Tuesday, March 27, 2018

Karl Gustav Jung


  Karl Gustav Jung (Kesvil, 26.07.1875 - Cirih 06.06.1961), bio je švajcarski psihijatar i osnivač analitičke psihologije.

Karl Gustav Jung rođen je 1875 godine u Švajcarskom mestu Kesvil, na jezeru Konstans. Imao je jednu mlađu sestru. Njegov otac je bio pastor protestanske crkve u Švajcarskoj. Upisuje studije medicine i pored predanog rada na fakultetu posvećuje se proučavanju dela Ničea, Šopenhauera, Svedemborga, ali posećuje i spiritualističke seanse. Jak uticaj na njega je ostavila Ničeova knjiga „Tako je govorio Zaratustra“. Kada je 1899. godine pročitao udžbenik iz psihijatrije profesora Richarda von Kraft Ebinga, Jung je shvatio da je psihijatrija njegov poziv. Sa 25 godina postao je asistent poznatog psihijatra Eugena Blojlera na njegovoj klinici za mentalne bolesti Burghelcli. Početkom dvadesteog veka, tačnije 1900. godine upoznaje se sa Frojdovim delom „Tumačenje snova“ i biva njime impresioniran. Januara 1903. godine Jung započinje saradnju sa Francom Riklinom u istraživanju jezičkih asocijacija. Njih dvojica su sa saradnicima izvodili opsežne serije eksperimenata i potom ih statistički obrađivali. Konceptualna osnova Jungovog ranog rada bila je u delu Flurnoja i Žanea. On je pokušao da tu osnovu spoji sa istraživačkom metodologijom Vilhema Vunta i Emila Krepelina. Jung i Riklin su koristili eksperiment asocijacija. Cilj istraživanja je bio da se pronađe naučno sredstvo za brzu i preciznu dijagnozu mentalnih bolesti. Tim je bio zapanjen brojem smetnji u reakcijama, kao i time koliko je povremeno produženo vreme reakcije. Jung je tvrdio da prisustvo kompleksa sa naglašenim emocijama utiče na smetnje u reakciji i svoj eksperimet je iskoristio za razvijanje opšte psihološke teorije o kompleksima. Taj rad je učvrstio Jungovu reputaciju jedne od zvezda u usponu u okviru psihijatrije. On je 1906. godine svoju novu teoriju kompleksa upotrebio u proučavanju psihogeneze demetia prekox, kasnije nazvanu šizofrenija i da bi pokazao kako je moguće razumeti deluzione formacije. Oko 1904. godine Blojler je uveo psihoanalizu u Burghelcli. Jung je 1906. započeo redovnu prepisku sa Frojdom, a ubrzo nakon toga dolazi i do čuvenog, istorijskog susreta u Beču 1907. godine, kada su razgovarali bez prekida punih trinaest časova. Frojd je odlučio da Jung bude njegov naslednik, kao što mu je i kasnije pisao. Blojler i Jung su bili urednici godišnjaka za pshihologiju koji je počeo da izlazi 1908. godine i zahvaljujući njihovom zalaganju psihoanaliza je dobila svoje mesto u okviru Nemačke psihijatrije. Jungu je 1909. godine od univerzitet Klark dobio počasnu diplomu u oblasti istraživanja asocijacija. Naredne godine je osnovano međunarodno psihoanalitičko udruženje sa Jungom kao predsednikom, na predlog Frojda i na tom mestu je bio do 1914. godine. Odnos Frojda i Junga je bio dinamičan, od početnog  impresioniranja, međusobnoga do zahlađenja i potpunog prekida kontakta. Važan razlog je bilo je Jungovo odbacivanje Frojdovog „panseksualizma“. Kako je govorio Jung: „Neposredan razlog bilo je to što je Frojd poistovetio svoj metod sa svojom teorijom seksualnosti, što sam ja smatrao neprihvatljivim“ (lično saopštenje Junga 1954). Jung je tada prihvatio da oblikuje svoju sopstvenu teoriju psihoanalize i svoj sopstveni metod psihoterapije, koji je postao poznat pod nazivom analitička psihologija, čije su osnove položene pre nego što se susreo sa Frojdom. Od 1913. Jung je napustio nastavni rad na Ciriškom univerzitetu da bi se posvetio privatnoj praksi, obučavanju, istraživanju, putovanju i pisanju. Umro je u Ciruhu u 85. godini života.

Mada se Jungova teorija ličnosti određuje kao psihoanalitička teorija zbog naglašavanja koje daje nesvesnim procesima, ona se u nekim značajnim pogledima razlikuje od Frojdove teorije ličnosti. Možda je najistaknutija odlika Jungovog gledišta na ljude da ona kombinuje teleologiju sa kauzalnošću, tj „osoba živi ciljevima kao i uzrocima“. Za Junga je ovde stalan i često stvaralački razvoj težnja za celovitošću i postignućem potpunosti i žudnja za ponovnim rođenjem. 


Sklop ličnosti:

Celokupna ličnost ili „psihe“, kako je Jung naziva, sastoji se od nekoliko diferenciranih sistema koji ipak deluju jedan na drugi. Najvažniji su Ja, lično nesvesno i njegovi kompleksi, kolektivno nesvesno i njegovi arhetipovi, persona, anima i animus i senka. Pored ovih međusobno zavisnih sistema, tu su i stavovi introvertnosti i ekstrovertnosti i funkcije mišljenja, osećanja, osetljivosti i intuicije. Naposletku tu je i jastvo kaje je središte celokupne ličnosti.

Ja

Ja je svesna duša. Ono je u središtu svesnosti i odgovorno je za doživljaj identiteta i kontinuiteta.

Lično nesvesno

Ovo je oblast koja se graniči sa Ja. Sastoji se od doživljaja koji su jednom bili svesni, ali koji su postisnuti, zaboravljeni ili ignorisani.

Kompleksi

To je organizovana grupa osećanja, misli, percepcija i sećanja koja postoje u ličnom nesvesnom. On ima jezgro, koje deluje poput magneta, privlačeći ka sebi različite doživljaje. Kompleks se može ponašati kao samostalna ličnost koja ima svoj duševni život. On može prigrabiti nadzor nad ličnošću i služiti se psihom za svoje sopstvene ciljeve.

 Kolektivno nesvesno

Pojam kolektivno nesvesno ili transpersonalno nesvesno je jedna od najoriginalnijih i najprotivrečnijih odlika Jungove teorije ličnosti. To je najsnažniji i najuticajniji sistem u psihe i u patološkim slučajevima zasenjuje Ja i lično nesvesno. Kolektivno nesvesno je riznica latentnih tragova sećanja nasleđenih iz čovekove predačke prošlosti. Ono je univerzalno, svi ljudi imaju više ili  manje isto kolektivno nesvesno. Na njemu se podižu Ja, lično nesvesno i sva druga individualna sticanja. Glavne komponente kolektivnog nesvesnog su arhetipovi. Arhetip je univerzalni oblik misli, koji sadrži veliki element emocije. Ovaj oblik misli stvara slike ili vizije koje u budnom stanju odgovaraju nekom aspektu svesne situacije. Na primer, arhetip majke proizvodi sliku majčinog lika, koja se onda poistovećuje sa stavarnom majkom. Drugačije rečeno, dete nasleđuje prethodno uobličenu koncepciju generičke majke, koja delom određuje kako će to dete opažati svoju majku. Tako je detetov doživljaj udruženi proizvod izvesne unutarnje predispozicije da opaža svet na određeni način i stvarne prirode tog sveta. Kako nastaje arhetip? On je trajan „talog“ u duši nekog doživaljaja koji se stalno ponavljao kroz mnoge naraštaje. U kolektivnom nesvesnom arhetipovi nisu nužno izolovani jedan od drugog. Oni se međusobno prožimaju i mešaju. Tako jezgro kompleksa može biti arhetip koji privlači ka sebi iskustva i pomoću asociranih iskustava da prodre u svest. Mitovi, snovi, vizije, rituali, neurotični i psihotični simptomi, umetnička dela sadrže mnogo arhetipnog materijala i predstavljaju najbolji izvor znanja o arhetipovima. Neki od mnoštva arhetipova su se razvili u zasebne sisteme u ličnosti kao što su persona, anima i animus i senka.

 Persona

Persona je maska koju prihvata osoba kao odgovor na zahteve društvene konvencije i tradicije i na svoje unutrašnje arhetipne potrebe. To je uloga koju društvo daje nekom čoveku, uloga koju društvo očekuje od pojedinca. Persona je javna ličnost, to su one strane koje čovek pokazuje svetu. Ako se Ja poistoveti sa personom, jedinka postaje svesnija uloge koju igra nego što je svesnija svojih izvornih osećanja. Ona postaje otuđena od sebe same. U nekim aspektima persona je slična Frojdovom Nad ja.

 Anima i animus

Ženski arhetip u muškaraca se naziva anima, a muški arhetip u žena je animus. Ti arhetipi, mada mogu biti uslovljeni polnim hormonima, proizvodi su rasnih iskustava muškaraca sa ženama i obratno. Zahvaljujući ovim arhetipovima muškarac prihvata prirodu žene i obrnuto.

Senka

Arhetip senke sastoji se od životinjskih instikata koje su ljudi nasledili u svojoj evoluciji od nižih oblika životinja. Arhetip senke je odgovoran za pojavu u svesti i u ponašanju neprijatnih i društveno ukorljivih misli i osećanja. Ovi dalje mogu biti skriveni od pogleda javnosti, zahvaljujući personi ili mogu biti potisnuti u lično nesvesno. Na taj način senkina strana ličnosti koja duguje svoje poreklo jednom arhetipu prožima intimne aspekte Ja, kao i veliki deo ličnog nesvesnog. Čitalac će primetiti sličnost izeđu senke i Frojdovog pojma Ono.

Jastvo

U svojim ranijim radovima Jung je smatrao jastvo ( sobstvo, sebstvo) ekvivalentom psihe ili celokupne ličnosti. Mada, kada je otkrio arhetipove, on je našao jedan arhetip koji prestavlja ljudsku težnju ka jedinstvu. Ovaj arhetip se izražava kroz različite simbole, od kojih je glavni mandala ili magični krug. Jastvo je središnji pojam ličnosti oko koga se okupljaju svi ostali sistemi. On održava ove sisteme zajedno i obezbeđuje ličnosti jedinstvo, ravnotežu i stabilnost. Jastvo je životni cilj, cilj kome ljudi stalno teže. Kao i svi arhetipovi ono motiviše ljudsko ponašanje.

Stavovi

Na psihoanalitičkom kongresu u Minhenu 1913. godine govorio je o psihološkim tipovima. Tvrdio je da postoje osnovna dva pokreta libida i to ekstarverzija kada je subjekt zainteresovan za spoljašnji svet i introverzija kada je intersovanje subjekta usmereno ka unutra. Na osnovu toga je izveo tezu da postoje dva psihološka tipa ljudi koje karakterišu dominacije jedne od ovih tendencija.

Funkcije

Osnovnih psiholoških funkcija ima četiri: mišljenje, osećanje, opažanje i intuicija. Mišljenjem ljudi pokušavaju da shvate prirodu sveta i sebe same. Osećenje je funkcija vrednovanja. Intuicija je opažanje pomoću nesvesnih procesa ispodpražnih sadržaja.

Dinamika ličnosti

Jung smatra ličnost kao delimično zatvoren sistem energije. Energija kojom se ostvaruje rad ličnosti naziva se duševna energija. Količina energije uneta u neki element ličnosti naziva se vrednost tog elementa, te bi to bio put ka rasvetljavanju nesvesnih procesa. Te vrednosti moramo određivati vrednovanjem „konstelacione snage nuklesnog elementa nekog kompleksa“. Kojim sredstvima raspolažemo za ocenjivanje konstelacione snage nukelusnog elementa. To su: neposredno posmatranje sa analitičkom dedukcijom, složeni pokazatelji i intenzitet emocionalnog izraza. Kompleks se  ne javlja uvek otvoreno. Može se javit u snovima ili u nekom nerazumljivom obliku, tako da je potrebno upotrebiti posredne dokaze da bi se otkrilo značenje koje leži u osnovi tog doživljaja. Pokazatelj kompleksa je svaki poremećaj koji ukazuje na njegovo prisustvo. Na prime, to može da bude govorna omaška, kada neki muškarac kaže majk, a hteo je da kaže žena. To može da bude i neobično blokiranje sećanja kao što se dešava da kada čovek ne može da se seti imena nekog svog prijatelja jer je to ime nalik imenu njegove majke ili nečemu što je vezano sa njegovom majkom. Pokazatelj kompleksa se takođe javlja i u testu asocijacija reči. Ovaj test sastoji se od standardne liste reči koje se svaka ponaosob čitaju ispitaniku. Subjekt je dobio uputstvo da odgovori prvom reči koja mu se pojavi u svesti. Ako je nekom potrebno više vremena da odgovori na određenu reč to je znak da je ta reč na neki način povezana sa nekim kompleksom. Intenzitet čovekove emocionalne reakcije je još jedan pokazatelj mere jačine nekog kompleka.

Razvoj ličnosti

Najkarakterističnija odlika Jungove teorije ličnosti, pored njegovog shatanja o kolektivnom nesvesnom sa arhetipovima jeste naglasak na svojstvo razvoja ličnosti da teži napredovanju, sa nepotpnijeg stupnja razvoja ka potpunijem. Krajnji cilj se sažeto može izložiti ostvarenju jastva. Ostvarenje jastva znači najpotpuniju, najsavršeniju diferencijaciju i harmonično stapanje svih strana ličnosti. Da bi se ovaj cilj ostvario potrebno je da se različiti sistemi ličnsoti potpuno diferenciraju i potpuno razviju. Jer, ako je neki deo ličnosti zanemaren, ti zanemareni i manje uspešno razvijeni sistemi delovaće kao središte otpora koji će pokušavati da oduzdimaju energiju iz potpunije razvijenijih sistema. Ako se razvije suviše mnogo otpora ličnost će postati neurotična. To se može destiti ako se arhetipovima ne dozvoli da se izraze uz pomoć svesnog Ja, ili kada ovojnice persone toliko odebljaju da guše ostali deo ličnosti. Da bi se imala zdrava integrisana ličnost, svakom sistemu mora biti omogućeno da postigne najpotpuniji stepen diferencijacije, razvoja i izražavaanja. Proces kojim se to postiže zove se individuacija. Nesvesni izraz za celovitošću nađen je u snovima, mitovima i drugim simboličkim predstavama. Jedan takav simbol koji se uvek pojavljuje u mitovima, snovima, arhitekturi, religiji i umetnosti je simbol mandala. Mandala je sanskritska reč koja znači krug. Jung je vršio iscrpna istraživajnja madale, jer je ona savršeno znamenje potpunog jedinstva i celovitosti u istočnim i zapadim religijama.

Jungova psihologija je imala veliki uticaj ne samo na psihijtre, već i na druge delatnike u savremenom društvenom sistemu. Istoričar Arnold Tojnbi priznaje da je zahvalan Jungu za otvaranje „jedne nove dimenzije u oblasti života“. Herman Hese, poznati Nemači književnik takođe je sledio Jungovu misao. Ali Jung je bio i osporavan, posebno od psihoanalitičara Frojdove škole, koji su smatrali da je Jung posle svojih velikih istraživanja u oblasti asocijacija reči i demencija prekoks, pao u pseudofilosofiju iz koje nikada nije izašao, da je pojam arhetipova metafizički i neodrživ.


Sve u svemu, Jungova teorija ličnosti jedno je od najznačajnijih dostignuća moderne misli. U skorašnjoj nauci ima malo premca originalnosti i smelosti Jungove misli. Nijedan drugi čovek, ne uzimajući u obzir Frojda, nije otvorio više pojmnovih pogleda u ono što će Jung nazvati „čovekovom dušom“. 


Aleksandar Stijičić, psihijatar


No comments:

Post a Comment