Saturday, April 14, 2018

Ana Frojd



Ana Frojd (nem. Anna Freud, Beč, Austrija, 3. 12. 1895. – London, UK, 9. 10. 1982.), bila je najmlađe od šestoro dece osnivača psihoanalize, slavnoga Sigmunda. Živahna i vesela, a njen otac govorio je da Ani nestašnost savršeno stoji.

Pre nego što kažem koju reč o Aninom detinjstvu, radu i posvećivanju psihoanalizi tj praćenju puta svog oca, osvrnula bih se na činjenicu da su istraživanja i nalazi kojima su žene dale svoj doprinos, bili retko priznati, umanjeni ili zanemarivani, na žalost. Uprkos tome, Ana je bila veoma cenjen i uspešan psiholog i ona se pored Melanije Klajn može smatrati tvorcem dečje psihoanalize.
Ana se vrlo rano zainteresovala za rad svog oca. Sa samo četrnaest godina, sedela je na sastancima Bečkog psihoanalitičkog udruženja, čitala je i analizirala Frojdova dela. Sigmund je bio presrećan sa Anom, sa njom mogao da razgovara o svojim teorijama, dok ni jedno drugo dete nije pokazivalo interes za njegov rad, a supruga Marta je njegove ideje smatrala oblikom pornografije.
Ana je osnovno obrazovanje završila 1912. godine u Beču. 1914. godine putuje u Englesku kako bi usavršila jezik. Međutim, morala je da se vrati kući kao državljanin neprijateljske Austrije. Po povratku u Beč, počela je da predaje u školi koju je i sama pohađala. “Mlada nastavnica je s nama bolje izlazila na kraj nego bilo ko drugi”, rekao je jedan od učenika.
1920. godine pohađala je Kongres psihoanalitičara u Hagu. U to vreme, Frojdovi su se družili sa čuvenim pesnikom Rilkeom, čijom se poezijom Ana rado “opijala”. Od tog doba datira i njena izjava: “Što se više interesujem za psihoanalizu, sve više uviđam da je to put ka istom onom dubokom i ispravnom razumevanju ljudske prirode koje pesnici imaju”.
Dok je Sigmund bio opčinjen idom (podsvesnim u čoveku), Ana se fokusirala na ego (svesno ja u čoveku), bila je više zainteresovana za dinamiku čovekove psihe nego za njenu strukturu. Jedna od prvih je uvidela da se ličnost formira u ranoj mladosti i da se ličnost samo  nadograđuje na taj krucijalni period koji je već stekla. Prvi analitički rad objavljuje 1922. godine “Fantazmi I budni snovi jednog mučenog deteta”. U želji da dokaže svoju teoriju 1923. godine započela je praksu psihoanalize dece, a njen rad je bio toliko uspešan da je ubrzo pretočen u knjigu koja se zove “Upoznavanje sa tehnikama dečje psihoanalize”.
Ana je svoju karijeru usmerila na rad sa decom i adolescentima. Posmatranje deteta u već odraslom čoveku, ne može mnogo da pomogne pojedincu. Treba se vratiti na sam suštinski početak, u period kada dete počinje da se formira kao ličnost. Ona je odlučila da se u radu sa decom ne postavi kao njima ravna, niti da pokuša da im bude zamena za roditelje. Bila je “još jedna odrasla osoba”, što se u analizi dece ispostavilo kao mudar potez. Svojim radom je došla do mnogih otkrića, koja su joj pomogla da postavi temelje moderne dečje psihologije. Rešiti problem u povoju, bila je njena pokretačka ideja, koja se danas koristi kao veoma uspešna u psihologiji.

PSIHOANALIZA DECE PREMA ANI FROJD
Zbog nezrelosti i zavisnosti, dete ne može samo doneti odluku o analitičkom tretmanu. Podsticaj za to pripada roditeljima, i dete pristupa analizi kao situaciji u kojoj se oseća strano, budući da analitičara doživljava kao osobu za koju ga ništa ne vezuje i nema razloga da joj pruži poverenje.
Dete ne može biti svesno svog stanja, jer ne može proceniti pravu meru teškoća koje oseća. Ono se može osećati zaplašeno, nesretno, napušteno, ali ne raspolaže sposobnostima rasuđivanja, ni sa dovoljno dokaza da zna da je bolesno.
Ana Frojd se osećala obaveznom da u praksu psihoanalize kod deteta unese neka preuređivanja: uvođenje faze pripreme, izmena klasične tehnike, različito rukovanje transferom i pedagoški cilj da bi se psihoanalitička tehnika prilagodila posebnim zahtevima primene na ovom polju.
Pripremna faza. – Cilj ove faze je da se dete motiviše da započne i da izdrži terapijski odnos, i da sa terapeutom uspostavi veze zasnovane na poverenju, da mu se terapeut učini kao osoba koja se interesuje za njega, može mu biti korisna i raspolaže izvesnom moći.
Tehnička prilagođavanja. - Dete nas u većini slučajeva ne može obavestiti o svojoj kliničkoj istoriji i simptomima, pa smo prinuđeni da se za anamnezu oslonimo na priču roditelja i tako nam izmiče dragocen izvor materijala, utoliko pre što je priča roditelja nužno iskrivljena u onolikoj meri ukoliko njihova vlastita osećanja i reakcije osvetljavaju sliku koju daju o svojoj deci. Ana Frojd, dakle, veruje da se treba odreći ovog važnog analitičkog materijala i veruje da treba da koristi druge puteve. Ona obasipa hvalom korišćenje interpretacije snova koje pripoveda dete, mada klasični asocijativni metod nije uvek primenjiv i interpretacije treba često uzeti iz onoga što nam je pristupačno iz svakodnevnog života. Ona se takođe obraća crtežima koje dete pravi u toku seansi i često se dešava da crteži zamenjuju svaki drugi način komunikacije između deteta i terapeuta.
Problem transfera – Za dete, početna situacija – odnos sa roditeljima – ostaje uvek aktuelna jer ono zavisi od njih s obzirom na sve grafikacije i frustracije, stvarne I imaginarne. Analitičar može ući u ovo kružno okruženje, ali on zaista ne može ni u kom slučaju zauzeti mesto roditelja, jer dete ne oseća nikakvu potrebu da u njemu nađe substitutivnu figuru. Za Anu neprijateljsko ponašanje deteta prema terapeutu ne znači da se na terapeutu premeštaju ambivalentna osećanja doživljena prema majci, nego naprotiv, znači da vezivanje za majku ne dozvoljava detetu uspostavljanje odnosa izvan majke. Dete teži da od analitičara dobije ono čega se oseća lišeno u stvarnoj situaciji, a ne da ponovo stvori istu situaciju. Tako Ana Frojd smatra da u normalnim uslovima transfer nije ni moguć niti poželjan, i ona preterano hvali analize koje su vođene služeći se jedino verbalnim materijalom, bez namere da se favorizuje pravi transfer koji prouzrokuje premeštanje čitavog afektiviteta deteta. Ona više voli da usmeri svoju akciju na rasvetljavanje mehanizama odbrane koje dete koristi da bi se zaštitilo protiv straha, i smatra da je to moguće izvan svake transferne interpretacije.
Pedagoško gledište i uloga nad – JA. – Ana vidi potrebu da analitičar preuzme vaspitnu ulogu prema detetu i kaže da terapeut “mora uspeti da se sam postavi na mesto ideal – Ja deteta u toku trajanja čitave analize”.  Detetov nad – Ja jako zavisi od spoljašnjeg sveta, i dok je dete nesposobno da samo kontroliše oslobođenje pulzije, analitičar treba da obavlja funkciju vaspitanja. Ali njegov je zadatak dvostruk; jer on, s jedne strane, treba da omogući detetu da slobodno izrazi svoje fantazme i svoje želje i da olakša privođenje svesti onoga što je bilo potisnuto pod pritiskom sredine, ali, s druge strane, on treba da odobri ili zabrani izvesne nepotrebne gratifikacije, da potpomaže sublimacije i procenjuje neka ponašanja; analitičar mora biti sposoban da deluje istovremeno na spoljašnju situaciju i na unutrašnju strukturu deteta. Dakle, uloga analitičara bi bila da omogući detetu da olabavi krutost zahteva nad – Ja I tako razreši neurotične simptome koji kontrolišu strah, rođen iz unutrašnjeg psihičkog konflikta Ono, Ja i nad – Ja.


JA I MEHANIZMI ODBRANE – Ana Frojd
Ova knjiga spada u neizostavne udžbenike psihoanalize. Ja bih je preporučila, jer iako pisana stručnim jezikom, razumljiva je običnom čoveku i lepa. Meni se posebno dopada što je bogata primerima. Ana se u ovoj knjizi suprotstavlja mišljenju, prema kome se psihoanaliza bavi isključivo nesvesnim. Objekat analize, zapravo, uvek je bilo Ja i njegovi poremećaji; istraživanje nesvesnog služilo je samo da bi se ponovo uspostavilo Ja. Ona pojedinačno analizira procese odbrane Ja, ima ih deset, a to su: poricanje, potiskivanje, reaktivna formacija, projekcija, introjekcija, regresija, poništavanje unazad, preokretanje u suprotnost, intelektualizacija, okretanje protiv sopstvene ličnosti i sublimacija. 


“Objekat analitičke terapije od samog početka bilo je Ja i njegovi poremećaji, istraživanje Onoga i njegovog načina rada uvek je bilo samo sredstvo koje je služilo da bi se ponovo uspostavilo Ja” (Ana Frojd).

Anđela Kostić, vms


No comments:

Post a Comment