Nema dobrih i loših ljudi. Ljutnja kao izvorište sudbine.

Uvek se postavljalo pitanje, koja je zapravo emocija koja suštinski determiniše i opredeljuje esencijalne životne pozicije, samim tim i ključne izbore. Nekako bi se sa poetske strane ili književne matrice nametalo kao inicijalno emocionalno izvorište LJUBAV, ili neka od emocija iz spektra onih pozitivnih osećanja. Uvek bi se odredište generisanja životnih ishoda tražila u arsenalu pozitivnih stremljenja,što je prisutno i u mnogim psihološkim hipotezama. Naše dugogodišnje iskustvo gotovo nedvosmisleno ukazuje da je LJUTNJA u paketu sa svojim nadgrađenim dodatkom GNEVOM osnovna emocija koja matematički precizno determiniše sva životna pozicioniranja,a samim tim i ključne, ali i one manje bitne životne ishode.

Ako krenemo od premise da su tri osnovna izbora u životu izbor partnera, izbor profesionalnog okvira i izbor stila života, nameće se da su ova tri suštinska fokusa ljudskog bitisanja i inicijalno ishodište kasnijih životnih pozicioniranja. Ali ono što je zajedničko to jeste izvorište.

Izvorište je dakle u emociji koju ćemo defiisati kao LJUTNJA. Ona je definisana kao emocija reverzibilnog karaktera, koja predstavlja difuzno premeštanje negativne katekse sa jednog objekta na drugi, a često sa krajnje hetero- ili auto-agresivnim ishodom, kako god bilo,sa destruktivnim kontekstom.

Ljutnja, koja je u osnovi agresivno osećanje, ali i destruktivno, može tokom svog složenog procesa proći kroz svoj rad, kao i svaka psiho-dinamska kategorija i često kao ekvivalent određenih frustracija i nedovršenosti, može u nekim životnim fazama predstavljati izvorište nadkompenzacija i antipod u osnovi primarno negativnih osnovnih polazišta. Na primer mnogi kompleksi i frustracije dovodili su do potpuno suprotnih životnih pozicija mnogih ljudi, koji su koristeći nadkompenzacije dozezali do neslućenih životnih uspeha u pojedinim segmentima(pr.profesionalni). Naravno da bez konačne rekonstrukcije primarnog gneva ne možemo govoriti o suštinski harmonizovanim konceptima života,jer konačno ili bar nedovoljno razrešenog bazičnog gneva, nikada se ne doseže sintetizovan i u osnovi zreo model življenja, samim tim i interakcija (emocionalnih,partnerskih,profesionalnih). Istorija je prepuna primera značajnih ljudi koje je gnev, ljutnja, ili čitav spektar frustracija i kompleksa dovodio do vrlo lucidnih stvaralačkih visina ili životnih faza. U umetnosti i nauci to se često sublimacijom pretvaralo u neka od najmonumentalnijih dostignuća čovečanstva. Na žalost u istoriji i politici osim kratkoročnih uzleta, često i u globalna katastrofična iskustva,često nesagledivo tragična (pr.Hitler,Napoleon,Staljin...).

Gnev je zapravo suštinski pokretač potrebe za moći, koja kroz određene mehanizme nadkompenzacija (često kroz akademski ili politički stilizovane persone), može dugo prikrivati gnev kao esencijalni uzrok „uspešnog i moćnog stila“, koji se često ruši kao kula od karata,čim se moć, kao „savršena maska“ naruši, minimizira ili uskrati (bilo unutrašnjom destrukcijom,ili spoljašnnjim manevrima). Zašto? Zato što bazična ljutnja nikada nije razrešena ili rekonstruisana. Ona je svoje osnovne resurse samo pomerala, ventilirala ili maskirala uglavnom nadkompenzujućim manevrima, često u formi igara moći. Pr.dugogodišnji moćni funkcioner koji je celu karijeru bio na rukovodećim privrednim ili političkim funkcijama, ostavljao utisak korektnog supruga i oca,bio relativno nadmen i bahat prema nižima u hijerarhiji, u momentu neočekivanog kraja karijere rukovodioca, posle kratkotrajne reaktivne depresije vrši gnusno i bizarno ubistvo supruge. Pogrešno je verovatno banalni okidač(inicijalni faktor)mešati sa pravim uzrokom. Uzrok isključivo treba tražiti u krajnje nerazrešenom bazičnom gnevu, onom nastalom i potpuno gurnutom u krajnje dubine nesvesnog, iniciranog u nerazrešenju odnosa sa primarnim objektima (roditeljima). U ovom slučaju ubistvo supruge, tj.majke, majke njegovog deteta, apsolutno još preciznije ukazuje na epicentar njegove bazične ljutnje. Majka, kao primarni objekat verovatno u njegovoj glavi predstavlja i uzrok grandioznog gneva, koji nikada neće biti razrešen,jednostavno konflikt će biti samo pomeran i maskiran „doživljajem moći“. Možda mu majka nije dovoljno potencirala ideju da „je dobar“,možda je imao osećaj odbačenosti. Postoje milion razloga za doživljaj ljutnje. Često su separacionog porekla, negde u fazi napuštanja tkz.primarne trijade. Setimo se Hičkokovog Psiha, koji je u osnovi manje priča o shizofreniji kao konačnoj dekompenzaciji, već suštinsko pomeranje agresije (ljutnje) sa mumifikacijom“zaštićene“majke , na druge žene koje učinivši ih vizuelno,seksualnim objektima,bizarno ubija. Koga Norman Bejts tu zapravo ubija? Ubija majku u momentu prepoznavanja njene seksualnosti, u trenutku kada edipalna fiksacija poćinje da liči na incestuoznu,što je nepodnošljivo, bolno, neprihvatljivo... Zato će neprakidno ubijati i uvek iznova onu istu majku, koja će se multiplicirati kroz sve žene, koje će postajati žrtve u morbidnom motelu...motelu zaglavljenosti njegovog gneva.

Psihopatski struktuisane ličnosti će pomeranje gneva najčešće premeštati u zločine i heteroagresivne tendencije (osim u slučajevima histeričnih deklanša). Kod neurotično struktuisanih ličnosti zbog krajnje grandiozne pozicije SuperEga, pomerena agresija nastala zbog ljutnje prema primarnim objektima u bazičnom periodu,uglavnom, restauracijom persone(socijalne i emocionalne maske) ide ka samome sebi (to kroz autoagresivni koncept,često do suicidalnosti.Č est je primer političara, vojskovođa (uglavnom ljudi iz militantnih zanimanja) kojima uskraćivanje ili oduzimanje bitnosti, karijere ili moći dovodi do pozicije gde završavaju život suicidom, ili bar takvim tendencijama (često i kroz kolektivni čin,ili uvođenje naroda u kolektivnu suicidalnost).

Ljutnja je i okvir depresije, jednog od najčešćih sindroma, ali i dijagnostičkih entiteta u psihijatriji, dominantne pošasti savremenog čoveka. Depresivan čovek je zapravo ljut čovek. Ljut na sebe. Ta ljutnja mu zamagljuje vidike, čini ga slabim, bez samopouzdanja, sa gnevom koji ga ophvrljuje, zaposeda, život čini besmislenim, sivim,negativnim. A zapravo nema izlečenja dok se ne vratimo izvorištu, tu gde sve, a pre svega ljutnja počinje. Reciklirati ljutnju znači suočiti se sa sobom. Sa izvorištem. Ta ljutnja je u početku bila upućena i namenjena zapravo nekom drugom. Ne bilo kome. Nekom bliskom. Najbližem. Ko bi to mogao biti?

Naravno primarni objekti-roditelji.Razloga mnogo. Previše. Ponekad neizdrživa roditeljska zabrinutost i ljubav, ali do nivoa kontrole. Ponekad zapuštenost ,odbačenost,loša mustra roditeljskog međusobnog odnosa, rđav koncept odnosa roditelja sa svojim roditeljima. Najčešće introjekcija(nesvesno utiskivanje i pounutrošljavanje bazične mustre)obrazaca koji su bolni, često do jauka. Ali kako biti ljut na nekog, koga u osnovi u toj fazi idealizujemo, često i za čitav život. Roditelje. Potiskujući drugu krajnjost demonizovanih aspekata roditelja (Lilit i Frojdova priča o oceubistvu kod dečaka, a s druge strane kompeticija kćerke i majke i nediferencirana pozicija nezrelog ili gigantskog oca ) a u sprezi sa Super Egom, odustajemo prema osvešćenju bazične ljutnje prema primarnim objektima i ljutnju premeštamo. Gde? Neurotičari dominantno ka sebi,delom spolja. Psihopate spolja, incidentno ka sebi.

Potenciranje na LJUTNJI kao dominantnom izvorištu svih naših projekcija (koje prethode svim životnim pozicijama i manevrima) mora uzeti u obzir da stepen razrešenosti bazičnih ljutnji determiniše sve dobre ili loše ishode naših života,kao i kapacitativnost u korišćenju ogromnog paketa resursa kojima psihološko biće u startu raspolaže.

Nema dobrih i loših ljudi. Ima onih koje dominantno vodi ljutnja i onih koji je osvešćuju i čine je prihvatljivom,dopustivom. Život i stvaralaštvo ovih drugih su relaksiraniji, autohtomniji, autentičniji. Njihova deca imaju bolje životne mustre. Sklad i harmonija njihovih projekcija životnih događaja je u proporciji sa visokim nivoom rekonstrukcija njihovih polazišnih ljutnji. Tu će uvek biti u prednosti. I u umeću interakcije unutar interpersonalnih odnosa i u veštini relaksiranosti sa samim sobom. Bez potrebe revitalizacije onog starog gneva. U novim okolnostima.

Koje su nam tu tri osnovne mogućnosti, kada su ishodi projekcija u pitanju?

Dr Ivajlo Ilijev