Ema Ekštajn

Ema Ekštajn (1865-1924) bila je austrijski pisac. Ona je bila jedna od najvažnijih pacijenata Sigmunda Frojda i za kratko vreme oko 1897. godine, postala je i sama psihoanalitičar. Ona je opisana kao "prva žena analitičar", koja je postala "i kolega i pacijent" za Frojda. Kao analitičar, dok je radila uglavnom u oblasti seksualne i društvene higijene, ona je takođe istraživala kako sanjarenje utiče na život mladih devojaka.

Ema Ekštajn je rođena u Beču 28. januara 1865. godine u poznatoj građanskoj porodici koja je bilau  bliskim vezama sa Frojdom. Jedan od njene braće je Gustav Ekštajn (1875-1916), socijaldemokrata i saradnik Karla Kauckoma, lider Socijalističke partije i sestra, Tereza ​​Šlezinger, socijalista, bila je jedan od prvih ženskih članova parlamenta. Drugi brat, pojavljuje se kao Fridrih (anonimno) u Freud's Civilization and its Discontent, čija ga je nezasita žudnja za znanjem  dovela da najneobičnijih eksperimenata, uključujući praksu joge...

Kada je imala 27, otišla je kod Frojda, tražeći tretman za nejasne simptome, uključujući stomačne tegobe i simptome  blage depresije u vezi sa menstruacijom. Frojd dijagnostikuje da Ekštajnova boluje od histerije i veruje da je masturbirala do zasićenja( masturbacija se u tom vremenu smatrala opasnom po mentalno zdravlje). Njen tretman je trajao oko  tri godine i jedan od najdužih I najdetaljnijih Frojdovih  ranih slučajeva . U svojoj analizi, Ema Ekštajn obezbeđuje  Frojda  materijalom koji mu je omogućio  da postavi teoriju simptoma histerije ...

Njena saradnja u analizi je Frojdu pružila dragocen materijal i doprinela je značajnim promenama i unela  osnovne nove elemente u njegovim teorijama: teorija želja psihoze i sna,  transferzalna  rekonstrukcija njenih ranih zadovoljstava,  fantastične scene iz njenog unutrašnjeg života.

Frojd je u to vreme bio pod uticajem svog prijatelja i saradnika Vilhema Flisa, koji je bio specijalista za uho, grlo I nos. Flis je razvio teoriju koja se danas smatra pseudonaučnom, uključujući i uverenje da su seksualni problemi povezani sa nosem (nazalne refluksne neuroze). Flis je radio kauterizaciju nosa pod lokalnom anestezijom, ali je pretpostavio da ako je privremeno kauterizacija nosa korisna, operacija bi dala više trajnih  rezultata. Počeo je sa radom na nosu pacijenata  sa dijagnozom histerije, uključujući Ekštajnovu uz podršku Frojda. Njegova operacija pokazala se pogubnom, što je dovelo  do obilnih, rekurentnih nosnih  krvarenja, (ostavio pola metra gaze u Ekštajnovoj nosnoj šupljini, te je  naknadno uklanjanje ostavilo trajnu deformaciju). Frojd je na kraju ipak stao na stranu svog prijatelja i zaključio da je Ekštajnova odgovorana za celu katastrofu i da su njena postoperativna krvarenja  "željena krvarenja", izazvana njenom histeričnom čežnjom za naklonost drugih ljudi.

Po prvobitnim pretpostavkama, ona je glavna ličnost iz Frojdovog slučaja „Irmin san“ sa početka dela Tumačenje snova. Danas se pak smatra da je Frojd u tom slučaju sažeo nekoliko likova. U izdanju „Arbeiterzeitung-a“ iz 1.10.1900. ona objavljuje sažetak Tumačenja snova i time knjigu čini dostupnom široj publici. U svojoj knjizi 1904. “Pitanje seksualnosti u vaspitanju deteta”( Die Sexualfrage im Lebendes Kindes)  posvećuje se pitanju seksualnosti kod dece i značaju potpune seksualne edukacije od strane roditelja. Iako ona u knjizi ne pominje Frojda, on se nekoliko godina kasnije u otvorenom pismu o seksualnom prosvetiteljstvu dece, odnosi prema njenoj knjizi sa odobravanjem. Pored pisanja, Ekštajnova je bila uključena i u „Bečki ženski klub“ koji je između ostalih osnovala i Mari Lang, aktivistkinja za ženska prava. Ekštajnova je imala blisku saradnju i sa ostalim feministkinjama tog vremena, kao što su Auguste Fikert i Roza Majreder. Objavila je i brojne članke u „Dokumente der Frauen“, časopisu koji su uređivale Majreder, Fikert i Lang i koji se bavio kontraverznim pitanjima, kao na primer, legalnim statusom neudatih trudnica. Veliki Emin doprinos je njen aktivni rad sa žrtvama Prvog svetskog rata i ljudima koji su bili primorani da napuste svoje domove, tako da slobodno može da se kaže da je ona među rodonačelnicama analitičara koji su se bavili ratnim traumama.

Nakon operacije 1910. Godine Ema je ostala delimični invalid sve dok nije umrla 30. jula 1924 od cerebralne hemoragije.

Zorica Nikolić