KARL ABRAHAM

BIOGRAFIJA

Karl Abraham je bio veoma važan i uticajan nemački psihoanalitičar, saradnik Sigmunda Frojda i njegov najbolji učenik. Rođen je 3. maja 1877. godine u Bremenu, u jevrejskoj porodici. Njegovi roditelji su bili Nathan Abraham, jevrejski učitelj religije i majka Ida, koja je bila i Nathanova rođaka. Abraham je od 1896. godine do 1901. studirao medicinu u Virzburgu, Berlinu i Frajburgu. Glavni interes bila mu je biologija a njegova disertacija nosila je naziv „Anatomski razvoj papagaja“. Ova njegova rana biološka orijentacija odrazila se kasnije na njegovo učenje o infantilnom razvoju seksualnih instinkata i njihovom uticaju na odraslog čoveka. Nakon završetka studija medicine zainteresovao se za filologiju i lingvistiku. Tečno je govorio pet jezika, još nekoliko čitao a i neke pacijente je analizirao na engleskom. Njegovo interesovanje za filologiju ogledalo se kroz njegove spise o simbolizmu i mitovima kao i radu koji je povezivao psihoanalitičke koncepte sa usponom monoteizma u Egiptu.

Od 1901. do 1904. godine bio je asistent u berlinskom opštinskom azilu, gde je istraživao i proučavao različite aspekte afazije, apraksije, pareze i delikte izazvane lekovima i narkoticima. Njegovi psihijatrijski interesi su se potpuno promenili kada je 1904. godine postao pomoćnik Eugena Blojlera u psihijatrijskoj bolnici Burghelci u Cirihu. Tu se upoznao sa Jungom i bečkim tekstovima. Godine 1906. oženio se Hedvigom sa kojom je imao dvoje dece. On je i analizirao svoju ćerku Hildu Abraham, opisavši njen slučaj u članku iz 1913. pod naslovom „Mala Hilda, sanjarenja i simptomi jedne sedmogodišnje devojčice.“ Hilda Abraham će i sama postati psihoanalitičarka i napisaće nedovršenu očevu biografiju.

U nemogućnosti da napravi karijeru u Švajcarskoj, Karl se 1907. godine nastanio u Berlinu. Petnaestog decembra iste godine otišao je u Beč, u prvu posetu Frojdu. Bio je to početak lepog prijateljstva i dugogodišnje prepiske (razmenili su negde oko pet stotina pisama u periodu 1907-1925 ali je poznat samo jedan deo tih pisama). Iz te prepiske, koju je objavila Hilda Abraham, mnogi delovi su, nažalost, odstranjeni, posebno razmena mišljenja o Hildinim snovima, o sukobima s Otom Rankom u Tajnom komitetu i o neslaganju između njih dvojice. Karlov prvi psihoanalitički rad, predstavljen 1907. godine, pod nazivom „O značaju seksualne traume u detinjstvu za simptomatologiju demencije prekoks“ započeo je frazom: „ Prema Frojdu...“ Sam početak bio mu je poročan, bio je jedinstven među Frojdovim učenicima i nikada nije odstupio od lične odanosti Frojdu niti od principa klasične psihoanalize. Duboko prijateljstvo sa najznačajnijom figurom psihoanalize započeto je 1907. godine i trajalo do Abrahamove smrti 1925. godine.

Abraham je 1908. godine osnovao prvi kružok sa Magnusom Hirđfeldom, Ivanom Blohom, Hajnrihom Kerberom i Otom Rankom, koji marta 1910. prerasta u Berlinsko psihoanalitičko društvo, čiji će on biti doživotni predsednik. Godine 1909. pridružio mu se Maks Ajntigon i tako je sa stvaranjem Berlinskog psihoanalitičkog instituta, započela istorija nemačkog psihoanalitičkog pokreta, koga su, kao što je poznato, nacisti desetkovali  počev od 1933. godine.

Za vreme Prvog svetskog rata, posle članstva u Tajnom komitetu, rukovodio je poslovima Međunarodnog psihoanalitičkog udruženja, čiji je sekretar postao 1922. a predsednik 1924. godine. Bio je jedan od velikih boraca psihoanalitičkog pokreta, i kao kliničar i kao organizator i predavač. U perodu 1924-1925 bio je psihoanalitičar Melani Klajn ali i drugim britanskim psihoanalitičarima poput Edvarda Glovera i Džejms Glovera a bio je i mentor uticajnoj grupi nemčkih psihoanalitičara uključujući Karen Hornaj, Helenu Dojč, Franc Aleksandera. Analizirajući Karen Hornaj, on je vrlo brzo otkrio da uzrok njenih depresivnih simptoma leži u činjenici da su je privlačili jaki muškarci i u potisnutom obožavanju oca. Na njen slučaj je primenio klasičnu tezu o želji za posedovanjem penisa a on će tu tezi izneti i na kongresu Međunarodnog psihoanalitičkog udruženja u Hagu tvrdeći da žene nesvesno žele da budu muškarci jer su u svom detinjstvu želele penis i dete sa svojim ocem.

Bolestan od emfizema, Karl Abraham je umro u četrdeset osmoj godini, 25. decembra 1925. usled septikemije koja je nastupila kao posledica plućnog apcesa. Frojdovski pokret je tu preranu smrt doživeo kao pravu katastrofu, naročito Frojd, koji je, nemoćan, prisustvovao razvoju infekcije, ne libeći se da mu napiše: „ Preko Saksa sam saznao, s čuđenjem ali i sa nezadovoljstvom, da Vaša bolest još nije prošla. To ne odgovara mojoj predstavi o Vama. Neću da Vas zamišljam drukčije nego kako neprestano, neumorno radite. Vašu bolest doživljavam kao neku vrstu nelojalne konkurencije i molim Vas da što pre prekinete s tim. Očekujem novosti o Vašem stanju od Vaših najbližih.“

TEORIJA I RAD

Karl Abraham je proučavao uticaj seksualnog nagona na razvoj karaktera ličnosti i na razvoj duševne bolesti. Kao i Frojd, isticao  je da ako se psihoseksualni razvoj u nekom trenutku učvrsti tj. fiksira u nekom razvojnom stadijumu, mentalni poremećaji verovatno će se pojaviti. On je opisao osobine ličnosti i psihopatologiju kao rezultat oralne i analne faze razvoja. Analizirao je svoju ćerku Hildu slušajući je kako izveštava o njenim reakcijama na klistire i na infantilnu masturbaciju njenog brata. Tražio je od nje da svoje tajne podeli sa njim uz poštovanje njene privatnosti i neki izveštaji o tome nisu objavljeni sve do njene smrti.

Abrahamova analiza libida i njegov odnos prema formiranju karaktera zasnovana je na hipotezi da se libido razvija kroz šest faza tj. svaki stadijum razvoja ima po dve faze.  

Oralni stadij odgovara prvoj godini deteta i obično se završava odbijanjem od dojke. Jedno od najjasnijih ispoljavanja čiste libidinozne komponente oralnog stadijuma izražava se u sisanju palca deteta van dojenja. Zadovoljenje proizilazi iz aktivnosti koja je prvobitno povezana sa uzimanjem hrane, ali se od nje odvaja dosta brzo, da bi traženje zadovoljstva postalo nezavisno od funkcije ishrane. On je podeljen u dve sekundarne faze:

a)    Prva faza, nazvana preambivalentna, isključivo je vezana za sisanje. Ona odgovara fantazmatskoj inkorporaciji objekta ali i ova inkorporacija teži da ga razori. Dete još nije sposobno da diferencira spoljašnji objekat i svoje vlastito telo, dakle, razlika između deteta koje doji i dojke hraniteljice i ne postoji. Dete ne oseća, kako bi se to moglo reći, ni ljubav ni mržnju, i psihizam je slobodan od svake afektivne ambivalencije.

   b)   Druga faza počinje u veme pojavljivanja prvih zuba, oko šestog meseca. Sisanje je malo pomalo upotpunjeno griženjem, budući da su zubi prvi instrument kojim dete raspolaže da aktivno napadne spoljašnji svet. U ovoj fazi oralno uzimanje nije više prosto sisanje nego postaje grickanje, čak griženje. U ovom stadiju prevladava to što je Frojd mogao nazvati pulzije kanibalizma i ova sado-oralna faza odgovara osnivanju protivurečnih, ambivalentnih osećanja prema objektu, koji postaje istovremeno objekt libidinoznog zadovoljenja i neprijateljstva.

Abraham je isticao da oralno zadovoljstvo nikada ne iščezava potpuno i da libidinozne gratifikacije vezane za sisanje ostaju u različitim oblicima ponašanje odraslog. Sreću se ekstremne varijacije od ličnosti obeleženih optimizmom, poverenjem i ljubaznošću do ispoljavanja zavisti, neprijateljstva, uznemirenosti, nestrpljenja u zavisnosti od doživljaja prvih oralnih iskustava.

Analni stadij ima dve faze: analno-erotičnu i sado-analnu, koje se povezuju sa raznim funkcijama. U sado-analnoj fazi erotizam je vezan za sadističko ponašanje koje se izražava u obliku neprijateljskih osećanja i želje da se razori objekat. Ako rasterećenje materija mogu pratiti prijatna doživljavanja zbog nadraženja analne sluzokože, voljno zadržavanje materija može isto tako da obezbedi zadovoljstvo detetu. Veza deteta s objektom je izgrađena u vidu posedovanja. Ukoliko postoji fiksacija za ovaj stadij ona će se ispoljiti u neprijemčivosti prema novim idejama, konzervativnoj otpornosti na inovacije, nedostatku upornosti, oklevanju, odugovlačenju. Analna retencija se ogleda u skrivenosti tj tajanstvenosti, urednosti, zadovoljstvu materijalnim stvarima, tvrdoglavom prkosu, potcenjivanju drugih. Analni erotizam retentivnog tipa daje karakternu osnovu za neurotične opsesije i prisilne radnje.

Falusna faza, prva faza genitalnosti, obeležena je pojavom objekata jasnije nego u analnoj. Odrasla genitalna faza, koju postižu samo pojedinci koji su sposobni da izbegnu psihotične ili neurotične fikascije u ranijim fazama, odlikuje se postambivalentnom ljubavlju prema objektu.

Abrahamova teorija depresivnih poremećaja usredsređena je na dvojne koncepte tj. koncepte libidinozne fiksacije i ambivalencije prema objektu ljubavi. Tvrdio je da je depresija ili melanholija, reakcija koja se može uporediti s tugom i gubitkom objekta ljubavi. Depresija predstavlja žalost ili tugu kao što anksioznost predstavlja strah. Poremećaj nastaje iz jakog osećanja mržnje i neprijateljstva koje ne dozvoljavaju razvijanje spsobnosti voljenja. Po njegovom shvatanju, mržnja, čiji su koreni uronjeni u preteranom potiskivanju libida, biva potisnuta zajedno sa sadističkim impulsom i kroz napredovanje bolesti, tragovi ovih korena ostaju manifestujući se kroz fantazije osvete i kroz impulse kažnjavanja.

Ovo nepotpuno potiskivanje sadizma izaziva osećanje anksioznosti i krivice koje mogu dostići vrhunac kada dolazi do povlačenja libida sa spoljašnjih objekata. Usled potiskivanja, osećanje krivice koje prožima depresivnu osobu ima ishodište u realnim destruktivnim željama koje ostaju u domenu nesvesnog. Depresivna osoba ima sklonost projektovanju spolja mržnju koja potiče iz vlastitog sadizma pretvarajući neprihvatljiv impuls „Ne uspevam da volim druge, mrzim ih“ u svesnu misao „Drugi me ne vole, mrze me“. U prvoj fazi svoga rada, Abraham ističe važne manifestacije depresije kao što su ambivalencija, nesposobnost voljenja drugih, preterana zabrinutost za sebe, korišćenje osećanja krivice da bi se fokusirala pažnja na sebe i neprijateljstvo koje je velika prepreka u dostizanju primerene kognitivne zrelosti. Depresivna osoba, slušajući svoj sadistički poriv za uništavanjem, izbacuje tj. gubi voljeni objekat i vezu sa njim. U kasnijim radovima, on usmerava pažnju na oralnu fazu razvoja, smatrajući depresiju regresijom na ovu fazu razvoja i ističe važnu ulogu koju mehanizmi introjekcije i inkorporacije zauzimaju kod depresije. Ističući da duboko nesvesno postoji tendencija proždiranja i uništavanja objekta, Abraham toj nesvesnoj želji pripisuje bazu iz koje izvire depresivna simptomatologija povezana s hranjenjem. Povezanost oralnosti sa depresijom potvrđuje se simptomima poput odbijanja hrane, koja je ekvivalentna sa objektom, osoba se boji da ga ne uništi, te strahom od umiranja od gladi koji je povezan sa strahom od realizovanja oralnih uništavajućih želja. Kasnije 1924. godine on definiše melanholiju kao vrstu arhaičnog tugovanja koji se karakteriše aktom izbacivanja tj. ekspulzije što je karakteristično za analnu sferu, nakon čega sledi oralni akt inkorporacije objekta ljubavi. Abraham ističe i važnu povezanost između nastanka bolesti i razočaranosti u ljubav, koja se nesvesno doživljava kao ponavljanje narcističke povrede uzrokovane frustracijom zahteva za voljenjem primarnog objekta u preedipalnom stadiju razvoja.

Ishodište depresije treba tražiti u detetovom traumatskom iskustvu koje je smešteno u oblast nesvesnog, predstavljajući snažan uzročni činilac koji je u stanju da predodredi osobu za razvoj depresije usled naknadnih gubitaka objekata koji podsećaju na izvorni gubitak, naročito ako su označene ambivalencijom i narcističkim ulaganjem.

Karl Abraham je ukazao i na odnos mita i sna. On ističe da u snu i dalje živi infantilna aktivnost fantazije zajedno sa svojim objektima.. Mit potiče iz davno prošlog razdoblja života naroda koje se označava kao detinstvo naroda. Mit je prerađeni san, fragment sačuvan iz infantilnog psihičkog života rase, dok su snovi mitovi pojedinca. San je izraz ličnog kompleksa a mit je rezultat prvobitnih kompleksa čiji je stvaralac ljudska  vrsta u celini. Mit je najstarija dominantna forma ljudske zajednice, san je viče okrenut sadašnjosti a mit prošlosti. Mit u prikrivenoj formi sadrži detinje želje naroda

Bavio se i analizom i interpretacijom bajki, dao je obuhvatno i detaljno psihoanalitičko tumačenje bajke braće Grim „Stočiću, postavi se“ i nije odoleo svođenju njenog narativa na seksualnost. Čarobni stočić, zlatni magarac i batina iz vreće su tri elementa koji predstavljaju trostruko ispunjenje želje koje se dovodi u vezu sa tri erogene zone. U nastojanju da ukaže na paralele između psihoanalize i zapleta bajke, više je popunjavao Frojdovo učenje o erogenim zonama i dosezanju genitalnog stadijuma, no što se bavio zapletom same bajke.

Još jedna zanimljivost iz života Karla Abrahama je da je on napisao scenario za psihološki triler „Tajne jedne duše“, nakon što je Frojd odbio da to uradi. To je prvi nemački, nemi, crno-beli film, snimljen 1926. godine, poznat kao jedno od prvih filmskih ostvarenja koje je popularizovalo koncept psihoanalize. Protagonist filma je profesor hemije koga odjednom počnu mučiti noćne more i misli o tome kako ubija vlastitu suprugu. Radnja filma prikazuje njegova nastojanja da spasi svoj život i brak uz uključenje stručne pomoći psihijatra. Abrahamovo korišćenje psihoanalize kao motiva filmskog scenarija je izazvalo sukob sa njegovim mentorom Frojdom. Abraham je, na žalost, umro nekoliko meseci pre premijere filma.

NEKOLIKO MISLI KARLA ABRAHAMA

„Snovi zdravih ljudi kao i snovi neurotičnih ljudi imaju svoju funkciju a to je izbegavanje nezadovoljstva i obezbeđivanje zadovoljstva.“

„Znatan broj ljudi je u stanju da sebe zaštiti od sebe samih i od izbijanja ozbiljne neuroze, jedino kroz intenzivan rad.“

„Manija se pojavljuje kada represijom više nismo u stanju da se suprotstavimo napadima potisnutog impulsa.“

„Osoba koja pati zbog bolesti lokomotornog sistema nalazi se u gotovo stalnom stanju mentalnih tenzija jer se svakog jutra budi uz napeto očekivanje da mora da izađe negde u toku dana.“

„Ne postoji nikakva slučajnost, čak i ono što nam se čini da je slepa slučajnost upravo izranja iz najdubljih izvora.“

„Umetnici i neurotičari, u svom psihičkom sklopu imaju mnogo toga sličnog i zajedničkog, njihov nagonski život se odlikuje neobičnom silinom, opsežnim potiskivanjem i sublimacijom, i jedni i drugi jednom nogom stoje izvan stvarnosti, u svetu fantazije.“

Jelena Nikolić, psiholog