Tuesday, March 13, 2018

MAJKA I ĆERKA - SVE SMO MI PO MALO “PERSEFONE”



Većina naših majki volela nas je najbolje što je umela. Pošto sam i ja majka, i ja sam svoju ćerku volela i podizala najbolje što sam umela, dajući sve od sebe, oslanjajući se na snažan osećaj koji sam dobila od svoje majke. Niko ne može davati ono što nije dobijao. I majke naših majki , radile su isto, davale najbolje od sebe. Pa ipak, ne možemo reći da danas većina ljudi ima usvojenu zdravu matricu za život, koja im omogućava zdravo uporište u sebi. A to se upravo dobija od majke. Nepovezane sa svojim ženskim načelom, mnoge majke nisu ni zakoračile u materinstvo, i čitav su život delovale iz načela i pravila, umesto iz autentičnih emocija. Jednostavno, nisu bile u stanju da ćerkama prenesu radost življenja, spontanost i vlastita iskustva koja variraju od grešaka i promašaja pa do uspeha u bilo čemu. Svi su ljuti na svoje roditelje. To je u prirodi stvari. Lično sam dugo nosila tu bazičnu ljutnju na svoje roditelje, dok jednom nisam postala svesna toga da je njima bilo teže nego meni. I oni su bili u zamci, ali nisu znali da izadju iz nje. Gresi jednog naraštaja, naplaćuju se sledećem, pa deca pate u meri u kojoj su njihovi roditelji bili nesvesni. Duboko nesvesni. Zato, svi mi koji sebe smatramo zrelim i odgovornim ljudima, treba da napravimo razliku između svojih infantilnih idealizovanih predstava o roditeljima i svojih stvarnih roditelja. Treba da otkrijemo i razlučimo šta nam je u tom nasleđu bilo zdravo a šta destruktivno i da OPROSTIMO!
Prema tome, ono u čemu sam ja kao majka promašila, moja ćerka neće moći da zaobiđe. To je taj veličanstveni skok u novu svesnost, to je isceljenje sopstvenog života.To je diskreacija nezdrave, toksične povezanosti s roditeljem. To je kreiranje vlastite sudbine. Posle 25. godine života, niko nema prava da za bilo šta krivi roditelje. Svako ima mogućnost da isceli sebe, da vrati davno izgubljeni identitet i okrene se zrelim oblicima življenja.
Persefona je žena boga podzemnog sveta Hada. Bila je neumoljiva i nemilosrdna kao i sam Had. Nije volela ni bogove ni ljude. Persefona je postala Hadova žena protiv svoje volje. Persefona,je večita devojčica. Ona ima problem sa osamostaljivanjem, odlaskom od kuće, najsigurnija je kod mame. Snažno je povezana sa majkom, što je sprečava da razvije svoju samosvesnu ličnost i nezavisnost . Njena majka Demetra, opire se njenom osamostaljivanju. Ona je posesivna i kontroliše. Ona tvrdoglavo primorava bogove da joj obezbede pravo da poseduje svoju ćerku. Ostaje nesvesna svog Erosa, koji se prenaglašeno razvija u materinski odnos, ali i želju za moći. Žene sa ovakvim negativnim kompleksom majke, ne samo da poništavaju svoju ličnost, nego i živote svojih ćerki. To su žene koje “žive za svoju decu”, “žive za druge”, a zapravo nisu sposobne za pravu žrtvu, jer njima vlada želja za moći i kontrolom, nesvesno, naravno.
Ovim odnosom Demetre i Persefone, majka se projektuje na svoju ćerku,ona živi kroz nju. Zapravo, ona odgajajući ćerku, odgaja samu sebe, pa je tako Persefonin odlazak u Had suočava sa vlastitom prazninom i nenadoknadivim gubitkom dela sebe.
Arhetip Pesefone koji se izražava kroz snažnu povezanost sa majkom, izrazitu nesamostalnost i infantilnost, prostire se kasnije i na odnos prema mužu. Žene sa neintegrisanim arhetipom Persefone sebe u braku doživljavaju kao pokorne, smerne i krotke. Ne usuđuju se imati drugačiji stav, pobuniti se i povremeni izaći iz okvira. Cela naša tradicija, rekla bih, neguje duh ovakvih Persefona.
Nasuprot njoj, arhetip Lilit, ili demonizovana, neobuzdana, tamna strane ženske duše, svojevrsna je prenaglašenost i druga krajnost neintegrisanog ženskog principa (najveća prepreka svakoj ženi da razvije odnos sa svojom Lilit je osećanje poniženja I nepostojanje samopoštovanja). Sve smo mi žene po malo Persefone, i u tome nema ničeg lošeg. U procesu našeg osamostaljivanja, ili u procesu osamostaljivanja naše Persefone, dešava se najličnije buđenje, izlazak iz sebe same. To je velika unutrašnja transformacija. Integracija Demetre i Persefone. Jer u svakoj ćerki je majka, ali je i u svakoj majci ćerka. U porodičnoj mapi, moja je ćerka ispred mene, moja majka iza mene, iza moje majke njena majka i tako do u nedogled teče životna energija od svih njih kroz mene. Taj proces transformacije nije završen, on se nikad ni ne završava.
Čini mi se da je lakše pokušavati da budemo bolje nego što jesmo, nego li da budemo ono što zaista jesmo. U naporu da budemo zrele i ostvarene, pokušavamo da budemo savršena. Pokušavamo da budemo moćne i da vladamo. Pokušavamo da budemo muškarci. Moć je uvek zamena za ljubav. A to upravo razdvaja ženu od njenog iskonskog ženskog principa.
Zato, između Ega i instinktivnog, intuitivnog dela nas treba da postoji most. Između Demetre i Persefone, između Eve i Lilit treba da teče životna energija.
Lepo je ružno, ružno je lepo. Snažno je slabo, a slabost je snažna. I životna, pre svega.
U nastavku...o Lilit, ili tamnoj strani ženske duše






 Autor teksta: Tatjana Cvetković, psiholog

No comments:

Post a Comment