Erih From (Erich Fromm) I deo

Nemački psihoanalitičar, filozof i socijalni psiholog Erih From, rođen je 23.03.1900. godine u Frankfurtu, u Nemačkoj. From je svojim radom spojio individualnu psihologiju i društvenu kritiku, polazeći, kako od Frojdovih, tako i od Marksovih uvida. U žižu svoje psihološke teorije postavio je čovekove nevolje sa slobodom. Kroz istorijski proces oslobođeno primarnih veza, ljudsko biće se, istovremeno, suočava sa nesigurnošću, bespomoćnošću, izdvojenošću. Bežati od slobode znači žrtvovati svoju individualnost u zamenu za lažno pripadanje i iluziju sigurnosti. Sa druge strane, čovek može da prihvati svoju slobodu, a da izdvojenost prevaziđe ljubavlju i stvaranjem.

Pred čovekom stoje dve međusobno suprotstavljene mogućnosti: jedna je zasnovana na ljubavi prema životu i razvoju, a druga je određena ljubavlju prema smrti i uništavanju.

Čovek nije određen instiktivnim reakcijama već karakterom. Karakter je nadoknada za slabljenje instikata. Stvara se kroz životno iskustvo. Predstavlja relativno stalan način odnosa prema stvarima i ljudima. Za oblikovanje karaktera najvažniji je uticaj porodice, a preko porodice uticaj društveno dominantnih odnosa jer je porodica “agent” društva.

“Mi smo to, što smo sami sebi sugerisali, i ono što su nam o nama drugi sugerisali”

From veliku važnost daje društvenom karkateru, onim što je zajedničko brojnim pojedincima neke društvene grupe. Društvo nastoji da, posredstvom porodice, obrazovnih ustanova i sve više mas medija, utisne obeležja društvenog karaktera u psihu pojedinca, da u njemu razvije potrebu da čini, misli, oseća ono što je društveno poželjno.

Erih From je, kao profesor predavao psihologiju na državnom univerzitetu Mičigena od 1957. do 1961.godine, a kao pomoćni profesor psihologije na odelu Umetnosti i nauke njujorškog univerziteta posle 1962. godine. From se preselio u Muralto, u Švajcarskoj, 1974. godine i umro u svom domu 1980. godine, pet dana pre svog osamdesetog rođendana.

Najvažnija dela Eriha Froma:

• Bekstvo od slobode;

• Umeće ljubavi - Istraživanje o prirodi ljubavi
• Umeće življenja

• Psihoanaliza i religija; 

• Zaboravljeni jezik - Uvod u razumevanje snova, bajki i mitova;

• Zdravo društvo;

• Misija Sigmunda Frojda - Analiza njegove ličnosti i njegovog uticaja,

Anatomija ljudske destruktivnosti

Erih From - Umeće ljubavi

 

"Je li ljubav umeće? Ako jeste, ona zahteva znanje i trud. Ili je ljubav ugodno osećanje koje se rađa slučajno, nešto što čoveka "obuzme" ako ima sreću?"

The Art of Loving ili u prevodu na srpski jezik Umeće ljubavi, objavljena je 1956. godine. From u ovom svom remek–delu tvrdi da je ljubav aktivnost za koju je potrebno dosta znanja i truda, da se ne događa slučajno, već je za nju potrebno izvesno umeće koje se stiče dugim i upornim delovanjem.

U predgovoru knjige Umeće ljubavi Erih From kaže: "Ova će knjiga razočarati svakoga ko očekuje u njoj gotova uputstva o umeću ljubavi. Baš naprotiv, ona želi pokazati da ljubav nije osećaj kojem se svako može lako prepustiti bez obzira na nivo zrelosti koji je dostigao. Ona želi uveriti čitaoca da će sva njegova nastojanja oko ljubavi sigurno propasti ako najaktivnije ne pokuša razviti svoju celokupnu ličnost kako bi postigao produktivnu orijentaciju; da se zadovoljstvo u individualnoj ljubavi ne može postići bez sposobnosti da se voli svoj bližnji, bez istinske poniznosti, hrabrosti, verovanja i discipline. Malo ko će steći sposobnost voljenja u kulturi u kojoj su ti kvaliteti retkost. Ili - svako može upitati samog sebe koliko istinski zaljubljenih ljudi poznaje."

  “Ljubav je jedini razuman i zadovoljavajući

 odgovor na pitanje smisla ljudske egzistencije”

Erih From smatra da: "Većina ljudi shvata problem ljubavi najpre kao problem kako biti ljubljen, a tek onda kao problem voljenja, kao problem nečije sposobnosti da voli." Ljudi veruju da je ljubav objekat, obično osoba koja se traži ili poseduje. Naročito u zapadnim društvima, biti voljen u suštini znači "biti popularan" i "imati i seksipila". Da bi se postigao taj cilj sledi se nekoliko puteva. Muškarci obično biraju put koji im obećava uspeh, moć i bogatstvo, a žene se trude da budu privlačne, negujući telo, uređujući odeću. Ostali načini da se postigne privlačnost, i kod muškaraca i žena su razvijanje ugodnih manira, zanimljive konverzacije, skromnost, dobronamernost, nastojanje da se bude od koristi.

Za Eriha Froma ljubav nije osećaj kojem svako može lako da se prepusti, bez obzira na stepen zrelosti koji je dostigao. Zato on poručuje čitaocu kako su "sva njegova nastojanja oko ljubavi osuđena na propast ukoliko najaktivnije ne pokuša da razvije svoju celokupnu ličnost ne bi li tako postigao svoju produktivnu orijentaciju". Pored teorije ljubavi, u kojoj ljubav otkriva kao "odgovorni problem ljudske egzistencije", From analizira i suštinu različitih vrsta ljubavi, kao što su ljubav prema sebi, prema Bogu, prema majci, detetu ili bratu i erotska ljubav.

U poslednjem poglavlju "praksa umeća ljubavi", knjige Umeće ljubavi, Erih From posebno naglašava: "Teškoća problema povećana je danas činjenicom da mnogi ljudi, pa prema tome i čitaoci ove knjige, očekuju da im se daju uputstva "kako da to sami čine", a to u našem slučaju znači da se nauče kako da vole. Bojim se da će svako ko u tom duhu pristupa ovom poslednjem poglavlju biti teško razočaran. Ljubav je lični doživljaj koji svako može imati samo pomoću sebe i za sebe; zapravo, gotovo i nema čoveka koji nije imao taj doživljaj barem u rudimentarnom obliku, kao dete, mladić, odrastao čovek."

From pravi razliku između zaljubljenosti i trajnog stanja ljubavi. „Ako dvoje ljudi koji su bili stranci, kao što smo svi mi, iznenada dopuste da se zid između njih sruši i osećaju se blisko, osećaju se kao jedno, ovaj trenutak jedinstva jedan je od najradosnijih, najuzbudljivijih iskustava u životu.

Sve je lepše i čudesnije za osobe koje su bile zatvorene, izolovane, bez ljubavi. Ovo čudo iznenadne prisnosti je često olakšano ako je kombinovano sa, ili inicirano, seksualnom privlačnošću i odnosom. Međutim, ovaj tip ljubavi po svojoj pravoj prirodi nije Trajan jer se dve osobe se dobro upoznaju, njihova prisnost sve više i više gubi čudesan karakter, dok njihovi antagonizmi, njihova razočaranja, njihova zajednička dosada ne ubije šta je preostalo od početnog uzbuđenja. Ipak, u početku oni ne znaju sve ovo: u stvari, oni uzimaju osećaj slepe zaljubljenosti, „ono biti lud jedno za drugim“, za dokaz njihove ljubavi, dok to može samo dokazati stepen njihove prethodne usamljenosti.

 Lidija Mitić, psiholog