relaksiranije pozicije moći da projektuje i kreira sadašnjost kao ekvivalent dobro sintetizovanog i harmoničnog stila života,koji nosi mogućnost kretivnog i konstruktivnog odnosa prema sebi,najbližima i okolini. Čovek koji ima dobro struktuisan dan, vreme i prostor, biće okrenut radu na sebi,harmonizaciji i relaksiranom odnosu i prema delanju, ali i dokolici. On će biti lišen i dominantno rasterećen gneva, a voleti svoj koncept. Projektovaće dobru i pozitivnu energiju, ali i ishode.

Kao takav, lišen bilo kakvih agresivnih osećanja ka sebi ili spolja, plivaće kroz složeni i suptilni lavirint, koji zovemo život. Plivati i to lako, spontano i bez teškoća. Osvajaće relaksirano nove prostore, dobro koketirati sa starim. Biće to neka vrsta sofisticiranog slaloma, kroz prepreke i ulazak u tkz. ZONU KOMFORA.

Mnogi psiholozi pod ovim imenom nazivaju zonu bega od obaveza, odgovornosti. To je zapravo Zona komoditeta infanta. Ona suštinski nema veze sa ZONOM KOMFORA, koja esencijalno pripada zrelijem, razrešenijem subjektu, koji je ličnim razvojem neprekidno amplifikuje, čini smisaonijom i bogatijom, a sam život usložnjava i čini ga autentičnijim i ego-sintonim.

Na nekakav način između ove tri zone kreće se život čovekov, projektuje njegova sudbina, a samo razumevanje i rekonstrukcija svih nivoa ljutnje od one bazične do one iz svakodnevice, i te kako olakšava dosezanje novih mogućnosti u vlastitom učešću u tom jedinstvenom životu.

Možda je strah i osnovni signal u prepoznavanju vlastitih pozicija u sopstvenom životu. Ali i u mogućnostima da promenimo tok stvari. Izaberemo bolju putanju, solidniju mogućnost. Lišeniju ljutnje, bogatiju životom. Neizrecivo lepim. Baš onakvim kakvim ga projektujemo. Oslobođeni.

Dr Ivajlo Ilijev

Nema dobrih i loših ljudi. Ljutnja kao izvorište sudbine.

Uvek se postavljalo pitanje, koja je zapravo emocija koja suštinski determiniše i opredeljuje esencijalne životne pozicije, samim tim i ključne izbore. Nekako bi se sa poetske strane ili književne matrice nametalo kao inicijalno emocionalno izvorište LJUBAV, ili neka od emocija iz spektra onih pozitivnih osećanja. Uvek bi se odredište generisanja životnih ishoda tražila u arsenalu pozitivnih stremljenja,što je prisutno i u mnogim psihološkim hipotezama. Naše dugogodišnje iskustvo gotovo nedvosmisleno ukazuje da je LJUTNJA u paketu sa svojim nadgrađenim dodatkom GNEVOM osnovna emocija koja matematički precizno determiniše sva životna pozicioniranja,a samim tim i ključne, ali i one manje bitne životne ishode.

Ako krenemo od premise da su tri osnovna izbora u životu izbor partnera, izbor profesionalnog okvira i izbor stila života, nameće se da su ova tri suštinska fokusa ljudskog bitisanja i inicijalno ishodište kasnijih životnih pozicioniranja. Ali ono što je zajedničko to jeste izvorište.

Izvorište je dakle u emociji koju ćemo defiisati kao LJUTNJA. Ona je definisana kao emocija reverzibilnog karaktera, koja predstavlja difuzno premeštanje negativne katekse sa jednog objekta na drugi, a često sa krajnje hetero- ili auto-agresivnim ishodom, kako god bilo,sa destruktivnim kontekstom.

Ljutnja, koja je u osnovi agresivno osećanje, ali i destruktivno, može tokom svog složenog procesa proći kroz svoj rad, kao i svaka psiho-dinamska kategorija i često kao ekvivalent određenih frustracija i nedovršenosti, može u nekim životnim fazama predstavljati izvorište nadkompenzacija i antipod u osnovi primarno negativnih osnovnih polazišta. Na primer mnogi kompleksi i frustracije dovodili su do potpuno suprotnih životnih pozicija mnogih ljudi, koji su koristeći nadkompenzacije dozezali do neslućenih životnih uspeha u pojedinim segmentima(pr.profesionalni). Naravno da bez konačne rekonstrukcije primarnog gneva ne možemo govoriti o suštinski harmonizovanim konceptima života,jer konačno ili bar nedovoljno razrešenog bazičnog gneva, nikada se ne doseže sintetizovan i u osnovi zreo model življenja, samim tim i interakcija (emocionalnih,partnerskih,profesionalnih). Istorija je prepuna primera značajnih ljudi koje je gnev, ljutnja, ili čitav spektar frustracija i kompleksa dovodio do vrlo lucidnih stvaralačkih visina ili životnih faza. U umetnosti i nauci to se često sublimacijom pretvaralo u neka od najmonumentalnijih dostignuća čovečanstva. Na žalost u istoriji i politici osim kratkoročnih uzleta, često i u globalna katastrofična iskustva,često nesagledivo tragična (pr.Hitler,Napoleon,Staljin...).

Gnev je zapravo suštinski pokretač potrebe za moći, koja kroz određene mehanizme nadkompenzacija (često kroz akademski ili politički stilizovane persone), može dugo prikrivati gnev kao esencijalni uzrok „uspešnog i moćnog stila“, koji se često ruši kao kula od karata,čim se moć, kao „savršena maska“ naruši, minimizira ili uskrati (bilo unutrašnjom destrukcijom,ili spoljašnnjim manevrima). Zašto? Zato što bazična ljutnja nikada nije razrešena ili rekonstruisana. Ona je svoje osnovne resurse samo pomerala, ventilirala ili maskirala uglavnom nadkompenzujućim manevrima, često u formi igara moći. Pr.dugogodišnji moćni funkcioner koji je celu karijeru bio na rukovodećim privrednim ili političkim funkcijama, ostavljao utisak korektnog supruga i oca,bio relativno nadmen i bahat prema nižima u hijerarhiji, u momentu neočekivanog kraja karijere rukovodioca, posle kratkotrajne reaktivne depresije vrši gnusno i bizarno ubistvo supruge. Pogrešno je verovatno banalni okidač(inicijalni faktor)mešati sa pravim uzrokom. Uzrok isključivo treba tražiti u krajnje nerazrešenom bazičnom gnevu, onom nastalom i potpuno gurnutom u krajnje dubine nesvesnog, iniciranog u nerazrešenju odnosa sa primarnim objektima (roditeljima). U ovom slučaju ubistvo supruge, tj.majke, majke njegovog deteta, apsolutno još preciznije ukazuje na epicentar njegove bazične ljutnje. Majka, kao primarni objekat verovatno u njegovoj glavi predstavlja i uzrok grandioznog gneva, koji nikada neće biti razrešen,jednostavno konflikt će biti samo pomeran i maskiran „doživljajem moći“. Možda mu majka nije dovoljno potencirala ideju da „je dobar“,možda je imao osećaj odbačenosti. Postoje milion razloga za doživljaj ljutnje. Često su separacionog porekla, negde u fazi napuštanja tkz.primarne trijade. Setimo se Hičkokovog Psiha, koji je u osnovi manje priča o shizofreniji kao konačnoj dekompenzaciji, već suštinsko pomeranje agresije (ljutnje) sa mumifikacijom“zaštićene“majke , na druge žene koje učinivši ih vizuelno,seksualnim objektima,bizarno ubija. Koga Norman Bejts tu zapravo ubija? Ubija majku u momentu prepoznavanja njene seksualnosti, u trenutku kada edipalna fiksacija poćinje da liči na incestuoznu,što je nepodnošljivo, bolno, neprihvatljivo... Zato će neprakidno ubijati i uvek iznova onu istu majku, koja će se multiplicirati kroz sve žene, koje će postajati žrtve u morbidnom motelu...motelu zaglavljenosti njegovog gneva.

Psihopatski struktuisane ličnosti će pomeranje gneva najčešće premeštati u zločine i heteroagresivne tendencije (osim u slučajevima histeričnih deklanša). Kod neurotično struktuisanih ličnosti zbog krajnje grandiozne pozicije SuperEga, pomerena agresija nastala zbog ljutnje prema primarnim objektima u bazičnom periodu,uglavnom, restauracijom persone(socijalne i emocionalne maske) ide ka samome sebi (to kroz autoagresivni koncept,često do suicidalnosti.Č est je primer političara, vojskovođa (uglavnom ljudi iz militantnih zanimanja) kojima uskraćivanje ili oduzimanje bitnosti, karijere ili moći dovodi do pozicije gde završavaju život suicidom, ili bar takvim tendencijama (često i kroz kolektivni čin,ili uvođenje naroda u kolektivnu suicidalnost).

Ljutnja je i okvir depresije, jednog od najčešćih sindroma, ali i dijagnostičkih entiteta u psihijatriji, dominantne pošasti savremenog čoveka. Depresivan čovek je zapravo ljut čovek. Ljut na sebe. Ta ljutnja mu zamagljuje vidike, čini ga slabim, bez samopouzdanja, sa gnevom koji ga ophvrljuje, zaposeda, život čini besmislenim, sivim,negativnim. A zapravo nema izlečenja dok se ne vratimo izvorištu, tu gde sve, a pre svega ljutnja počinje. Reciklirati ljutnju znači suočiti se sa sobom. Sa izvorištem. Ta ljutnja je u početku bila upućena i namenjena zapravo nekom drugom. Ne bilo kome. Nekom bliskom. Najbližem. Ko bi to mogao biti?

Naravno primarni objekti-roditelji.Razloga mnogo. Previše. Ponekad neizdrživa roditeljska zabrinutost i ljubav, ali do nivoa kontrole. Ponekad zapuštenost ,odbačenost,loša mustra roditeljskog međusobnog odnosa, rđav koncept odnosa roditelja sa svojim roditeljima. Najčešće introjekcija(nesvesno utiskivanje i pounutrošljavanje bazične mustre)obrazaca koji su bolni, često do jauka. Ali kako biti ljut na nekog, koga u osnovi u toj fazi idealizujemo, često i za čitav život. Roditelje. Potiskujući drugu krajnjost demonizovanih aspekata roditelja (Lilit i Frojdova priča o oceubistvu kod dečaka, a s druge strane kompeticija kćerke i majke i nediferencirana pozicija nezrelog ili gigantskog oca ) a u sprezi sa Super Egom, odustajemo prema osvešćenju bazične ljutnje prema primarnim objektima i ljutnju premeštamo. Gde? Neurotičari dominantno ka sebi,delom spolja. Psihopate spolja, incidentno ka sebi.

Potenciranje na LJUTNJI kao dominantnom izvorištu svih naših projekcija (koje prethode svim životnim pozicijama i manevrima) mora uzeti u obzir da stepen razrešenosti bazičnih ljutnji determiniše sve dobre ili loše ishode naših života,kao i kapacitativnost u korišćenju ogromnog paketa resursa kojima psihološko biće u startu raspolaže.

Nema dobrih i loših ljudi. Ima onih koje dominantno vodi ljutnja i onih koji je osvešćuju i čine je prihvatljivom,dopustivom. Život i stvaralaštvo ovih drugih su relaksiraniji, autohtomniji, autentičniji. Njihova deca imaju bolje životne mustre. Sklad i harmonija njihovih projekcija životnih događaja je u proporciji sa visokim nivoom rekonstrukcija njihovih polazišnih ljutnji. Tu će uvek biti u prednosti. I u umeću interakcije unutar interpersonalnih odnosa i u veštini relaksiranosti sa samim sobom. Bez potrebe revitalizacije onog starog gneva. U novim okolnostima.

Koje su nam tu tri osnovne mogućnosti, kada su ishodi projekcija u pitanju?

Dr Ivajlo Ilijev

Nema puta bez povratka (1. deo)

Ako bismo dublje i sistematičnije pokušali da proniknemo u sudbine ili u užem smislu u individualne ishode životnih dešavanja nedvojbeno bi se suočili sa vrlo preciznom matematikom u kojoj svaki dogadjaj ili svaki ishod ljudskog delanja iza sebe ima jasnu, preciznu projekciju kao izvorište karaktera i sadržaja ishoda. Svaki psihodinamski trenutak našeg življenja ima trijadni etiološki koncept. Prvi nivo ili izvorište jeste stepen razrešenja primarnog ili bazičnog gneva, ili još precizije preostali restlovi agresivnih pulzija nastalih u ranim fazama (od 0-18 godine) i iniciranih iz nerazrešenosti prema primarnim objektima (roditeljima). Oni se ne mogu razrešiti u dovoljnoj meri bez povratka na mesto bazičnog konflikta, koji smo definisali kao dogadjaj, ili skup događaja, ili dugotrajno perzistiranje neuralgične inkriminisane situacije, bez čijih razrešenja ne možemo napustiti neurozu. To je neka vrsta epicentra neurotičkog konflikta bez čijeg ponovnog aktiviranja kroz terapijski proces, nećemo moći da razrešimo suštinu neurotskog konflikta. Na neki način to bismo mogli nazvati nekom vrstom povratka na“mesto zločina“. U tom povratku mi zatičemo mnoge stare tragove istog, koji u nama aktiviraju mogućnost novog čitanja, sagledavanja i integrisanog potpuno autentičnog doživljavanja.

Sam proces tokom psihoanalitičkog inžinjeringa ima 5 etape:

1-ruminaciju-kao proces postepenog i sistematskog kognitivnog povratka u inkriminisani period uz detektovanje najneuralgičnijih tačaka;

2-restituciju-ponovno krajnje precizno i selektivno boldiranje najtananijih trenutaka bazičnog konflikta uz potpuno suočavanje sa najdemonizovanijim aspektima antagonizma sa primarnim objektima;

3-restauraciju-potpunu obradu i razradu najneuralgičnijih afekata i emocija,od kojih većina tokom dotadašnjeg života i nisu bili prihvatljivi EGU,već su bili centalni segment najpotisnutijih sadržaja,onih koji su indukovali celokupnu manifestnu simptomatologiju,ili su pak bili izvorište onih najortodoksnijih životnih zaglavljivanja i negativnih ishodišta;

4-relaksaciju-novo,zrelije i relaksiranije sagledavanje bazičnog konflikta,faktički „novi,neneurotični koncept posmatranja i doživljavanja onih do tada najtabuisanijih impulsa,sadržaja i osećanja,na neki način novi hod na žici,ali osiguran stabilnom osnovom“;

5-novi početak-pomeranje mogućnosti sa razrešene pozicije bar na nivou dovoljne razrešenosti.

Drugi nivo je razrešavanje horizontalnih konflikata, tj.aktuelnih životnih okolnosti. Naravno tada i shvatamo koliko i u kojoj meri je aktuelna organizacija života determinisana stepenom razrešenosti ili nerazrešenosti iz bazičnog konflikta i koliko prostranstvo iz prvog nivoa utiče na naša kasnija pozicioniranja u životu. Koliko repeticija i revitalizacija naših bazičnih situacije određuje sadašnji trenutak,naše izbore, našu estetiku,stilove života to u velikoj meri inicira potrebu za prepoznavanje tih malih Andrićevih znakova pored puta,koji su i neka vrsta kodova u dešifrovanju geneze svih naših izbora i odluka. Na primer, vrlo je zanimljivo u kakvoj je proporciji količina ljutnje prema primarnim objektima sa potrebom da revitalizujemo upravo one lajtmotive zbog koji smo i najviše ljuti na roditelje. Što je ljutnja intenzivnija revitalizacija klizi ka repeticiji,često i identifikaciji, praćenoj multiplikacijom.(pr.sin ljut na oca doktorira isto što i otac;kćer koja je mrzela majku zbog saznanja da ima ljubavnika ,u jednoj fazi života će imati više ljubavnika istovremeno). Na taj način revitalizovanjem i preuzimanjem najinkriminisanijih aspekata roditelja se postiže nadkompenzacija za mržnju (jer kako mrzeti roditelja!?). Dobar primer je da oni koji zbog rane ljutnje prema primarnim objektima u detinjstvu još odu od roditelja,imaju potrebu da im se u zrelim godinama vraćaju,čak na uštrb novih porodica i često kao vrhunsku natkompenzaciju neguju kult dočuvavanja(često kod vojnih lica,koje je zapravo rana ljutnja i inicirala u buduću profesiju,koja im donosi adekvatan ambijent za u osnovi militantne pulzije; slično je i sa policijom,pilotima...). Taj drugi nivo je i ako je realizovan u infantilnim okolnostima zapravo nastao na principu razrade prvog nivoa, bilo kao nastavak,bilo kao produkt bunta prema bazičnoj mustri. Zato tu možemo govoriti i o zapravo nastavku iste agresije,koju prenosimo kroz složen repertoar projekcija(sa agresivnim pedigreom). U traganju za individualnošću ili ličnošću mnogi interpersonalni odnosi,uključujući i partnerske budu tokom celokupnog življenja samo sudar dve persone, ili dva skupa mnogo persona.

*Persona-Jungov termin;emocionalna ili socijalna maska

nastala u funkciji zaštite od spoljašnjih i unutrašnjih

nemira

Treći nivo, to je sadašnjost, izvan bazičnog prostora (prostor našeg bazičnog komfora,potrebna dimenzija setinga koji određuje življenje, sastoji se iz dva nivoa:

1-arhaični-nastaje simboličim i bukvalnim izmirenjem sa transgeneracijskim nerazrešenjima,faktički obnovljeni prostor naših predaka;

2-aktuelni-estetsko,egzistencilalno i emocionalno pribežište našeg življenja;amplifikovani prostor našeg komfora. Smatra se da svaka neuroza ima raspon od bazičnog konflikta do potrebe za realizacijom bazičnog prostora) naše akcije i dešavanja izvan prvog i drugog nivoa,često naše profesionalno delovanje, naš sistem dokolice,naša reagovanja,principi, ali i iracionalni koncepti,koje često možemo nazvati tkz.sivom zonom. Uređenje trećeg nivoa je determinisano sa dva prethodna i na neki način je ekvivalent istih. Sadržaji naših projekcija su upravo upleteni sa nivoom psihodinamske zrelosti i ishode iz prethodnih nivoa. Svaki naš gest,od onih najbanalnijih do onih najsloženijih manevara je determiisan i omeđen upravo projekcijama koje su isključivo odgovor na nivo psihodinamske zrelosti datog trenutka. Svaki naš manevar je dakle u funkciji već precizno projektovanog ishoda.Prekognitivni deo naše ličnosti (miks svesnog,nesvesnog i najfinijih slojeva intuitivnog) laserski precizno predstavlja onaj sjajni aparat koji reguliše i usmerava naše projekcije. A kakvi su ishodi projekcija?

Sledi...

Ishodi projekcija

Dr Ivajlo Ilijev

Megafon - dr Ivajlo Ilijev