AnimaPlus Blog: ALFRED ADLER

BIOGRAFIJA

Alfred Adler je rođen 7. februara 1870, godine u predgrađu Beča. Bio je drugi sin od ukupno sedmoro dece jevrejskog trgovca iz Burgenlanda. Adlerovo detinjstvo bilo je teško. Bio je lošeg zdravstvenog stanja. Bolovao je od rahitisa koji mu je onemogućavao normalno hodanje do četvrte godine. U petoj godini dobio je pneumoniju od koje je zamalo umro. Tada je čuo lekara kako kaže njegovom ocu „Vaš sin je izgubljen.“ Taj događaj, kao i smrt njegovog mlađeg brata, koji je umro pored njega u krevetu, uticali su na njegovu odluku da se bavi medicinom. U svojim autobiografskim spisima ističe da je sebi postavio cilj da prevaziđe strah od smrti odabirom zanimanja lekara. Upisao je studije medicine 1888. godine na bečkom Univerzitetu. Diplomirao je 1895. godine. Medicinsku karijeru započeo je kao oftalmolog ali vrlo brzo se okrenuo opštoj praksi a zatim neurologiji i psihijatriji. Kao lekar opšte prakse radio je u ordinaciji koja se nalazila preko puta „Pratera“, zabavnog parka sa cirkusom u siromašnom delu Beča. Lečeći radnike iz cirkusa, bio je zadivljen i podstaknut njihovomneobičnom snagom i slabošću. Uvideo je da njihova snaga može da bude posledica inferiornosti organa i procesa nadkompenzacije. Oženio se 1897. godine Raisom Timofejevnom, koja je došla iz Moskve da studira u Beču. Imali su četvoro dece (Valentina, Aleksandra, Neli i Kurt) od kojih su dvoje postali psihijatri.

Nakon objavljivanja spisa o organskoj inferiornosti 1907. godine, koji su bili bazirani na postulatima psihoanalize, dobija poziv od Frojda da se pridruži grupi psihoanalitičara okupljenih oko njega. Međutim, Adler je ubrzo počeo da razvija ideje koje su odstupale kako od Frojdovih tako i od ideja ostalih članova psihoanalitičkog društva, pa je kada su te razlike počele suviše da bodu oči pozvan da izloži svoja shvatanja pred Društvom. To je i učinio 1911. Godine, nakon objavljivanja spisa o agresivnom instinktu i dečjem osećanju inferiornosti. Doživeo je oštru kritiku i primio teške optužbe od ostalih članova Društva, pa je odmah posle toga podneo ostavku na položaj predsednika, a nekoliko meseci kasnije prekinuo i sve ostale veze sa Frojdističkom psihoanalizom. Sa onima koji su ga podržavali osnovao je Društvo slobodne psihoanalize, koje je kasnije promenilo naziv u Društvo individualne psihologije.

Tokom Prvog svetskog rata Adler je služio kao vojni lekar u austrougarskoj vojsci, a posle rata se zainteresovao za dečja savetovališta. Osnovao je prvo savetovalište u okviru bečkog školskog sistema, a bio je inicijator osnivanja jedne eksperimentalne škole u kojoj su se primenjivale njegove pedagoške teorije. Godine 1926. održao je predavanje u SAD a nakon toga prihvatio mesto profesora na Medicinskom koledžu na Long Ajlandu. Godinu dana posle dolaska nacistana vlast 1935. godine on i njegova porodica zauvek napuštaju Beč. Bio je plodan pisac i neumorni predavač. Objavio je stotinu knjiga i članaka. Najznačajnija su:

Studija o manjoj vrednosti organa (1907)

O nervoznom karakteru (1912)

Lečenje i vaspitanje (1913)

Teorija i praksa individualne psihologije (1920)

Poznavanje ljudi (1927)

Tehnika individualne psihologije (1928)

Poznavanje života (1929)

Problem homoseksualnosti (1930)

Religija i individualna psihologija (1933)

Umro je 1937. godine od srčanog udara u Abredinu (Škotska), za vreme jedne predavačke turneje.

TEORIJA

Težnja za superiornošću i osećanje inferiornosti

Pažljivom analizom ljudi moguće je uočiti da svako zauzima neke vrednosne pozicije u odnosu na sebe i druge. Ove vrednosne pozicije se određuju na osnovu uverenja koja imamo o sebi i drugima, a koja smo izgradili tokom životnog iskustva. Dakle, osoba može sebe i druge doživeti kao vredna ljudska bića, zatim može sebe doživeti manje vredno u odnosu na druge, i na kraju može sebe doživeti više vredno od drugih.U Adlerovoj teoriji dva pojma su ključna i od suštinske važnosti za funkcionisanje čoveka. To su težnja za superiornošću i osećanje inferiornosti tj. niže vrednosti.

Šta je krajnji cilj kojem svi ljudi teže i koji daje doslednost i jedinstvenost ličnosti? Adler je smatrao da postoji jedna motivaciona sila ili težnja koja determiniše ponašanje čoveka. On tu motivacionu silu naziva težnja za superiornošću. Njegova upotreba ovog termina ima korene u filozofiji Fridriha Ničea, koji govori o volji za moć kao glavnim motivom u životu čoveka. Adler kasnije sve više govori o težnji za superiornošću kao o bolesnoj i neurotičnoj težnji. Uzrok nastanaka ove težnje je osećanje inferiornosti. Drugim rečima, čovek kompenzuje ili prevazilazi osećanje inferiornosti razvijanjem težnje za superiornošću.

Osećanje inferiornosti imaju svi ljudi, u većoj ili manjoj meri. Osećanje niže vrednosti čini da se osoba oseća bezvredno i uliva u nju osećaj bespomoćnosti i beznađa. Adler razlikuje dve vrste inferiornosti. Jedna je organska inferiornost.

Činjenica je da kod svakog čoveka postoje organi koji su slabije ili jače razvijeni. Neki ljudi mogu imati bolest, fizičku anomaliju ili nedostatak kao što su na primer srčane smetnje, slabi bubrezi ili pluća, dijabetes, astma, slab vid ili sluh, slaba muskulatura, razne vrste telesnih deformiteta, urođena sklonost ka gojaznosti, niskom rastu itd. Prema Adleru, čovek na organsku inferiornost reaguje kompenzacijom i to na sledeći način: inferioran organ ojača, ili postane uvećan, ili osoba psihološki kompenzuje organski problem razvijanjem određene veštine ili određenog tipa ličnosti. Postoji veliki broj ljudi koji uspešno kompenzuju organsku inferiornost. Takođe postoji i određen broj ljudi koji u tome ne uspeju i koji usled toga postaju duboko očajni.

Druga vrsta inferiornosti, češća od organske, je psihološka inferiornost. Čovek može biti uveren da je bezvredniji od drugih, koji ga nadmašuju svojim mogućnostima ili postignućima. Na primer neki ljudi su neuspešni u školi ili sportu; neki su odbačeni od društva; neke ljude ismevaju zbog njihovog izgleda. Sa druge strane, osećanje inferiornosti može proizići i iz uzrasta. Tako se dete oseća inferiorno ili manje vredno u odnosu na odrasle. Kao i kod organske inferiornosti, i kod psihološke neke osobe uspešno ostvare kompenzaciju, a neke ne. Razlika između organske i psihološke inferiornosti je u tome što psihološka ne mora odgovarati stvarnosti.

Osoba preplavljena osećanjem inferiornosti može razviti kompleks inferiornosti. Kompleks inferiornosti predstavlja pojačano osećanje manje vrednosti i predstavlja prepreku za razvoj individue. Takva osoba postaje stidljiva, plašljiva, nesigurna, neodlučna, nesamostalna, pokorna. Ona takođe može početi da manipuliše drugim ljudim stalno ponavljajući kako je nesigurna u sebe, kako je u podređenom položaju, kako je manje vredna.

Postoji i drugi način na koji ljudi reaguju na inferiornost. Oni imaju težnju da budu vredniji od drugih razvijanjem kompleksa superiornosti. Ovako visoko postavljeni ciljevi doživljavaju se kao vrsta prisile, što neminovno izaziva neku formu agresije prema drugima. Jedna takva agresivna forma se ispoljava u tendenciji obezvređivanja i potcenjivanja drugih. Ljudi se mogu potcenjivati na različite načine, a jedan od čestih načina je poređenje neke osobe sa idealom, jer ona tako nikada neće biti dovoljno dobra. Takođe, drugi se mogu potcenjivati kroz preteranu brigu za nekoga, jer ovakav stav podrazumeva da druga osoba nije sposobna da se brine o sebi i da ne može bez pomoći superiorne figure. Funkcija potcenjivanja drugih je očuvanje lažnog samopoštovanja.

Stvaralačko samstvo

Značajan Adlerov doprinos teoriji ličnosti predstavlja njegov pojam stvaralačkog samstva. Za razliku od Frojdovog „ja“, koji se sastoji od grupe psiholoških procesa u službi urođenih instinkata, Adlerovo samstvo je visoko personalizovan, subjektivni sistem koji tumači i osmišljava doživljaje organizma. Sem toga, ono traga za doživljajima koji će potpomoći ostvarivanje čovjekovog osobenog stila života; ako se takvi doživljaji ne mogu naći u spoljašnjem svetu, onda će samstvo pokušati samo da ih stvori. Ovaj pojam stvaralačkog samstva bio je nov za psihoanalitičku teoriju i pomogao je stvaranju protivteže ekstremnom „objektivizmu“ klasične psihoanalize, koja se skoro u potpunosti oslanjala na biološke potrebe i spoljašnje draži u objašnjavanju dinamike ličnosti. Pojam samstva igrao je značajnu ulogu u novijim formulacijama koje se odnose na ličnost. Adlerov doprinos toj novoj tendenciji priznavanja samstva kao važnog uzroka ponašanja smatra se vrlo značajnim.

Stil života

Ovo je glavna parola Adlerove teorije ličnosti. To je nit koja se provlači kroz sva Adlerova kasnija dela, to je najizrazitija odlika njegove psihologije. Stil života je osnovno sistemsko načelo po kojem funkcioniše individualna ličnost; to je ona celina koja komanduje delovima. Stil života je glavno idiografsko načelo koje objašnjava jedinstvenost ličnosti. Svako ima neki stil života, ali ne postoje dve osobe sa istim stilom.

Svaki čovek ima isti cilj, da dostigne višu vrednost, ali postoje bezbrojni načini da se do tog cilja dođe. Neko pokušava da bude savršen razvijajući svoj intelekt, dok neko drugi troši svu svoju energiju na jačanje mišića. Intelektualac ima jedan stil života, a sportista drugi. Intelektualac čita, uči, razmišlja; ona ili on živi mnogo nepokretnije i usamljenije, nego sportski aktivna osoba. Intelektualac uređuje sve detalje življenja, kućne navike, rekreaciju, svakodnevnu rutinu, odnose sa rođacima, prijateljima i poznanicima, društvene aktivnosti, u skladu sa ciljem intelektualnog savršenstva. Sve što se čini, čini se imajući u vidu ovaj krajnji cilj. Svi čovekovi postupci proističu iz njegovog ili njenog stila života. Čovek opaža, pamti i uči samo ono što se uklapa u njegov ili njen stil života, a zanemaruje sve ostalo.

Stil života se uobličava vrlo rano u detinjstvu oko četvrte ili pete godine, i nadalje svi doživljaji se talože i koriste u skladu sa ovim osobenim stilom života. Stavovi, osećanja i apercepcije fiksiraju se vrlo rano, postaju mehanizovani, pa je zato praktično nemoguće kasnije promeniti stil života. Čovek može kasnije da stekne nove načine za ispoljavanje svog stila života, ali to su samo konkretne i posebne instance nečega što je u osnovi dato kao stil života vrlo rano.

Adler u svojoj teoriji razlikuje četiri osnovna psihološka tipa ili životna stila.

Prvi je dominirajući. Takve osobe su agresivne i sklone da dominiraju drugima. Imaju mnogo energije. Teže ličnoj moći i spremne su da sklone svakog ko im se nađe na putu.

Drugi tip je oslanjajući. Ovakve osobe se oslanjaju na druge kako bi izašle na kraj sa životnim teškoćama. Imaju malo energije i zavisne su od drugih.

Treći tip je izbegavajući. To su osobe lišene energije koje izbegavaju život i druge ljude, težeći da se zatvore u svoj svet.

Četvrti tip je društveno koristan. To je zdrava ličnost koja ima energije i koja je usmerena ka društvu, a ne ka sebi.

Interesovanje za društvo

Adler je bio pristalica društvene pravde, te je proširio svoju teoriju čoveka time što je uključio i faktor osećanja zajedništva (1939). Mada se osećanje zajedništva ispoljava u stvarima kao što su saradnja, međuljudski i društveni odnosi, poistovećivanje sa grupom, saosećanje i slično, ipak je to i nešto mnogo šire. U krajnjoj liniji, osećanje zajedništva se sastoji od pomaganja jedinke društvu da dostigne ideal savršenog društva. Osećanje zajedništva je prava i neizbežna nadoknada za sve prirodne slabosti pojedinačnih ljudskih bića. Osoba je okružena društvenim miljeom od prvog dana svog života. Saradnja se ispoljava u odnosu između odojčeta i majke, a nadalje je jedinka neprekidno uključena u mrežu međuljudskih odnosa koji uobličavaju ličnost i pružaju konkretne mogućnosti za težnju ka višoj vrednosti. Težnja ka savršenstvu biva socijalizovana; ideal savršenog društva dolazi na mesto čisto lične ambicije i sebične koristi. Radeći za opšte dobro, ljudi nadoknađuju svoje pojedinačne slabosti.

Redosled rođenja i ličnost

U skladu sa svojim interesovanjem za društvene činioce ličnosti, Adler je primietio da ličnosti najstarijeg, srednjeg i najmlađeg deteta u porodici pokazuju tendenciju da se razlikuju u velikoj meri. On pripisuje ove razlike tome što svako dete, kao član društvene grupe (porodice), ima različita iskustva.