ISHODI PROJEKCIJA

Naravno da će u sve tri mogućnosti biti zajednička karakteristika činjenica da postoji interakcija između subjekta (JA) i objekta (TO), ali će suštinska promena odnosa JA prema vlastitom gnevu i stepen obrade istog biti u korelaciji sa sadržajem projekcije TO, a samim tim i sa konačnim ishodom. Strah kao prateći ekvivalent ljutnje, uslovno je okidač čije nas prisustvo ili odsustvo na neki način i uslovno pomera ka rakušu iz koje biramo poziciju u tom čudesnom manevru zadržavanja ili oslobađanja ljutnje.

Pre izvesnog vremena u vrlo kasnim večernjim satima završio sam poslednju seansu posle vrlo napornog dana, u inače vrlo teškoj i mučnoj nedelji. Nekako tih dana bilo je puno smrti meni dragih ljudi, iznenađujuće mnogo.Kao da je to neobično koketiranje sa gubicima i sa Tanatosom, kao osnova mog promenjivog raspoloženja tih dana,dovela gotovo do nivoa lake paranoidno-depresivne pozicije,onoga što često zovemo sindrom hipersenzibilnosti (sindrom matorih devojaka...). Po izlasku klijenkije osetih kao da neko ili nešto još perzistira u našem centru. Naravno da nikog nije bilo. Ali moj strah je bio neurotično narastajući i ne tako tipičan za mene. Sa izvesnom dozom anksioznosti, kroz polumrak poslovnog centra u kome je naš prostor sišao sam do ulaza, gde me sačekala gomila postapokaliptičkih likova iz obližnje kladionice. Sa narastajućom anksioznošću nekako gotovo uplašeno došao sam do stotinu metara udaljenog auta, učinivši mi se da je ceo strah iscrpljen i da je posledica umora i pomenutih dešavanja. Međutim tu sam shvatio da sam zaboravio bitan dokument pred jutarnji put, pa je sledio povratak u „zonu sumraka“. Ponovno penjanje na drugi sprat, susret sa Bunjuelovskim kreaturama iz hotela izgubljenih duša(kladionica), ponovno susretanje sa demonizovanim aspektima tek otkrivene anksiozosti. Dobro, preživeh. Razmišljao sam te noći šta se zapravo desilo tih par minuta. U kakvu sam zonu uleteo?

Dan posle toga dobra prijateljica mi se požalila da joj se par večeri pre toga dogodio za nju vrlo neobičan dogadjaj. Ona , koja gaji kult sporta trčala je kejom uobičajenu maršutu od koje ne odustaje ni u kakvim okolnostima. Odjednom se pojavio nepoznati čovečuljak gotovo demonskog izraza lica(kao patuljak iz Tvin Piksa)koji ju je čudno i preteće, po njenom utisku posmatrao. Osetila je visok stepen nagle i gotovo preplavljujuće anksioznosti. Zastala je i po prvi put prekinula svoju trku. Vratila se. Nestvarno atipično njenoj doslednosti. Da, rekla mi je da se tih dana osećala nekako stešnjeno, zabrinuto. I profesionalno i emotivno. U kakvoj se to zoni našla.

Ovo su tri osnovne mogućnosti projekcija događaja. Miks kognitivnog i emocionalnog nam daje mogućnost procene, ali i anticipiranja i delanja. Dosežemo zahvaljujući inteligenciji,funkcionalnoj inteligenciji ili mudrosti. Mudrost je najdelikatnija kategorija.Dosezanje nje je hipotetička kategorija. Sama težnja je bitna. Naravno i lišenost ljutnje. Ona je oslobađajuća. I protektivna. Suštinski.

Sigurno da ljutnja, počevši od one bazične određuje suštinski i naš kognitivni model, našu estetiku, ali i dinamiku i nadgradnju emocionalnog ulaganja. Ljutnja kroz ekvivalent straha sigurno učestvuje i u motoričkim varijetetima od ekscitacije do regresivnih fenomena. Gnevan čovek napada jer se brani,a u osnovi se povlači zbog dubokog osećaja alijenacije. U kliničkoj praksi su interesantni mladi, izuzetno obrazovani i ambiciozni ljudi sa krajnje arhaičnom ili militantnom, najčešće nacionalističkom ili ksenofobičnom modulacijom vlastitog homo politicusa. Oni su najčešće emocionalno ili motorički vrlo inhibisani. Interesantno je da rekonstrukcija njihovih bazičnih ljutnji „omekša“i njihove političke, filozofske i životne stavove i načine sagledavanja realnosti.Ovo ukazuje da je i u formiranju ovakvih nadzora intezitet,sadržaj i nivo ljutnje suštinski kreator istih. Gotovo je identičan princip po pitanju kreacija svih naših fokusa i potenciranja prioriteta, od onih banalnih do visoko diferenciranih. Problem je veći kod ljudi visokih intelektualnih kapacitativnosti, a sa nižim resursima sagledavanja ili čak detektovanja vlastitih nivoa ljutnje.

Naravno između ove tri mogućnosti ima mnogo valera, nijansi. Fokusirajmo se ipak samo na njih tri.

A. Krenimo od prve mogućnosti. Zamislimo prvu poziciju objekta ispred nas. Nazovimo je ZONOM OPASNOSTI. Šta može biti ova zona. Može biti neobuzdani šleper sa poluuspavanim vozačem na auto-putu, koji nam ide tako preteće u suret. Može biti bolest, za koju imamo predispoziciju, pogotovu u vremenima gde okidača ima na pretek. Može biti psihopata sa lošim namerama, koji nas čeka iz ćoška. Može biti zaglavljenost u emotivnim ili partnerskim odnosima, koja je sa ove pozicije gotovo bezizlazna. Može biti i profesionalni kolaps,potencijalni gubitak posla. Sve ove mogućnosti nose tragizam, loš ishod kao dominantan lajt motiv u ishodištu. A ko je subjekt.

Subjekt nosi sa sobom krajnje nerazrešenu poziciju bazičnog gneva, prepun je potisnute ljutnje iz bazičnog prostora u tom čeprkanju po talogu nerazrešenih odnosa sa roditeljima(što i čini definiciju života)što gotovo i determiniše aktuelni trenutak življenja. U tom trenutku preplavljen je stresom izazvanim mnogobrojnim noksama svakodnevnog života. Njegovo pozicioniranje u svakodnevici krajnje je limitirano i opterećeno onim prethodnim bazičnim nerazrešenjima i posledično lošim fokusima ,nastalih iz grandiozne količine ljutnje i gneva.

U takvom kontekstu sudar subjekta i objekta biće direktan, te-ta-te i frontalno. Biće silovit i destruktivan,često sa lošim posledicama. Lišenim korekcija. Pravolinijski. To su projekcije tragizama,bezuslovnih predaja,loših ishoda.

B. Druga mogućnost. Subjekt je u poziciji solidno rekonstruisane ljutnje prema primarnim objektima. Njegov bazični konflikt (dogadjaj koji determiniše intezitet,strukturu,sadržaj i smer bazične ljutnje) je vidljiv, uspostavljena je dovoljno relaksirana pozicija prema uzrocima ljutnje ka roditeljima, naravno pre toga osvešćen. Ta u osnovi korektna pozicija prema primarnoj ljutnji, nije u potpunosti uvela subjekt u harmoničniju poziciju, jer je njegova sadašnjost opterećena bremenitošću aktuelnih nerazrešenja, zaglavljenosti,n edovoljnim repozicioniranjima prema stresorima. Puno toga u aktuelnom životu je uprkos korektnoj bazičnoj razrešenosti, opterećeno strepnjom, strahom i gnevom.

E sada, on će krenuti ka objektu, koji još uvek možemo sagledavati u kontekstu ZONE OPASNOSTI. Ali to neće biti direktni, frontalni sudar sa ovom zonom,već dodir ovlaš,po obodu,nekako po marginama. Čak će do susreta subjekta sa objektom (kao projektovanim eksternalizovanim ishodom vlastite sinergirane agresije iz sva tri nivoa agresije) biti u zoni koja okružuje ZONU OPASNOSTI,ali je manje noksirajuća i nazovimo je ZONOM ALARMA.

Kada uđemo autom sasvim pravilno u kružni tok,sve što je do nas uradimo ispravno,a ipak nas neki drugi auto iza nas udari otpozadi,da li smo samo slučajne žrtve bahatog vozača. Ili?

Možda je to samo dobar signal, Andrićev znak pored puta da prepoznamo upravo ZONU ALARMA, detektujemo je i učiimo dovoljne korake ka daljoj dekonceptualizaciji stila života, ili postulata koji su možda nedovoljni, istrošeni ili u nekom potpuno drugom ili trećem segmentu svakodnevice neupotrebljivi.

ZONA ALARMA je središnja zona projektovanih mogućnosti životnih ishoda. Ona je kompromisno ishodište dobro i loše sinergisanih nivoa ljutnje naših prethodnih faza. Dobro razumevanje ALARMA kao signala ili skupa znakova pored puta, će nas laserski precizno udaljiti od ZONE OPASNOSTI, uz svesno razotkrivanje principa i kodova koji determinišu ishode životnih manevara, koji izvorište nalaze u agresiji, koju smo prethodno definisali iz svih njenih polazišta.ZONA ALARMA, kao osvešćeni koncept može nas odvesti na podizanje na sledeći, zreliji i viši nivo ishoda projekcije. Njen opis sledi.

Neprepoznavanje ove središnje zone, naprotiv , naročito uz višestruke repeticije susreta sa njom može nas na žalost vratiti u prethodno opisanu ZONU OPASNOSTI, koja je ipak najniži nivo razrešenja agresije. Samim tim ishod života ponovo postaje inkriminisan i nosi sa sobom sve posledice nerazumevanja vlastitog JA, gotovo negacije istog. TO aspirira JA, koje nestaje.

C. Konačno i treća mogućnost. Subjekt je nedvosmisleno zreo. Optimalno. Nikad potpuno. Korektno maturirao, koristeći zrele mehanizme odbrane. Separisan u odnosu na primarne objekte kroz dobar psihodinamski proces, do nivoa svođenja roditelja na nivo dragih rođaka.Integrisan emotivno i kognitivno. Na pragu individuacije. Amplifikovan dovoljno. Izvorište gneva i ljutnje posustalo pred sasvim zrelom psihološkom konfiguracijom.

Istovremeno on će kao takav iz krajnje relaksiranije pozicije moći da projektuje i kreira sadašnjost kao ekvivalent dobro sintetizovanog i harmoničnog stila života,koji nosi mogućnost kretivnog i konstruktivnog odnosa prema sebi,najbližima i okolini. Čovek koji ima dobro struktuisan dan, vreme i prostor, biće okrenut radu na sebi,harmonizaciji i relaksiranom odnosu i prema delanju, ali i dokolici. On će biti lišen i dominantno rasterećen gneva, a voleti svoj koncept. Projektovaće dobru i pozitivnu energiju, ali i ishode.

Kao takav, lišen bilo kakvih agresivnih osećanja ka sebi ili spolja, plivaće kroz složeni i suptilni lavirint, koji zovemo život. Plivati i to lako, spontano i bez teškoća. Osvajaće relaksirano nove prostore, dobro koketirati sa starim. Biće to neka vrsta sofisticiranog slaloma, kroz prepreke i ulazak u tkz. ZONU KOMFORA.

Mnogi psiholozi pod ovim imenom nazivaju zonu bega od obaveza, odgovornosti. To je zapravo Zona komoditeta infanta. Ona suštinski nema veze sa ZONOM KOMFORA, koja esencijalno pripada zrelijem, razrešenijem subjektu, koji je ličnim razvojem neprekidno amplifikuje, čini smisaonijom i bogatijom, a sam život usložnjava i čini ga autentičnijim i ego-sintonim.

Na nekakav način između ove tri zone kreće se život čovekov, projektuje njegova sudbina, a samo razumevanje i rekonstrukcija svih nivoa ljutnje od one bazične do one iz svakodnevice, i te kako olakšava dosezanje novih mogućnosti u vlastitom učešću u tom jedinstvenom životu.

Možda je strah i osnovni signal u prepoznavanju vlastitih pozicija u sopstvenom životu. Ali i u mogućnostima da promenimo tok stvari. Izaberemo bolju putanju, solidniju mogućnost. Lišeniju ljutnje, bogatiju životom. Neizrecivo lepim. Baš onakvim kakvim ga projektujemo. Oslobođeni.

Dr Ivajlo Ilijev