Hajnc Kohut - pojam self-objekta, narcizma i empatije

Biografija

Hajnc Kohut 1913-1981.

Hajnc Kohut, predstavnik psihoanalitičke self-psihologije, rođen je 13.maja 1913. u Beču a umro 8.oktobra 1981. u Čikagu. Njegov otac Feliks bio je vojnik na ruskom frontu za vreme Prvog svetskog rata. Sa majkom Elzom Lempl bio je u veoma bliskim odnosima, kao i dedom po majci. Bio je sin jedinac u porodici u kojoj je vladala hladnija klima jer su roditelji bili međusobno distancirani i često zauzeti. Kao uzori služili su mu nastavnici, posebno nastavnici istorije i geografije. Svoju knjigu "Analiza i lečenje" posvetio je svom nastavniku istorije. Sa devetnaest godina počeo je da studira medicinu. Godine 1938. postao je doktor medicine.

Kohut je išao na ličnu analizu kod Valtera Marseilesa i Augusta Ajhorna, čijom je veštinom i otvorenošću bio jako zadovoljan. Ajhorn je već imao neke svoje ideje o narcizmu koje su uticale na Kohuta. Nakon dolaska nacista u Beč, bio je primoran da se sakriva a uskoro i da napusti glavni grad Austrije, ubrzo nakon Frojda. Otputovao je u Veliku Britaniju i bio smešten u logoru za emigrante pre nego što je otišao da živi sa svojim stricem. U Čikago dolazi 1940. godine. Postao je neurolog 1944. a psihijatar 1947. Prošao je i obuku iz analize na Institutu za psihoanalizu u Čikagu, gde je dobio diplomu 1948. Ubrzo je posatao i punopravni član Američkog psihoanalitičkog udruženja i potpredsednik Međunarodne psihoanalitičke asocijacije. Njegovo interesovanje za narcizam nastalo je u posmatranju njegovog sopstvenog nedoličnog ponašanja u različitim psihoanalitičkim krugovima. Smatrao je da su stavovi ostalih članova daleko prevazišli profesionalno rivlastvo i agresiju i uključili elemente prezira i nedostatka poštovanja prema drugima.

Njegova najznačajnija dela su: Oblici i transformacije narcizma (1966), Analiza sopstva (1971), Psihoanalitički tretman narcističkih poremećaja ličnosti (1990-1991b).

Self-objekt

Mada je u svom radu primenjivao osnovne postulate Frojdovog psihoanalitičkog učenja, Hajnc Kohut je tokom većeg dela svog profesionalnog rada nastojao da ode malo dalje od Frojdovog učenja. Bio je mišljenja da Frojdov strukturalni model ličnosti (id, ego i superego) mora biti dopunjen. Po njemu najvažnija instanca ličnosti je self. Self se definiše kao "jedinica, kohezivna u prostoru, trajna u vremenu, centar inicijative i prijemnik utisaka". U ličnosti ova jedinica ima najjači uticaj na ponašanje, motivaciju i autentično stvaralaštvo. Najvažnija osobina koju je on pripisao selfu, jeste da je to svojevrsni centar psihičkog. Self-objekt je efekat iskustva prisustva drugog. On nije drugi već efekat tog drugog, funkcija koju odnos subjekta i drugog ima za subjekt u nastajanju. Subjekt u nastajanju ne može da ostvari osećanje kohezivnosti selfa tako da se self-objekt može smatrati nedostajućom funkcijom. Self-objekt omogućava uspostavljanje održivosti iskustva celine ličnosti. Pod njegovim dejstvom biva konstituisan self. U trenucima kada selfu stoji na raspolaganju dovoljno energije, on postaje glavni motivacioni činilac u ličnosti i pokreće sve važne inicijative. Kasnije, Kohut u svom radu počinje da upotrebljava izraz nuklearni self. Sačinitelji nuklearnog selfa su razvojno najraniji obrasci, dok svi ostali nastaju kasnije i do izvesnog stepena su pod njihovim uticajem. 

Nuklerani self je najvažniji jer je nastao prvi, njegove osnove su postavljene u najranijem uzrastu, mada njegovu aktualizaciju neki konkretni pojedinac može potpuno da zapostavi, što se često i događa. Kohut je smatrao da u ličnosti postoje više nuklearnih selfova i da može da dođe i do zamene takvih centara. Self je bio prvobitno koncipiran kao jasno utvrđena struktura koja može da se menja samo uz teške muke, kao nešto što je dato u ranom detinjstvu, ili još ranije, najčešće skriveno od svakodnevnice, za čim se mora tragati što je i krajnji cilj razvoja. Self ima stabilnost i trajnost u vremenu i sastoji se od delova koji utiču na funkcionisanje celine. Reč je o danas poznatim terminima „grandiozni self“ i „idealizovana slika“.

Self objekt nije investiran objektom-libidom, on nije doživljen kao izdvojeni entitet, već je investiran istom energijom kojom se investira i sopstveni self. Kohut ističe da "malo dete investira druge ljude narcističkim kateksama i zatim ih doživljava narcistički, tj. kao self-objekte. Očekivana kontrola nad takvim (self-objekt) drugima je zatim bliža koncepciji kontrole koji odrasli očekuju da ima nad svojim telom i umom, nego koncepciji kontrole koju očekuje da može imati nad drugima". Sami self objekti nisu doživljeni kao nezavisni izvori inicijative, želja, potreba, osećanja, planova, ili kao da poseduju sopstveni self, već kao da postoje samo zbog nečijih potreba za njima. Oni su za subjekt bezvredni i beznačajni sami po sebi, uloga im je u tome da budu neka vrsta dodatka njegovom selfu. Ako self nema snage da se izbori s opasnošću od fragmentacije, kao i dezintegracionom anksioznošću koja je prati, on gotovo automatski traži pomoć od objekta koji može da narcistički investira i time pokuša da ga učini delom sebe. Za taj objekt se kaže da je posato self-objekt onog trenutka kad se zahvaljujući narcističkoj kateksi bude našao na samim granicama, tako da istovremeno leži s obe njihove strane. 

Jedan od njegovih najvažnijih osobina jeste to da je istovremeno i u subjektu i izvan njega. Majka koja umiruje istovremeno je i uzvan psihičkog sveta bebe i u njemu. Jedino zahvaljujući tome može da razume šta je bebi i da je umiri, jer je bebin self ponekad veoma slabašan da bi se mogao održati samostalno. Kad bi ostala izvan, ne bi mogla dopreti do bebinog selfa. Kad bi bila potpuno unutra, mogla bi samo da saoseća sa bebinim stanjem, ali ne i da nešto uradi za nju. Jedino konstruktivno rešenje jeste da bude na oba mesta u istom trenutku, ona mora da oseti šta bebi nedostaje u punom intenzitetu njenih osećanja, ali mora i da bude delimično distancirana da bi ispunila funkcije koje bebi u tom trenutku nisu dostupne.

Transfer u narcističkoj patologiji

Tema analtičkog tretmana pacijenata sa narcističkom patologijom dostigla je svoj puni značaj u radovima Kohuta. Kohut je 1971. ispitivao pojavu koju je nazvao narcistički transfer a kasnije je ovaj termin zanemario i zamenio ga selfobjektom transfera. Kohuta zanima pacijentov oštećeni self, koji traga za odgovorima prikladnog selfobjekta koji pospešuje razvoj, i to traganje je uvek u središtu pacijentovih doživljavanja u toku analize. Kada govori o selfu, Kohut kaže da se self sastoji od tri glavna dela (pola ambicije, pola ideala i međudoze talenata i veština). On dalje deli self-objekt transfera na tri grupe.

Prva grupa se odnosi na transfer ogledala. Ogledajuće iskustvo označava poseban selfobjektni odnos u kome jedinka oseća da njoj značajna druga osoba empatički prepoznaje ono što ona ima da pokaže, kao što su to npr. jedinstvene sposobnosti, talenti, kapaciteti i lična privlačnost. Roditeljski odgovor pun divljenja na dete je značajan za razvoj detetovog selfa jer pruža detetu osećanje vrednosti. Naravno, roditelji ne mogu ispuniti sve detetove želje i to nije ni potrebno. Npr. za dvogodišnjaka je postignuće da baci loptu bez obzira gde pada što zaslužuje priznanje odraslih. Takav odgovor na isti čin koji bi izvršio osmogodišnjak je nepravilan i može biti destruktivan. Da bi bio potpuno empatičan, ogledajući odgovor mora biti razvojno odgovarajući i iskren. Adekvatno empatičko prepoznavanje ove dečje narcističke potrebe omogućava stvaranje narcističke konfiguracije tzv. „grandiozni self“ („Ja sam savršen i ti mi se diviš“). Za rani razvoj ova konfiguracija je prirodna i koja se putem procesa preobražavajućeg pounutrenja integriše sa ostatkom psihe. Optimalne empatičke greške roditelja, zahtevaju od deteta da razvije ili iznađe unutrašnja sredstva da bi zadržalo samopoštovanje, tolerisalo neizbežne promašaje i energično sledilo svoje ambicije.

Druga grupa se odnosi na idealizujući transfer. Idealizujući selfobjektni odnos označava iskustvo empatičkog stapanja sa drugom osobom kojoj se divimo i pored koje se osećamo sigurno. Kohut ovaj moćan objekat naziva „idealizovana roditeljska slika“ („Ti si savršen a ja sam deo tebe“) i možemo ga uporediti sa dobrom vilom koja je uvek tu kada nam je potrebna pomoć i zaštita. Kao što se to dešava i sa drugim selfobjektnim potrebama, postoji razvojni proces sazrevanja idealizujućih potreba. Intenzitet i hitnost ovih potreba se smanjuje kako dete stvara načine najpre da se umiri kada je nedovoljno ili suviše stimulisano, kasnije kada stiče endopsihičke sposobnosti kontrole i kanalisanja libidinalnih i agresivnih nagona, i konačno kada uspostavi smisaone ciljeve i ideale u životu.

Treća grupa se odnosi na blizanački ili alter ego transfer. Ovaj transfer podrazumeva težnju da se postigne osećanje istovetnosti sa selfobjektom. Inicijalno, bliskost koja se traži može imati kvalitet stopljenosti, ali sa razvojem se stvara veća tolerancija razlika. Npr. dok se u adolescentnoj grupi, sa njenim često strogim pravilima u oblačenju, možemo osećati ugroženi razlikama, u odraslom dobu možemo uživati u bliskosti profesionalnih istomišljenika, ali ipak poštovati međusobne razlike.

Pojam empatije u self psihologiji i empatija analitičara

Empatijsko razumevanje osećanja drugih ljudi je bazična sposobnost čoveka, poput njegovih čula vida, sluha, dodira, ukus i mirisa, isticao je Kohut. Da bi psihološki preživelo, dete bi trebalo da bude rođeno u emaptičkom okruženju baš kao što mora biti rođeno u atmosferi koja sadrži optimalnu količinu kiseonika da bi fizički preživelo. Kohut u centar svojih istraživanja stavlja odnos između malog deteta i loše diferenciranog roditeljskog objekta koji naziva selfobjekat za koga smatra da u optimalnim uslovima empatički odgovara na različite detetove psihološke potrebe, te ga dete intrapsihički doživljava kao davaoca funkcija koje pozitivno utiču na razvoj selfa. Selfobjekti se doživljavaju kao deo selfa, tako da se očekuje da se nad njima poseduje kontrola slična onoj nad sopstvenim telom ili umom i potrebni su radi zadovoljenja specifičnih, fazno odgovarajućih potreba selfa koji se razvija. 

Kada je detetova psihološka ravnoteža poremećena, selfobjekat pod optimalnim okolnostima empatički opaža detetovu tenziju i na nju odgovara akcijama kojima je cilj da je eliminišu. Da bismo pojasnili ove tvrdnje navešćemo primer postupanja majke sa anksioznim detetom. U optimalnim uslovima, detetova visoka anksioznost dovodi do empatičke rezonance unutar materinskog selfobjekta - selfobjekat doživljava blagu anksioznost koja predstavlja signal i ne pretvara se u paniku. Majka, na osnovu svojih zrelijih sposobnosti procenjuje situaciju, smiruje se i uspostavlja taktilan i vokalan kontakt sa detetom (npr. uzima dete u naručje, priča mu dok ga drži) i tako stvara uslove da ono doživi sa njom odgovarajuće stapanje. Smirenost majke, koja se prenosi dodirom, bojom glasa i sl. utiče da i dete počinje da se smiruje.

Suštinski faktor za pravilan razvoj detetovog selfa je zreli, kohezivni roditeljski self koji je u skladu sa menjajućim potrebama deteta koje empatički opaža i na koje zatim odgovarajuće reaguje. Roditeljske empatičke greške koje nisu optimalne (i time pomažu proces preobražavajućeg pounutarnjenja) već traumatske u odnosu na detetovu potrebu za ogledanjem mogu dovesti do toga da detetov grandiozni self ne prolazi faze postepenog sazrevanja već zadržava arhaičnu formu i teži da zadovolji infantilne, grandiozno-egzibicionističke ciljeve. Slično, traumatske neempatične reakcije na detetove potrebe za idealizacijom dovode do toga da idealizovana roditeljska slika ne sazreva, već takođe zadržava neizmenjen arhaičan oblik i teži da zadovolji infantilne potrebe za stapanjem sa objektima koji se doživljavaju kao omnipotentni. Osobe sa ovakvim narcističkim razvojnim povredama stoga nastavljaju da sa nesmanjenom žestinom tragaju za selfobjektima koji bi zadovoljili potrebe na koje se u detinjstvu nije adekvatno odgovorilo i kratki trenuci narcističke stabilnosti koji nastaju kada se sa ovim selfobjektima uspostavi, empatičko stapanje se smenjuju sa neizbežnim razočaranjima i narcističkim povredama.

Glavni deo Kohutove psihoanalitičke tehnike selfa je empatija analitičara. Ona je značajan činilac u razumevanju pacijentovog unutrašnjeg stanja. Na osnovu empatskog razumevanja može da se objasni unutrašnje stanje pacijenta, pomoću njegovih narcističkih potreba i razočaranja tokom razvoja, naročito u vezi sa arhaičkim stanjima selfa.  U knjizi „Analiza selfa“ Kohut je opisao analizante narcističke organizacije ličnosti kao nenamerne produkte nedostatka empatije za vreme svog ranog razvoja i istakao zahtev da je neophodna adekvatna empatija od strane terapeuta da bi se ovi rani zastoji prevazišli i nastavio dalji razvoj ličnosti.

Na osnovu empatijskog razumevanja može da se objasni unutrašnje stanje pacijenta, pomoću njegovih narcističkih potreba i razočaranja tokom razvoja. Doživljavanja tokom analize pomažu pacijentu da postane svestan odvojenosti analitičara i samog sebe, a to je svesnost koja se postiže odgovarajućim „netraumatskim frustracijama“ koje izaziva analitičar. To vodi ka transmutirajućoj internalizaciji kod pacijenta, tj do strukturne promene, posle čega dolazi do uvećane sposobnost pacijenta da preuzme i sprovodi važne funkcije self-objekta za sebe.

Dok je suštinski empatički uspeh neophodan da bi se uspostavila i održala selfobjektna veza između analizanta i terapeuta, neizbežno je da i najempatičniji terapeut povremeno napravi empatički propust. Sadržaj ili uvremenjenost njegovih interpretacija mogu omanuti, može doći do odvajanja usled godišnjih odmora, na primer, što se najčešće doživljava kao ozbiljan remetilački faktor. U tim situacijama analizant se povlači na arhaičnije forme transfera ili doživljava veću regresiju sa privremenim remećenjem stabilnosti i pretećom fragmentacijom selfa ili selfobjekta. Prorađivanje ovih situacija se usmerava na restauriranje ovih neizbežnih remećenja time što se otkrivaju precipitirajući događaji i njihovo dinamičko značenje, zajedno sa analitičarevom ulogom u njihovom nastajanju. Terapeut mora prepoznati takva remećenja i mora prihvatiti svoj doprinos ma kako da je nenameran ili neizbežan. Tek kada se empatička selfobjektna veza ponovo uspostavi, on može istaći poreklo analizantovih nevolja u razočaranjima iz detinjstva. Kao odgovor na ove probne, široke rekonstrukcije analizant će otkriti specifična sećanja na rana iskustva koja će potom dozvoliti dalje, preciznije i terapijski značajnije genetičke rekonstrukcije.

Jelena Nikolić, psiholog

Izvori: 

Psihodinamička psihijatrija;  Ljubomir Erić

Forme i transformacije narcizma;  Hajnc Kohut (1966)

Pacijent i analitičar;  Džozef Sandler, Kristofer Dar, Aleks Holder (1998)

Anoreksija - iskrivljena slika tela

„Nijedan čovek nije slobodan dok je rob svog tela“.

Seneka

Šta je anoreksija?

Anoreksija predstavlja poremećaj hranjenja sa izmenjenom percepcijom vlastitog tela. Može se javiti u svim životnim dobima mada je frekvenca javljanja kod mlađih osoba u periodu adolescencije i puberteta veća. Što se tiče pola, sklonije su joj devojčice mada se javlja i kod dečaka. Odlikuje se smanjenim uzimanjem ili odbijanjem nekih ili svih vrsta hrane. U srži anorksije je preplavljujući strah od viška kilograma. Početak se vezuje uglavnom za želju da se omršavi jer devojčice mogu biti mišljenja da su debele i namerno se izgladnjuju kako bi postigle savršenu figuru tela. U pojedinim slučajevima ekstremna težnja za vitkom linjom može da odvede čak i u smrt. Ima i devojaka koje drže dijetu iz estetskih razloga a da nisu anoreksične pa se može postaviti pitanje koji je to odlučujući činilac koji determiniše nastanak ovog poremećaja. Uzroci su uglavnom psihogenog porekla, stresni događaj, emocionalne povrede, povećana ranjivost, intrapsihički sukobi.

  Lice anoreksije

Anoreksija počinje uglavnom postepeno. Mlade osobe krenu prvo sa izbiranjem hrane, zatim smanjuju količinu hrane koju konzumiraju, počinju da se žale na niz digestivnih smetnji. Osećaju nadimanje i bolove u stomaku, imaju osećaj nadutosti, tromosti i otežanog kretanja „zbog viška kilograma i debljine“. Poriču osećaj gladi, ističu kako nemaju apetit, to im navodno ne smeta i osećaju se dobro iako gladuju. Često negiraju da odbijaju ili da ne uzimaju hranu. Dešava se da pred roditeljima redovno jedu obroke i prikrivaju smetnje apetita, da bi kasnije kad su sami izazvali namerno povraćanje. Neki su skloni i da ispljunu hranu za stolom i to prikriju ili bace kad roditelji ne gledaju. Želja za hranom može postojati ali se osoba suzdržava od njenog uzimanja postepeno smanjujući na taj način apetit. Sa sve manjim uzimanjem hrane i gubljenjem kilograma, počinju da se javljaju i promene u osećajnoj sferi poput ravnodušnosti, nezadovoljstva, povišene osetljivosti i pojačanoj sklonosti plakanju. Depresija i anksioznost su česti pratioci anoreksije. Aktivnosti u socijalnom domenu se takođe redukuju. Kvalitet odnosa sa roditeljima trpi negativne promene. Prema majci se javlja povišena agresivnost i neprijateljstvo. Mlada osoba kreće da sporovodi i neke fizičke aktivnosti, dodatne vežbe koje će doprineti sagorevanju kilaže i suvišnih kalorija. Doživljaj tela je izmenjen i ne odgovara realnom stanju stvari. Samopoštovanje i samopouzdanje je nisko. Dok gube kilograme osećaju se dobro a loše dok jedu i piju. Ne obaziru se mnogo na komentare bližnjih jer sebe ne vide i ne doživljavaju, što se telesne slike tiče, na isti način kao što ih vidi okolina. Uništavaju svoje telo zbog nekog nazovi mira u sopstvenoj glavi koji retko kad postižu. Vaga za merenje telesne težine im postaje nerazdvojni drug, brojevi na njoj postaju arbitri koji pokazuju koliko im još nedostaje do postizanja perfektnog imaginarnog cilja.

Teže i dugotrajnije anoreksije prate i određeni telesni simptomi. Dolazi do telesnog slabljenja, koje ponekad zna da ide do krajnje izmršavelosti (kaheksije). Koža je suva, ispucala, perutava, bleda i staračka. Sluzokoža jezika je obložena, usta su suva, dlake po telu kao i kosa postaju krhke, tanke i lomljive. Javlja se zatvor i izostanak ciklusa kao i poremećaj u radu srca. Celokupno fizičko i psihičko zdravlje biva narušeno. 

 

Uzroci i psihodinamika nastanka anoreksije 

 

Društveno i kulturno okruženje u kome živimo, niz socijalnih činilaca i današnji mediji znatno doprinose povećanju učestalosti ovog poremećaja. Neko ko se po izgledu na uklapa u standarde telesnog savršenstva, a na nivou ličnosti ga to muči, često kroz razvoj anoreksije pokušava dostići nerealne, društveno poželjne stabdarde lepote. Socijalni činioci su ipak samo manji deo ovog problema koji je u svojoj osnovi prilično složen. Svaka osoba je priča za sebe i uvek treba tragati za dubljim uzrocima nastanka poremećaja, naročito psihogenim koji uglavnom determinišu nastanak i razvoj anoreksije.

Psihoanalitički usmereni istraživači prvenstveno razmatraju poreklo i razvoj ovog poremećaja kroz sklop i funkcije ličnosti anoreksičnih osoba, karakteristike mehanizama odbrane kao i rane unutrašnje i spoljašnje sukobe i objektne odnose.

Jedan od značajnih uzroka anoreksije leži u izmenjenom odnosu prema sopstvenom telu. Telo i pojedini njegovi delovi, na primer stomak, u izmenjenoj percepciji vide se kao masivni, teški, naduti a telesne draži kao uznemiravajuće. Takvo „groteskno“ telo je neprivlačno, odvratno i neprihvatljivo za mladu osobu jer da bi ga prihvatila ono mora biti idealnih srazmera, vitko, mršavo i lako. Mršavo, tanano i prozračno telo postaje simbol lepote, privlačnosti, svemoći, ideal kome treba stremiti. Da bi telo postalo besprekorno mora se očistiti, lišiti svih unutrašnjih sadržaja koji su loši, preteći i ugrožavajući. Takav doživljaj podsticaj je za uzimanje laksativnih sredstava koji prazne telo. Česta su i namerno izazvana povraćanja u cilju oslobađanja od štetnih sastojaka. Javlja se snažna želja za uništavanjem i razaranjem vlastitig tela. Poricanje osećaja gladi i potrebe za hranom kao i za unošenjem objekata u sebe, bude osećanje pobede i povećanog samovrednovanja. U prilog poremećenog opažanja telesnih draži govori i činjenica da anoreskične osobe poriču osećaj gladi, umora i iscrpljenosti. Ukoliko neko pokuša da ih natera da jedu, najčešće članovi porodice, dolazi do ugrožavanja idealizovane telesne slike što može biti praćeno povećanjem anksioznosti, gubitkom identiteta i razvojem simptoma deresivnosti. Odnos prema telu i hrani je ambivalentan, što se može videti iz smenjivanja faze gladovanja i faze povećanog unosa hrane koja ide čak do halapljivosti i proždrljivosti. Ulazi se u začarani krug gladovanja i prejedanja. Dvojnost prema telu ispoljava se i na simboličkom nivou i ambivalentnim odnosom prema objektima, kroz protivurečna osećanja i misli. Mišljenje, snovi i interesovanja ispunjeni su telesnim zapažanjima i doživljajima fokusiranim na telo. Kalorije, pravila ishrane, pripremanje obroka, fizički izgled, kilogrami u ogledalu i na vagi, povraćanje i oslobađanje od štetnih sadržaja, postaju glavne misaone preokupacije. Oživljavaju se rani sukobi iz oralne faze, prvenstveno iz odnosa sa majkom koja je zadovoljavala i osujećivala ove potrebe (zabranjivala i prisiljavala, pravila izbor hrane, imala kruta pravila oko ishrane bebe). Javlja se mentalna praznina kao posledica mehanizama izbacivanja objekata. D. Brusset (1985) smatra da ova delatnost mišljenja, više ili manje prisilna, sprečava javljanje erotskih želja i da otklanja strepnju od gubitka objekta i od samoće.

Anoreksična mlada osoba ima nedovoljno ustrojeno i integrisano Ja i tako slabašno Ja se od unutrašnjih sukoba brani mehanizmima kao što su cepanje, izdvajanje, regresija i projekcija. Za razliku od Ja koje je krhko i lomljivo, Ja-ideal je grandiozno, preuveličano, sa dominantnim osećajem veličine i moći. Odatle i ide težnja da se nadziru vlastite telesne potrebe i drugi objekti. Izražena težnja ka samodovoljnosti i samodopadljivosti kao i shvatanja o sebi koja podležu iskrivljenju, neprekidno podstiču potrebu za proveravanjem sebe i od strane drugih. Usled toga javljaju se sukobi sa drugima i dolazi do prekidanja mnogih odnosa sa njima. Preterana pokretljivost kroz niz fizičkih aktivnosti i vežbanja, obuzdavanje želje za hranom kao i kočenje erotskih želja, intelektualna uspešnost i nadzor nad objektima, povećavaju osećaj moći.

Socijalni odnosi postaju slabi i skloni prekidanju, dvojni su i nazaduju na edipnu ili preedipnu fazu. Naglašena je težnja za uspostavljanjem stapajućih i nerazdvojnih veza sa majkom, zavisnost je povišena a zbog upadljive dvojnosti, devojka se plaši unošenja hrane koju majka daje kao i drugih simboličkih unošenja. 

Neki autori smatraju, da veća učestalost anoreksije među osobama ženskog pola, može ukazivati da je poremećaj povezan sa strahom od trudnoće i potisnutim željama za trudnoćom, teškoćama identifikovanja sa majkom i odbacivanjem elemenata ženstvenosti. Karakteristike ženskog tela i ženstvenosti nisu u skladu sa ideal-ja anoreksičnih devojaka. Odatle ide neprihvatanje ženske uloge i ženskog tela i žaljenje nekih od njih što nisu muškarci ili barem bespolne. Ima i slučajeva gde su devojke mišljenja da je telo nosioc greha i strasti, pa ga treba kažnjavati glađu. Sve što je telesno doživljava se kao mrsko, nisko i nedostojno prihvatanja.

Majke koje ne prihvataju materinstvo, koje su i same anoreksične ili detinjaste i nezrele, koje ograničavaju dete u sticanju nezavisnosti, mogu uticati takvim stavovima i ponašanjem na razvoj anoreksije kod svoje dece (Michaux 1953). Izmenjeni odnosi uslov su nazadovanja i oralnih učvršćenja, premeštanja, sažimanja i jakih projekcija agresivnih težnji na hranu. Odbijajući hranu, pojedinac nesvesno odbija odnos sa ugrožavajućim roditeljima, najčešće sa majkom (Brusset 1985).

Ne uzimati hranu može biti povezano i sa depresijom odnosno moglo bi značiti i ne hteti živeti, ne hteti postojati na ovom svetu. Kod nekih anoreksičnih osoba mogu se javiti i težnje ka asketizmu, telesnom isposništvu, lišavanju svih telesnih i osećajnih zadovoljstava.

Očigledno je da postoje mnogi različiti dinamizmi koji upravljaju nastankom ovog poremećaja u zavisnosti od ličnosti pojedinaca. Teško je naći zajednička objašnjenja i zajedničke nesvesne i svesne sadržaje anoreksičnih osoba. Ono što je zajedničko kod svih je sniženje kapaciteta vitalnosti i životnosti i nagonskih težnji kao i neprijateljski odnos prema sebi i svetu.

Jelena Krstić, psiholog

Kontakt: nikolic.jeka@gmail.com

Literatura: Psihopatologija detinjstva i mladosti, Nevenka Tadić, (2003).

Obrasci nesigurne vezanosti dece

U prethodnom tekstu pisali smo o emocionalnom vezivanju  kao osnovnoj potrebi, koja se odnosi na rođenje deteta, prvi kontakt sa majkom, odnose sa roditeljima koji kasnije utiču na ponašanje deteta i odnose sa drugim ljudima. Ljubav, nežnost, privrženost su potrebe svih nas koje modeluju naše odnose. Roditelji kroz razgovore, interakcije sa svojom decom utiču na sliku deteta o sebi, o drugima i svojim delovanjem stvaraju model koji se kasnije prožima kroz sve aspekte života.

Kako nastaje model oblikovanja ponašanja deteta?

U najvećem broju slučajeva dete se prvo emocionalno veže za majku. Kroz svakodnevne interakcije dete (osmehom, gugutanjem, hodanjem) traži majčinu blizinu i izaziva njenu reakciju. Odgovor majke uslovljava ponašanje deteta. Dete pokušava da svojim ponašanjem zadobije pažnju i sigurnost koje su mu neophodne. Ono se oseća sigurno i zaštićeno ukoliko majka odgovara na njegove potrebe. Ako dete uoči da će mu majka posvetiti pažnju samo kada je bolesno ili uplašeno – onda se dete tako i ponaša. Postaje oprezno, zatvoreno, bez poverenja u druge. Kada majka odreaguje na potrebe deteta (lepim obraćanjem), dete taj obrazac usvaja i kasnije koristiti. Ukoliko ne odreaguje na lepo obraćanje, dete će pokušati vikanjem, bacanjem stvari da privuče pažnju majke.

Baš ta prva iskustva utiču na sliku o sebi kao važnom, značajnom biću - model sebe, i sliku o majci kao manje ili više sigurnoj bazi koja utiče na formiranje modela drugih. Afektivna veza koju beba formira u najranijem detinjstvu sa majkom ili nekom drugom osobom koja se stara, prati je kroz čitav život i kada odraste prenosi je na partnera i  svoje dete.

Koji obrasci afektivnog vezivanja predstavljalju rizik za ispoljavanje nepotpunog razvoja deteta?

Svi oblici nesigurnog vezivanja predstavljaju podobno tlo za razvoj negativne slike deteta o sebi, ali i o drugima. U zavisnosti od tipa nesigurnog vezivanja, javljaju se razlike u relacijama.      Nesigurna / povučena afektivna vezanost - U odnosu sa detetom majka ne odgovara na njegove potrebe i signale, dete razvija negativnu sliku o sebi, kao biću koje nije vredno majčine pažnje, a svet doživljava kao manje sigurno mesto. Ovaj model može se formirati i kada se majka  stara o detetu na određen način, ali ne prepoznaje njegove potrebe. Na primer, dete može da plače jer je mokro, a majka koja nije osetljiva na njegove potrebe ga hrani. Kako bi se zaštitilo od daljih negativnih iskustva (jer majka ne odgovara na njegove potrebe i signale), dete gradi barijere između sebe i ostatka sveta, postaje distancirano, nepoverljivo, i usmereno samo na sebe. Upravo zbog tog nepoverenja u okolinu, druge ljude, deca odrastanjem ulažu jedino u sebe, materijalne stvari i posao. Barijera koja je stvorena rano u detinjstvu (između njih i drugih ljudi) ostaje prisutna tokom čitavog života. S toga se javljaju problemi u razvoju partnerskog odnosa u odraslom dobu - površnost u odnosima. Ne umeju da pruže podršku, niti im je ista potrebna, jer su se u ranom detinjstvu osetili odbačeno.

Drugi obrazac nesigurnog vezivanja jeste ambivalentna afektivna vezanost. Ovaj obrazac vezanosti javlja se kada majka delimično odgovara na detetove potrebe, odnosno, u nekim situacijama odgovara, a u drugim ne odgovara. Od tog trenutka deta nije sigurno da li  će njegova majka biti tu kada mu je potrebna. Sticajem okolnosti dete pokušava konstantno da privuče pažnju majci. Kao posledica razvija se nezainteresovanost za druge i okolinu, jer je  pažnja deteta fokusirana je na održanje odnosa sa majkom. Ovaj obrazac uči decu da se tokom celog života bore za nečiju pažnu, kao i da budu preokupirani afektivnim odnosom. Često ovakvu decu u odraslom dobu prati nezrelost, nesamostalnost, potreba za stalnim vezama. Njihove odnose karakteriše ljubomora, bes, posesivnost koji proizilaze iz rano utisnutog osećaja da mogu izgubiti drage ljude, zbog kojeg veoma često ostaju u svojim vezama, ma koliko one loše bile. Takvom decom, kasnije i odraslim ljudima preovladava strah koji ih parališe na svim životnim poljima.

I poslednji obrazac nesigurnog vezivanja jeste nesigurno dezorganizovano. Ovaj vid vezivanja karakterističan je za decu, čiji su roditelji bili izloženi nasilju, ili su i sami imali psihičke probleme, tako da nemaju jasne obrasce koji im se nude. U ovakvim porodicama ne postoji stalnost određenih radnji, niti ponavljanje istih od strane roditelja, s toga deca imaju potrebu za bliskim odnosom, ali ga se i plaše. Na osnovu ovakvog obrasca razvijaju se odrasli ljudi koji imaju nizak stepen samopouzdanja, zbog kojeg se teško uključuju u partnerske odnose. Plaše se razočarenja i ne pružaju previše sebe u bilo kom odnosu.

Možemo reći da obrasci vezivanja deteta predstavljaju osnovu njegovog razvoja, i da prvi kontakti majke sa detetom, determinišu buduće partnerske odnose, odnose prema celokupnom okruženju. Od tih interakcija u ranom detinjstvu zavisi kakve će osobine imati Vaše dete, kako će odreagovati na stresnu situaciju i kako će se postaviti u životnim ulogama. Svaki Vaš dodir, pogled, osmeh, lepa reč predstavljaju kanale razvoja ličnosti. Zato se zapitajte svaki put kako prilazite, šta radite sa svojim detetom, jer ćete u njemu videti Vaš odraz.

Sanja Trajkov, Specijalni Pedagog- Defektolog

Literatura:

Stefanović-Stanojević, T. (2008). Rano iskustvo i ljubavne veze.

Osećanje tuge - put ka depresiji ili korak ka rastu i razvoju

„Nema lepše nade od one što je nikla iz tuge i nema lepših snova od onih što ih rađa bol“

Ivan Cankar

Tuga je prirodna reakcija na gubitak. Kada izgubimo nešto ili nekog ko nam je puno značio i za kog smo bili vezani prvo osetimo jak nalet bola. Nekad bol umemo i da prikrijemo ljutnjom i besom, kivni smo na druge ljude, na loše okolnosti, zlu sudbinu. Bes često postaje telohranitelj naše tuge. Prebacujemo krivicu i odgovornost na spoljašnje faktore sve s ciljem da smanjimo intenzitet bola i anesteziramo osećanje za koje imamo utisak da lomi sve u nama. Posle nekog vremena, ta snažna osećanja počinju da gube na intenzitetu, kao da zamru i mi počinjemo da osećamo neku vrstu potištenosti. Postajemo tužni. Na početku je bol koji traje neko vreme a onda ako smo dovoljno zdravi i sposobni da izdržimo sve to, dopustićemo sebi da preživimo i krenuti da se osećamo bolje. Gubitak ostavljamo za sobom i možemo da posvetimo pažnju drugim aktivnostima. Oslobađamo se zahvaljujući tome što smo dopustili sebi da osetimo i budemo tužni i očajni. Kada ožalimo gubitak mi postajemo slobodni, možemo da ga pustimo i krenemo dalje.

Osobe sa razvijenijom emocionalnom inteligencijom osećanja ne potiskuju već ih slobodno izražavaju na prihvatljiv i adekvatan način. U stanju su da žale veoma duboko i da se zahvaljujući tome mnogo pre povrate nakon gubitka nego li većina drugih ljudi. Zato što u potpunosti prolaze kroz proces tugovanja i žalosti oni mnogo pre izgrade svoj novi život. Oni dozvoljavaju starim vezama da se raspadnu pre nego što se reorganizuju za novonastalu situaciju.

Tuga nije samo osećanje bola zbog gubitka već i proces izgradnje nečeg novog i korisnog. To nije samo gubljenje vremena, izraz slabosti i preterane popustljivosti prema sebi, besmislica koju ne smemo osetiti i koju moramo zaključati daleko od pogleda drugih pa i nas samih. Čini mi se da nijedno osećanje ne plaši čoveka više od tuge. Toliko je zastrašujuća da se većina ljudi trudi da uopšte ne dođe u kontakt sa njom ulažući ogromnu količinu energije da je drže dalje od svog bića. Svi bi da pobegnu od nje. Odbacujući je i bežeći od aveti tuge lišavaju sebe unutrašnje zrelosti i duboke radosti življenja. Tugovanje je korisna, poželjna, normalna i zdrava reakcija. Biti tužan je u redu jer to nam pomaže da potpunije proživimo bolnu emociju. Kada gubitak otplačemo, postižemo novu zrelost i naša ličnost postaje snažnija, otpornija i celovitija.

Kako učimo da izbegavamo tugu ili da se nosimo sa njom

U periodu između šestog meseca i treće godine života beba tj. dete postepeno uči da se odvaja od majke i gradi samostalnost. Svako to malo odvajanje nosi sa sobom i jednu dozu strepnje i straha jer se dete suočava sa malim gubitkom. Mora da bude tužno nakratko kada majka nije u blizini što je i poželjno, zdravo i prirodno. Ti kratkotrajni trenuci tuge pomažu detetu da se separiše od majke. Bolni trenuci su neophodni da bi dete malo-pomalo napustilo majku. S druge strane majka mora da bude u stanju da podnese izvesnu dozu uznemirenosti i tuge kod svog deteta. Ona će procenjivati kada je neophodno da reaguje a kada ne. Ako oseti da je dete veoma uznemireno, reagovaće kako bi mu ublažila bol. Međutim ako oseti da je to samo tzv. bol odrastanja i neophodan put ka autonomiji, ona neće pritrčati odmah i zbog svake sitnice već će biti u stanju da posmatra da li dete može da se nosi s tim. Pustiće da se dete malo bori sa stresom, da nakratko oseti tugu i prođe kroz to iskustvo. Ona razvija osećaj da pravi razliku između pravog dečjeg bola i „kukanja“ tj manipulacije deteta. I ukoliko uspe da sve to izvede manje više kako treba, utrla je na taj način put svom detetu ka oslobađanju od njenog uticaja i sticanju sopstvene nezavisnosti. To bi bilo u idealnom slučaju. 

Ali šta se dešava kada majka nije u stanju da izdrži detetovu uznemirenost, kada ne može da ga gleda kako plače i uvek potrči čak i pri najmanjem nagoveštaju ispoljavanja nekog bolnog osećanja? U takvom slučaju dete ne može da nauči da napusti majku korak po korak. Svojom preosetljivošću na detetov bol ona ga osujećuje u mogućnosti da ožali delić bliskosti koje je izgubilo. Čim ono krene da proživljava malo normalne i zdrave tuge zbog udaljavanja od nje, eto je ona trči da ga uteši. Na taj način dete ne dobija priliku da nauči kako da se nosi sa stresom i gubitkom niti zna kako da dopusti sebi da oseti tugu i da je preživi. Ono zapravo uči suprotno. Zaustavlja i blokira neprijatno osećanje i u svakoj narednoj bolnoj situaciji šalje signale kojima majka ne može da odoli. Razvija naviku da pravi očajan izraz lica uvek kada mu nešto padne teško, mnogo pre nego što bude zaista prave patnje. Takvo postupanje je potpuno nesvesno, stiče se veoma rano, tako da kad dete odraste misli da je sasvim prirodno da se oseća tako. Ono misli „ja tu ništa ne mogu“, i za njega to je istina, oseća se sasvim bespomoćno i ne zna šta da radi jer nikad zapravo nije naučilo da se nosi s tim. Na razne načine šalje signale očaja, patnje  i kukanja ali uistinu nikada ne dopušta sebi da oseti tugu.

Razlika između osećanja tuge i osećanja depresivnosti

Tuga je duboka, puna i snažna emocija. Tugujući, bez obzira na intenzivan bol koji osećamo, mi se ipak nekako osećamo živo. U svom smo telu, pratimo dešavanja u nama i oko nas. Nismo prekinuli veze sa okolinom i spoljašnjim svetom, dešavanja iz okruženja utiču i na nas. Bez obzira na gubitak nemamo osećaj praznine, na neki način i dalje se osećamo ispunjeno. Prihvatamo ono što se dešava, ne izgledamo kao da se protiv nečega borimo. Ostajemo otvoreni za neka nova iskustva svesni da oko nas ima dosta podrške. Bolno je ali podnošljivo. Tužni smo ali nam je dobro, možemo da budemo sa drugim ljudima od kojih ne očekujemo nešto preveliko, potrebni su nam radi kontakta koji nam prija.

Ako se zatvorimo pred osećanjem tuge postajemo beživotni na neki način. Smisao za humor strada prvi. Postajemo prazni, umrtvljeni, bez prave emotivne povezanosti sa drugim ljudima. Život postaje besmislen. Javlja se osećaj izolovanosti i odsečenosti ne samo od spoljašnjeg sveta već i od sopstvenog tela. Osećaj mrtvila i praznine počinje da dominira. Presija i teret  povećavaju svoju težinu srazmerno protoku vremena. Život i življenje postaju napor, javlja se destruktivnost okrenuta prema sebi. U depresiji nema osećanja tuge. Ona ustvari služi izbegavanju ovog osećanja. Mehanizam funkcionisanja čoveka je izgrađen tako da mi ne možemo da odlučimo da blokiramo jednu emociju, da je ne osećamo a da to na neki način ne osakati i druge emocije. Ako odsečemo tugu odsekli smo i ostala osećanja. Emocije umiru a sa njim i čovek, jer čovek bez emocija zapravo se više i ne oseća živo. Kada je u ovakvom stanju on više nema volju ni za šta. Oseća se zaglavljeno, bespomoćno, beznadežno, bez akcije i inicijative, duboko u sebi očekujući da neko ili nešto sa strane promeni njegovo stanje. Možda negde očekuje majku, koja je nekada znala da „popravi“ stvari, da priskoči i sada i ukloni patnju. 

Frojd je u svom delu „Tuga i melanholija“ opisao razliku između tuge i depresije, gde je sinonim za depresiju malanholija. On tugu vidi kao stanje u kome osoba, zbog gubitka objekta ljubavi, svoje okruženje vidi kao opustošeno. Svet je postao prazan, ali posle određenog perioda tugovanja čovek nastavlja da živi. U melanholiji opustošena je ličnost koja je prazna, letargična, napaćena i jadna, puna samosažaljenja, sa poricanjem gubitka i bez mogućnosti njegovog prihvatanja.

Depresivni ljudi šalju signal drugim ljudima da promene stvari za njih umesto da sami nešto promene a da bi prestali tako da reaguju neophodno je da dođu u dodir sa svojim osećanjem tuge. Potrebna im je emotivna podrška kao pomoć da počnu da osećaju tugu. Terapeut im kroz saosećanje i podršku poručuje da moraju da se suoče sa bolnim stvarima u životu, uprkos tome što ih te stvari čine tužnim. Iako ovo na prvi pogled može delovati grubo, terapeut ih ne osuđuje već prenosi poruku da je sasvim u redu biti tužan, da to nije izraz slabosti i infantilnosti. Na taj način im pomaže da otključaju i izvuku na površinu svoja zablokirana i potisnuta osećanja. Početak može biti zastrašujuć jer osoba do sada nikada nije radila tako nešto i veoma je osetljiva ali uz razumevanje i prihvatanje  terapeuta mnogo lakše će proći kroz proces tugovanja. Kada jednom počne da oseća tugu, neće osetiti svu nakupljenu tugu odjednom, već je se oslobađa u manjim jedinicama. Osoba može i da oseti da tuge u sebi ima u velikim zalihama i biva uplašena da bi ta osećanja mogla da je potpuno preplave i savladaju ako prestane da ih izbegava. Zato je davanje neprestane podrške takvoj osobi veoma važan element psihoterapijskog procesa.

Jelena Krstić, psiholog

Kontakt: nikolic.jeka@gmail.com 

Literatura: Kako preživeti svoju porodicu, Robin Skiner i Džon Kliz

Obrasci vezivanja dece i roditelja

Dete je od rođenja izloženo socijalnom kontekstu okruženja, koji može biti stimulativan, ali koji može imati i negativan uticaj na njegov rast i razvoj. Interakcije sa roditeljima i drugim ljudima pomažu da dete razvije socijalne, ali i emocionalne veštine. Kada u detinjstvu dete nije osetilo ljubav, pažnju roditelja i kada nisu ispunjene njegove emocionalne potrebe, ličnost se razvija na poseban način. Stoga porodica predstavlja osnovu razvoja deteta, a roditelji modele ponašanja.

Sigurna privrženost

 Detinjstvo svakog deteta je drugačije, jer su roditelji i deca različiti ( počevši od osobina ličnosti, okruženja u kojem žive, poslova kojima se bave) ali postoje obrasci ponašanja koji su zajednički i koji proizilaze iz roditeljskog odnosa. Masovne studije o uticaju roditeljstva i praksa pokazale su da roditelji svojim pristupom oblikuju strukturu detetove ličnosti, i na taj način pripremaju dete za spoljašnji svet van porodice. Koliko su roditelji ispunjeni i zadovoljni, toliko će sebe dati u odnosu sa svojim detetom. 

Sigurni i stabilni roditelji odgajaju privrženu decu, decu koja osećaju da ih oni podržavaju (vode otvorenu komunikaciju, dobijaju i upućuju pohvale, prihvataju kritike na racionalan način, ne ispoljavaju bes).  Deca koja su odrasla okružena toplinom i ljubavlju naučila su da odnosi sa drugima treba da budu podržavajući, znaju da njihovo okruženje treba istražiti, pronaći sebe ali da su pored toga okruženi ljudima koji brinu o njima. Takva deca imaju sigurnu bazu, teže ka prosocijalnom razvoju i odupiru se rizicima današnjice - sigurna privrženost.

Nesigurna privrženost

Sa druge strane, dete koje su odgajili nesigurni, nepouzdani roditelji, oni koji imaju predrasude prema drugima, prenose taj obrazac na svoje dete i čine ga nepoverljivim, nepouzdanim i nesigurnim u odnosima sa drugima. Tako razlikujemo nesigurnu izbegavajuću, ambivalentnu i dezorganizovanu privrženost. Prisustvom ovih obrazaca dete neće znati kako da se postavi u predstojećim relacijama, jer će mu svaka izgledati zastrašujuće. Ovakav model roditeljstva dete usmerava samo na sebe, bez mogućnosti vezivanja za druge. Odrastanjem dete ima potrebu da uspostavi odnos sa nekim, ali se plaši odbacivanja. Nesiguran obrazac vezivanja odražava se kasnije na izbor prijatelja, partnera i celokupne životne relacije.

Kroz sigurne ili nesigurne obrasce vezivanja, interakcije sa roditeljima dete uči o svojim osećanjima, da sagledava sebe i druge. Način na koji roditelji razgovaraju, njihove reči, gestovi, utiču na to kako će dete prebroditi određenu neprijatnost i izboriti se sa njome. Prvobitne reakcije u detinjstvu uče se i prenose na odraslo doba kada osoba ispoljava emocije, kako pozitivne tako i negativne i reguliše svoje strahove. Za razliku od sigurnog obrasca, koji pomaže detetu da kanališe emocije, nesiguran obrazac vezivanja čini dete emotivno neuravnoteženim pri čemu ono postaje previše emotivno ili gradi oko sebe barijere.

Budimo graditelji dečije sigurnosti i samopouzdanja. Roditeljstvo predstavlja ozbiljan zadatak, zato budimo na visini zadatka i ne dozvolimo da nas lični strahovi i nezadovoljstva sputavaju u obavljanju jedne od najvažnijih životnih uloga.

U  narednom tekstu biće reči o tipovima i posledicama nesigurne privrženosti dece prema roditeljima.

SanjaTrajkov

Spec.Pedagog, Defektolog

Literatura:

Obrasci afektivne vezanosti i kvalitet braka; Milica Zajić, Slavica Živković