Suzan Saderland Ajzaks; psihoanalitičarka vek ispred svog vremena

 

 

Suzan Saderland Ajzaks, britanska psihoanalitičarka, psiholog, pedagog i edukator rođena je u Boltonu u oblasti Lancashire 1885. godine u mnogobrojnoj porodici niže srednje klase. Majka joj je umrla kada je imala šest godina, a otac se ponovo oženio, što je značajno narušilo porodične odnose i uticalo na njeno odrastanje, pa je kao tinejdzer često ispoljavala veoma buntovno ponašanje. Proglasila je sebe ateistom i socijalistom, te ju je otac ispisao iz srednje škole, smatrajući da pod štetnim uticajem škole Suzan prkosi tradicionalnom porodičnom sistemu vrednosti i rigidnim patrijarhalnim i religioznim principima u svom vaspitanju. Iz revolta, ona očevo prezime Fairhurst menja u majčino devojačko Saderland i negde je njena celoživotna misija simbolično obeležena potragom za inovativnim, neformalnim, kreativnim, nerepresivnim pristupima podsticaju celokupnog psihološkog razvoja deteta.

Ona kasnije samovoljno nastavlja školovanje i studira u Mančesteru i Kembridžu, gde uči filozofiju, pedagogiju i psihologiju. Naročito interesovanje ispoljava za dečji razvoj i metodologiju odgajanja i edukacije u najranijem uzrastu. Potencirala je podsticanje dečje radoznalosti i kreativnosti u  obrazovanju. Godine 1914. se udaje za Wilijema Brirlija, botaničara, i sa njim prelazi u London, gde radi kao nastavnik na koledžu. Brak je potrajao svega 4 godine, kada se razvodi i u tom periodu počinje da se interesuje za psihoanalizu. Počinje psihoanalitičku edukaciju u Londonu, kod Džona Karla Flugela, zatim nekoliko meseci boravi u Beču, gde joj je analitičar i edukator bio Oto Rank. Po povratku u London postaje prvo pridruženi, a zatim i punopravni član Britanskog psihoanalitičkog društva. Godine 1922. se ponovo udaje za trgovca Nejtana Ajzaksa, koji će joj u kasnijim godinama biti značajna podrška u radu. Godine1923. izdaje prvi psihoanalitičarski rad na temu „Razlike među  polovima sa psihoanalitičarske tačke gledišta“ i počinje kliničku praksu iz psihoanalize za decu i odrasle. Budući da je posedovala izuzetnu darovitost kako u opservaciji i zapažanju, tako i u analitičkoj proceni i sintetičkom sumiranju impresija, koje je prezentovala kristalno jasnim verbalnim ekspresijama, bila je brilijantna kao klinički psiholog i psihoanalitičar, pisac-stvaralac i edukator. Godine1924. postaje direktor nove škole u Kembridžu (Malting House school) koja je imala izuzetno napredne ideje i eksperimentalne metode u vaspitanju i obrazovanju dece. Deca su boravila u neformalnim stimulativnim uslovima, u školi bez učionica, bogato opremljenoj sadržajima koji su bili vešto osmišljeni da omoguće slobodu pokreta, uma i duha deteta, uz pratnju edukatora koji samo daju osnovne postavke, smernice i podršku, a postavljaju samo granice koje čine okvir nužne stabilnosti i sigurnosti. Iako je škola radila svega pet godina, iznedrila je revolucionarni pristup u najranijem  obrazovanju dece, preteču modernih predškolskih ustanova, koji sveobuhvatno podstiče individualne potencijale deteta i temelji se na razvoju spontanosti, kreativnih sloboda, igre kao osnove svakog učenja i razvoja, pomeranju granica postignuća i mogućnosti deteta.

U to vreme je sarađivala i sa Melani Klajn, prišavši njenom psihoanalitičkom krugu i propagirajući njene ideje gde je završila i formalnu ličnu analizu i obuku kod analitičarke Džoan Riviere. Od 1929. do svoje smrti 1948. godine Suzan je objavila preko 10 knjiga iz dečje psihologije i pedagogije u kojima su, prošavši kroz prizmu psihoanalize, izneta bogata iskustva i saznanja o intelektualnom i socijalnom sazrevanju dece. (Nursery years 1929; The biological interests of young children 1929; The intelectual growth of young children 1930; Behaviour of young children 1930; The children we teach: Seven to eleven years 1932; The social development of young children:A study of beginnings 1933; The  psychological aspects of child development 1935; Child guidance.Suggestions for a clinic playroom 1936; The Cambridge evacuation survey. A wartime study in social welfare and education 1941; Childhood and after.Some essays and clinical studies 1948; Troubles of children and parents 1948; The nature and function of phantasy 1952.)

Suzan Saderland Ajzaks u svom delu propagirala je značaj podsticanja igre, fantazije i kreativnosti u razvoju individualnosti i ličnosti deteta. Dala je konceptualni okvir emocionalnog i kognitivnog razvoja u kome fantazija kao srž podsvesti postoji od samog rođenja, to su rudimenti misaonih procesa koji izranjaju iz telesnog iskustva i koji su utkani u temelje objektnih odnosa, jezika i samosvesti. Izvor fantazije je unutarnji, potekao iz instiktivnih pulzija, a spoljašnja stvarnost se postepeno i progresivno upliće u tkanje fantazmatskog. Fantazija postaje reprezent subjektivne psihičke realnosti, gde istovremeno odražava doživljene impulse, instinktivne porive i reakcije. U najranijem uzrastu dečja fantazija postaje dostupna opservaciji upravo kroz igru, koja je i medijator emocija, platforma za učenje i svojevrsni dečji produktivni rad . Igra je osnovni put detetove spoznaje i opštenja sa svetom.

Godinama je takođe pisala članke pod pseudonimom Ursula Wise, za poznati časopis Nursery world, čime je obučavala generacije majki pravilnom odgajanju i vaspitanju dece. Jedna od osnovnih postavki bila je da su roditelji prvi i najznačajniji učitelji svojoj deci. Vodila je kao direktor od 1933. do 1939. Department Dečjeg razvoja na Londonskom Institutu za obrazovanje, gde je u svom predavačkom radu prezentovala psihodinamske ideje u psihologiji dečjeg razvoja. Od 1935. pa do svoje smrti 1948. borila se sa opakom bolešću-rakom dojke i nizom drugih zdravstvenih problema, ali to je nije sprečilo da do samog kraja bude predana svom radu. Suzan Saderland Ajzaks je na maestralan način teorijska  psihoanalitička učenja Frojda, Pijažea, Melani Klajn i Ane Frojd testirala u praktičnom radu sa decom, u prirodnom, slobodnom i podsticajnom okruženju, a rezime iz ovog suočavanja teorije i prakse prevela na jezik razumljiv roditeljima i učiteljima kao buduće smernice u odgoju i obrazovanju. Godine 1950.  u Internacionalnom žurnalu za psihoanalizu Džon Rikman je napisao: „Suzan je stvorila psihoanalitički most između medicine i obrazovanja, koji je interpretirao jedno polje drugom“ i to je suštinski njen najveći doprinos nauci 20 veka. Utrla je put savremenoj pedagogiji, dečjoj psihologiji i psihoterapiji, toliko vizionarski i perspektivno da i savremenim stručnjacima na polju dečjeg razvoja ceo vek kasnije može poslužiti kao profesionalna agenda u usavršavanju i afirmaciji.

Margo Božinović-Stanojević, dečji psihijatar

 

Korišćeni izvori:

Philip Graham (London2009.) A biography of Susan Isaacs: A life freeing the minds of children

melanie-klein-trust.org.uk-Susan Sutherland Isaacs

ipscomb-bernarr.blogspot.com-The architecture of early childhood: Susan Isaacs

wikipedia.org-Susan Suterland Isaacs

encyclopedia.com-Isaacs, Susan (1885-1948)

nurseryworld.co.uk -Early years pioneers: Susan Isaacs

Slideplayer-Introduction to early childhood education

Život i rad psihoanalitičarke Doroti Berlingam

Doroti Trimble Tifani Berlingam (11. oktobar 1891 - 19. novembar 1979) bila je američka dečja psihoanalitičarka i pedagog. Doživotni prijatelj i partner dečje psihoanalitičarke Ane Frojd, Doroti je poznata po zajedničkom radu sa Frojdom na analizi dece. Tokom 1960-ih i 70-ih, Berlingam je usmerila istraživačku grupu za proučavanje slepe dece na klinici Hampstead u Londonu. Njen članak iz 1979. godine o slepoj deci, „Da budem slep u ugledanom svetu“, objavljen u Psihoanalitičkoj studiji deteta, smatra se orijentirom empatičnog naučnog posmatranja. Berlingam je bila ćerka Louise Knok i umetnika Louis Comfort Tifani-a, i unuka Charles Levis-a Tifani-a, osnivača Tiffani & Co. Doroti Trimble Tifani rođena je u Njujorku. Udala se za njujorškog hirurga Roberta Berlingama 1914. godine; međutim, par se razdvojio 1921. zbog Robertovog bipolarnog poremećaja. Berlingam je takođe odgajao četvoro dece, od kojih je jedno, sin, razvio kožni poremećaj, za koji je dijagnostikovano da je psihosomatski. U to vreme je i novo polje psihoanalize postalo poznatije kako u Evropi, tako i u Sjedinjenim Državama. Polažući nadu u psihoanalitički lek za svog sina, Berlingam se sa četvoro dece preselila u Beč 1925.godine. Ubrzo je započela laičku analizu sa Theodoreom Reikom, pre nego što je krenula da započne analizu sa Sigmundom Frojdom. Takođe je upoznala Anu Frojdd, koja je već bila analitičarka i koja je svu Dorotinu decu prihvatila kao svoje pacijente. Ubrzo je poremećaj kože dečaka Berlingama nestao. Ovakav razvoj događaja naveo je Doroti da i sama postane laički analitičar i, pripremajući se da dovrši analizu sa Sigmundom Frojdom, iako je do sada postala lično bliska Ani Frojd.  

Analiza njene dece, kao i njena sopstvena analiza trajala je do kraja njihovih života. Doroti se preselila u London 1938. godine zajedno sa Frojdovima, koji su bežali od nacističkog antisemitizma. Nakon smrti Sigmunda Frojda sledeće godine, Doroti se nastanila nedaleko od Ane Frojd, a 1940. godine preselila se u Frojdov dom, gde je proživela poslednje svoje dane. Njihovo prijateljstvo bilo je duboko, a Dorotina smrt snažno je pogodila Anu. Nastavila je da brine o deci svoje prijateljice sa toliko emocionalnih ulaganja pružanjem zanimljive perspektive mehanizma „altruističke predaje“ koji je jednom opisala. Pored svog rada sa Anom Frojd, Doroti je napisala nekoliko studija o slepoj deci i, pored toga, preduzela rana istraživanja psihologije jednojajčanih blizanaca. Njih dve, koje su ostale partneri narednih četrdeset godina, osnovale su ratne rasadnike Hampstead tokom Drugog svetskog rata i njihov zajednički rad tamo doveo je do objavljivanja knjige „Odojčad bez porodica“ (1943). Takođe su 1951. godine, zajedno sa Helen Ros, osnovali kliniku Hampstead, centar koji je pružao terapiju i pomoć porodicama, za lečenje poremećene i hendikepirane dece bez obzira na njihove probleme,  socijalno poreklo ili prošlost i istovremeno nudio ambicioznim analitičarima što uravnoteženiju i najbogatiju moguću obuku. I Doroti i Ana Frojd radile su u Hampsteadu do penzije. Doroti je umrla u Londonu 1979. godine. Njen pepeo počiva u "Frojdovom uglu" u krematorijumu Golders Green u Londonu, pored pepela Ane Frojd (koja je umrla 1982.) i ostalih članova porodice Frojd, uključujući Sigmunda Frojda. 

Natalija Stanković, psiholog

LITERATURA:
Burlingham, Dorothy. (1952). Twins: A study of three pairs of identical twins. London: Imago Publishing.
Burlingham, Michael John. (1989). The last Tiffany: A biography of Dorothy Tiffany Burlingham. New
York: Atheneum.
Freud, Anna, and Burlingham, Dorothy. (1943). Infants without families. London: G. Allen and Unwin.

Medard Bos; neurotski, psihosomatski i psihotični poremećaji u svetlu egzistencijalističke psihijatrije

"Kada nešto vizualizujemo, uspostavljamo odnos prema samoj stvari, a ne prema nekom pukom subjektivnom predstavljanju toga u nama."

                                                                                                                                 Medard Bos 

Medard Bos je bio švajcarski psihijatar-psihoanalitičar koji je psihoanalitičku psihoterapijsku praksu objedinio sa egzistencijalno-fenomenološkom filozofijom Martina Hajdegera. Hajdeger mu je bio prijatelj i mentor. Bos je rođen je 4.oktobra 1903. godine u Sen Galenu (Švajcarska) a umro 21. decembra 1990. Odrastao je u Cirihu u vreme kada je Cirih bio centar psiholoških aktivnosti. Diplomirao je 1928. godine odvajajući vreme da studira i u Parizu i u Beču. Analizirao ga je sam Sigmund Frojd.

Posle četiri godine provedene na radu u bolnici Burgholcli, kao pomoćnik Eugena Blojlera, nastavio je sa studijama u Berlinu i Londonu, gde su pojedini njegovi profesori bili ljudi iz Frojdovog unutrašnjeg kruga, poput Karen Hornaj i Kurta Goldštajna. Od 1938. godine pridružio se Karlu Jungu, koji mu je otkrio nove mogućnosti psihoanalize nevezane za frojdovske interpretacije.

Bos je voleo da čita dela Ludviga Binsvangera i Martina Hajdegera, koja su ga posebno nadahnjivala. Njegov susret sa Hajdegerom, koji se odigrao 1946. godine i prijateljstvo sa njim bili su odlučujući u njegovom potpunom okretanju egzistencijalističkoj psihologiji. Njegov uticaj na egzistencijalističku psihoterapiju bio je toliko veliki da ga često spominju zajedno sa Ludvigom Binsvangerom kao suosnivačem. Bavio se u svom radu pretežno neurozama ali i istraživanjem psihosomatskih stanja i perverzija, dajući originalne egzistencijalističke doprinose ovoj psihopatološkoj problematici.  Osnovao je cirišku školu  daseinanalize. Umro je 1990. godine.

Teorija

Dok se Binsvanger i Bos slažu o osnovama egzistencijalističke psihologije, Bos se pomalo približava Hajdegerovim originalnim idejama. Bosu se ne sviđaju, na primer, Binsvangerove ideje o “svetskom dizajnu”. On oseća da ideja ljudi koji dolaze u svet sa unapred definisanim očekivanjima odvraća pažnju od osnovne egzistencijalne tačke da svet nije nešto što mi tumačimo, već nešto što se otkriva “svetlosti” Daseina. Analogija svetlosti igra važnu ulogu u Bosovoj teoriji. Reč “fenomen” na primer, bukvalno znači “svetliti se”, “izaći iz tame”. I tako se Dasein vidi i doživljava kao luminacija koja stvari “donosi na svetlost”. Ova ideja duboko je uticala na razumevanje stvari poput psihopatologije, mehanizama odbrane, terapijskog stila i interpretacije  snova. Na primer, odbrana je stvar neosvetljavanja nekog aspekta života, a psihopatologija je analogna odluci da živimo u tami. Terapija, s druge strane, uključuje preokret tog suženja naše osnovne otvorenosti i to bismo mogli nazvati prosvetljenje. Jedan od njegovih najvažnijih predloga za klijenta je “pustiti stvari”. Većina nas se previše trudi da drži čvrsto svoje živote, da zadrži kontrolu. Ali sve to ume da bude previše za nas. Moramo malo verovati životu, malo verovati sudbini, uskočiti u život umesto da ga zauvek testiramo posmatrajući ga sa obale. Umesto da svetlost Dasein-a držimo čvrsto usredsređenu, trebalo bi da dozvolimo da ona svetli slobodnije.

Bos je prihvatio egzistencijal-ontološko shvatanje o prostornosti, vremenitosti, odgovornosti i telesnosti ljudskog postojanja, naglasivši da terapeut, pri susretu sa pacijentom u obavezi je da odgovori na četiri važna pitanja. Ta pitanja su sledeća: Na koji način je čovek poremećen?, Koje mogućnosti odnosa između njega i pacijenta postoje?, Koje područje bića obolelog je zahvaćeno poremećajem i Šta je čoveku činiti u vezi s odgovorima na prethodna pitanja? Bos piše i o transfernoj ljubavi kao osnovnoj metodi lečenja oslanjajući se na psihoanalitičko učenje o transferu kao prenosu osećanja prema roditeljima na psihoterapeuta a prihvata i učenje o instancama ličnosti, dovodeći ih u vezu sa daseinsanalitičkim razumevanjem različitih načina postojanja pacijenta tokom ranih faza razvoja.

 

Neurotski poremećaji

Telo preko simptoma govori o svom glavnom egzistencijalnom odnosno psihičkom problemu, tako da je opuštenost, koja najbolje izražava raspoloženje u zdravlju, na ovaj ili onaj način dovedena u pitanje. Poznat je Bosov slučaj iz prakse kada se kod jednog službenika pojavio grafospazam kao izraz neprihvatanja kancelarijskog posla koji nije bio njegov izbor već nametnut. Kad god bi ovaj pacijent krenuo da radi ono što suštinski ne prihvata kao na primer da vodi kancelarijske knjige, ruka bi počinjala da mu se koči. Kod hipohondrijske neuroze prisutna je  izražena tematizacija telesnosti, na račun drugih egzistencijalija, pre svega nauštrb smisla postojanja i osećaja slobode. Kod prisilnog gutanja vazduha simptom je izraz gutanja nečeg neprihvatljivog i ponižavajućeg za egzistenciju, kao što je gušenje u astmatičnom napadu ustaljena reakcija egzistencije na napetu i strahom ispunjenu, najčešće porodičnu atmosferu. Kod histerične afonije oboleli izražava nemi protest protiv situacije u kojoj je primoran da živi. Kod stanja straha izražena je sumnja u sigurnost postojanja, nesigurnost od donošenja konačnih odluka u životu, nesposobnost prihvatanja rizika neizvesnosti postojanja što je prepoznatljivo u opsesivno-kompulsivnom poremećaju.

 

Psihosomatski poremećaji 

Pacijenti oboleli od psihosomatske bolesti, potpuno ignorišući poruke koje im telo neprestano šalje o zamoru i iscrpljivanju, izgubili su osećajni odnos prema svom telu, investirajući ga u neke druge životne ciljeve, za posao, za članove porodice, druge ljude, ideale. Na taj način dolazi do iscrpljivanja u postizanju emocionalne ravnoteže a koja je inače narušena neadekvatnom primarnom relacijom sa značajnim osobama iz života pojedinca. Pojedini organi, simbolički izražavaju egzistencijalni nesporazum pojedinca sa svojom okolinom, značajnim licima ili uvaženim vrednostima.

Egzistencijalne moći, smatra Bos, prepoznatljive su u izrazu lica, ponašanju, simptomima nekog neurotskog poremećaja ali i u psihosomatskom poremećaju, skrivene ali uvekkao izraz bića-usmerenog-ka-stvarima-i-ljudima. Iz tog odnosa prema ljudima proizilazi izbor organa obolelog u psihosomatskom poremećaju. U obolelom organu se otelotvoruje dugotrajan odnos pacijenta prema značajnim licima i vrednostima kojima teži oboleli u konfliktu. Kod takve osobe postoji nemogućnost preusmerenja osećajno katektiranog smisla vlastitog postojanja.

Bos ističe da od povišenog krvnog pritiska postaju bolesni oni, čija je egzistencija izložena stalnom pritisku zbog prihvatanja velike odgovornosti,snažnog osećanja dužnosti i opterećenja radom. Od čira na želucu obolevaju ljudi koji se savladavaju više nego li što imaju kapaciteta za to, gonjeni iznutra ili prisiljeni spolja. Žene sa čestim menstrualnim tegobama vrlo često su ambivalentne prema trudnoći.

 

Psihotični poremećaji

Bos polazi od ontološke pretopstavke da je psihoza oblik egzistencijalnog samonesporazuma, gde oboleli produkuje iracionalne psihičke sadržaje, u nastojanju da održi intencionalnu nit vlastitog postojanja. Psihoze koje su nastale kao posledica organske bolesti vide se kao totalna propast bića, potpuni gubitak životnog elana ili aspolutna razorenost smisla i kognitivne strukture dok psihoza koja nije posledica organskih promena tumači se kao apsolutno autnetično stanje egzistencije, novu i neobičnu ali autentičnu kognitivnu i doživljajnu strukturu postojanja koja nastaje usled poslednjih napora da se sačuva vlastita sloboda.

 

Egzistencijalizam

Bos je preferirao Hajdegerovo shvatanje egzistencije i smatrao da postoje stvari u životu s kojima se svi moramo suočiti. Zanimalo ga je, na primer, kako ljudi vide prostor i vreme, ne fizički prostor izmeren daljinama i vreme izmereno satovima i kalendarima, već ljudski prostor i vreme, lični prostor i vreme. Neko, koji sada možda živi daleko, može vam biti bliži nego osoba pored vas.

Takođe se interesovao i za naš odnos prema sopstvenim telima. Naša otvorenost za svet izraziće se našom telesnom otvorenošću i proširivanjem našeg tela u svet, onim što on naziva “izlivanje”. Naš odnos sa drugima takođe je jako važan. Mi nismo pojedinci zatvoreni u sopstvenim telima, živimo prilično u zajedničkom svetu, svetu koji delimo sa drugima i osvetljavamo se. Ljudsko postojanje je zajedničko postojanje. Bos je pažnju posvećivao i raspoloženju. Dok "svetlimo" svetom mi ponekad osvetljavamo jednu stvar više nego drugu ili osvetljavamo različitim nijansama. Na primer ako smo ljuti onda smo raspoloženi za ljute stvari, ljute misli, ljute radnje, vidimo “crveno”. Ako smo radosni onda smo prilagođeni veselim stvarima a svet nam izgleda “sunčan”. Ako smo gladni sve što vidimo je hrana, ako smo zabrinuti svuda vidimo samo pretnju.

Snovi

Bos je proučavao snove, više od bilo kog drugog egzistencijaliste i smatrao ih vrlo važnim u psihoterapiji. Ali umesto da ih tumači kao što je to radio Frojd ili Jung, on im omogućava da otkriju svoja sopstvena značenja. U snovima nije sve sakriveno iza simbola od uvek prisutnog cenzora. Umesto toga, snovi nam pokazuju kako osvetljavamo svoje živote. Ako se osećamo zarobljeno naša stopala u snovima mogu biti vezana cementom, ako se osećamo slobodno letećemo, ako osećamo krivicu sanjaćemo o grehu, ako se osećamo anksiozno, progoniće nas zastrašujuće stvari. Za tumačenje snova važno je odgovoriti na neka pitanja kao što su; kakva je preovlađujuća atmosfera u snu, kakav je odnos snevača prema onome što sanja, prvo u snu a onda i tokom psihoterapije odnosno u životu uopšte i za koje mogućnosti postojanja u snu je snevač otvoren? Treba odgovoriti na pitanje šta je protagonisti sna činiti s obzirom na poruku koju je prepoznao iz razumevanja sadržaja svojih snova.

Na primer, Bos je izveštavao o muškarcu inženjeru koji je imao seksualne teškoće i osećao se prilično depresivno. Tokom prvih meseci terapije, sanjao je samo o mašini, ne neobičnoj za inženjera ali ne ni naročito uzbudljivoj. Kako je njegova terapija napredovala i snovi su se menjali. Počeo je da sanja biljke. Zatim je sanjao insekte, možda opasne i preteće ali barem žive. Potom je sanjao žabe i zmije a zatim miševe i zečeve. Neko vreme su to bile svinje. Nakon dve godine psihoterapije počeo je da sanja žene. Ovaj muškarac je bio tužan i usamljen jer se povukao u svet sačinjen samo od mašinerija, a trebalo je mnogo vremena da sanja nešto toplokrvno kao što je žena. Akcenat je stavljen na to da svinje ne predstavljaju ništa a ne skrivene želje, arhetipove ili neku vrstu inferiornosti. One pripadaju inženjeru o one su ono što je njegovo evolucijsko osvetljenje iznelo na videlo u to vreme u njegovom životu.

 

Jelena Krstić, psiholog 

 

Korišćeni izvori:

https://webspace.ship.edu/cgboer/boss.html

https://psychology.jrank.org/pages/88/Medard-Boss.html

Erić Lj. (2008). Psihodinamička psihijatrija; istorija, osnovni principi, teorije. Beograd; Službeni glasnik.

 

 

 

Живот и рад психоаналитичара Ханса Торнера

 

Дoктор Ханс Торнер рођен је 1905. године у Немачкој. Студирао је медицину и квалификовао се као лекар специјалиста за неурологију и психијатрију. Са прогоном Јевреја напустио је Немачку, изгубивши положај неуролога у Берлину, након тога се преселио у Лондон. Након његове прве анализе случаја, усавршавао се у Британском психоаналитичком друштву, квалификујући се као члан 1938. године. У Лондону је био на анализи, прво са Мелани Клајн, а касније са Бионом. Радио је као лекар опште праксе у селу на периферији Лондона, а затим, од 1942. у болници као мајор британске војске, лечећи психонеуротичне пацијенте. Касније је почео да се бави приватном праксом као аналитичар за обуку и супервизор. Често је посећивао Немачку надгледајући и одржавајући предавања о психоанализи. Као учитељ био је познат по једноставности којом је преносио сложене психоаналитичке идеје, често се упућујући на класичну литературу, Библију и грчку митологију. У пензији Торнер се преселио са супругом и децом у Сједињеним Државама, где је и умро 1991. године. Торнер је написао бројне радове, од којих је неке представио Британском психоаналитичком друштву. 

Међу најважнијима издвајају се:
 1946 Thorner, H. A. ‘The treatment of psychoneurosis in the British
Army’. International Journal of Psychoanalysis.
 1949 Thorner, H. A. ‘Notes on a case of male homosexuality’. International Journal of
Psychoanalysis.
 1952 Thorner, H. A. ‘Examination anxiety without examination’. International
Journal of Psychoanalysis.
 1952 Thorner, H. A. ‘The criteria of progress in a patient during
analysis’. International Journal of Psychoanalysis.
 1955 Thorner, H. A. ‘Three defences against inner persecution in M. Klein’, in P.
Heimann, R. E. Money-Kyrle (eds.) New Directions in Psycho-Analysis. Tavistock
Publications.
 1981 Thorner, H. A. ‘Notes on the desire for knowledge’. International Journal of
Psychoanalysis.
 1981 Thorner, H. A. ‘Either/or – a contribution to the problem of symbolization and
sublimation’. International Journal of Psychoanalysis.

Основне поставке деловања везују се за прочување неуротичних група, рашчлањивање објекта везаности и анализу могућих деловања у поменутим групама. Рад и универзалност огледа се у симболизацији односа и емоција. Кроз постојеће групе осећања се сублимирају и ослобађају несвесне структуре личности.

Унутрашњи прогон- констелације разумевања немира

У свом основном раду „Три одбране против унутрашњег прогона - анксиозна анксиозност, деперсонализација и хипохондрија“ (1955), Торнер предлаже три групе пацијената. У првом се унутрашњи прогонитељи пројектују споља, а затим доживљавају као спољна опасност. Они користе ситуацију теста (испитивања) да би умањили анксиозност екстернализацијом унутрашње опасности, ограничавајући тако универзалну (гениталну) опасност на одређену ситуацију.
У другом, екстернализација је компликована цепањем ега и процесом пројективне идентификације, остављајући его пацијента осиромашеним. Ако пацијент покуша да екстернализује опасност пројекцијом унутрашњег предмета који прогони, али није у стању да прекине интимну везу између унутрашњег предмета који прогони и његов его, он не губи осећај унутрашњег прогона. Прогонитељ остаје везан за већи део ега, изазивајући осећај нестварности, манифестован или деперсонализацијом (осећај да се его променио) или дереализацијом (осећај да се свет променио) или обоје. Торнер (1952) разматра хипохондрију, у којој его-расцеп следи границу тела и ума, а прогоњени унутрашњи објекти избацују се из језгра ега у тело, чиме је  спречено да проже его у целини. На тај начин ове три групе пацијената развијају себи својствену клиничку слику у зависности од вивоа расцепа ега и доживљаја угрожавања.

Симболизација и сублимација

У раду о односу симболизације и сублимације, Торнер описује пацијента који није у стању да успостави смислену синтезу два аспекта: симболичког представљања и идеје игре - сваки контакт осећа се као снажан судар. Прави корисну разлику између концентрације и пажње. Концентрацију види као облик раздвајања за искључивање, пажњу као проницљивост на подражаје који произлазе из других предмета и спремност за примање. Сугерише да је за доживљавање живота у целини неопходно имати више подстицаја и смисла и толерисати друге који су такође присутни. Овде пацијент не може комбиновати једну идеју са другом ( Торнер, 1955). Већ у складу са капацитетима подржава и прихвата елементе деловања коју му пријају и изазивају дужу стимулусну ситуацију. Тако регистроване дражи имају јачи утисак и формирају целину опажаја и ефекта.

„Добар предмет“- основа пројектовања

Пратећи рад Мелани Клајн, Торнер следи гледишта о томе како пацијентов осећај сигурности у великој мери зависи од његовог односа према добру, објекту. Торнер прати напредак анализе у смислу „доброг предмета“ и његове судбине у унутрашњем и спољашњем свету пацијента. Показује како добар предмет, који је у једној фази идеализован и делује свемогуће, и као такав изазива анксиозност, постаје стварнији и добронамернији добар објекат. Пацијент може прихватити његова ограничења и дисциплину док прихвата дисциплину анализе. Често се може њихати из једне фазе у другу пре него што постигне трајну стабилност. Како се пацијентове анксиозности у односу на сопствену опасност умањују анализом, унутрашњи свет постаје сигурнији и стабилнији. Овај процес иде заједно са интројекцијама „доброг предмета“ који представља аналитичар. Торнер (1955) сматра да интројекција није ствар „стварног“ аналитичара, већ доброг предмета пацијента, који је он или она претходно пројектовао аналитичару. Са напредовањем лечења, реакција пацијента на анализу ће се променити, а са њом и несвесно значење. Сугерише да ће се пацијенти, уз аналитичку помоћ, осећати мање кривима и, кроз већу толеранцију на патњу и депресивна осећања, њихова жеља за уверавањем и екстрааналитичком помоћи ће се смањити. Са овом све већом толеранцијом, природа аналитичког материјала ће се променити и постати реалистичнија, док ће истовремено бити у директнијем контакту са дубљим слојевима свог несвесног. Потреба за упоређивањем себе са другима се смањује и они су у могућности да се више ослањају на своја осећања, идеје и вредности. Значајем „опоравка изгубљеног доброг предмета“ бавио се и др Ерик Бренман (2006).

Аутор текста
Спец.педагог Сања Трајков

Литература
Тхорнер, Х. А. „Испитна анксиозност без испитивања“. Међународни часопис за психоанализу.
33: 153-159.
Тхорнер, Х. А. ‘Критеријуми напретка код пацијента током анализе’. Међународни часопис за
психоанализу. 33:

Život i rad psihoanalitičara Mihaela Fordhama

Mihael Fordham je bio engleski dečiji psihijatar i jungovski analitičar. Potekao je iz zemljoposedničke porodice Hertfordshire. Njegov otac, Montag Fordham, pisao je knjige o poljoprivredi i bio uključen u pokret za umetnost i zanat, dok je njegova majka bila obučena za pevača. Obrazovao se na Triniti College Cambridge i Medicinskoj školi Svetog Vartolomeja. Fordham je započeo svoj radni vek kao lekar zainteresovan za neurologiju, a kasnije ga je privukla nauka o analizi. Junga je upoznao preko prijatelja svog oca, dr Godvina Bainesa, koji je bio Jungov učenik.

Po završetku medicinske kvalifikacije 1932. godine, Fordham je prvo vreme bio kućni službenik (mlađi medicinski službenik) u mentalnoj bolnici Long Grove u Epsomu, Surrei. Sledeće godine počeo je da čita Jungove spise. Godine 1934. imenovan je za registrara u dečjoj psihijatriji, Londonske klinike za dečije smernice. Iste godine je ušao u ličnu analizu sa H. G. Bainesom i posetio Beč da bi se sastao sa Jungom, nameravajući da trenira s njim. Bio je razočaran u ovoj potrazi i vratio se u London. 1935. godine ,započevši godinu lečenja opšte prakse u Barkingu u Esseku. Prekinuo je analizu sa Bainesom i prešao na Jungovski obučenu Hilde Kirsch, oženjenu drugim Jungiancem, Jamesom Kirschom, a par se preselio u Englesku da bi pobegao od nacističke Nemačke. Takođe 1936. godine zaposlio je honorarno savetnika u klinici za dečije smernice u Nottinghamu, Midlands. Na izbijanju Drugog svetskog rata ostao je u Nottinghamu, a brak mu se okončao do 1940. Takođe 1940, njegova analitičarka Hildegard Kirsch emigrirala je u Sjedinjene Države. Godine 1942. započela je nova faza njegovog života. Oženio se svojom drugom suprugom i imenovan je za psihijatra savetnika za evakuisanu decu u oblasti Notingem. Godine 1943. umro je njegov dugogodišnji mentor i prijatelj Peter Baines. Sedamdesetih godina takođe će konačno uspostaviti zasebnu jungovsku obuku za analitičare koji žele da se specijalizuju za rad sa decom i adolescentima. Vraćanjem u glavni grad, zauzeo je mesto savetnika Klinike za dečije smernice u bolnici za nervne bolesti Vest End. Godine 1947. stekao je doktorat medicine. Nastavio je monumentalni rad na uređivanju Jungovih tada objavljenih dela koja su na kraju narasla na 20 svezaka, i vodio je prepisku sa Jungom. Tokom narednih decenija vodio je privatnu analitičku praksu i imao ulogu u Klinici Tavistock, podučavajući polaznike uključene u posmatranje beba. Predavao je i pisao radove i knjige. Sa svojom suprugom igrao je ključnu ulogu u obuci sledeće generacije jungovskih analitičara i davanju glavnih teorijskih doprinosa. Godine 1971. počastvovan je time što je postao član osnivača Kraljevskog koledža psihijatara.

Bio je ko-urednik engleskog prevoda K.G. Jungovih sabranih dela. Njegova klinička i teorijska saradnja sa psihoanalitičarima škole objektnih odnosa dovela ga je do značajnih teorijskih doprinosa onome što je postalo poznato kao „Londonska škola“ analitičke psihologije, za razliku od pristupa Instituta K. G. Jung, u Nemačkoj. Njegova pionirska istraživanja o ranom detinjstvu i detinjstvu dovela su do novog razumevanja sopstva i njegovih odnosa sa egom. Deo Fordhamovog nasleđa pokazao je da’ ja’ u svojim objedinjavajućim karakteristikama može nadići očigledno suprotstavljene snage koje se u njemu okupljaju i da dok je umešan u borbu, može biti izuzetno remetilački i destruktivno i kreativno. Fordham je imao ključnu ulogu u osnivanju Društva za analitičku psihologiju u Londonu 1946. godine i osnivač je časopisa Journal of Analitical Psichology, najistaknutijeg časopisa u toj oblasti, čiji je urednik bio 15 godina od 1955. godine. Fordham je, putem foruma Medicinskog odeljenja Britanskog psihološkog društva, širio Jungove ideje u posleratnom periodu. Upoznao ih je sa širokom grupom kliničara, koji uglavnom nisu bili upoznati sa Jungovim delom ili kada je postalo dostupno na engleskom jeziku, nisu ga čitali iz političkih razloga (odanost Frojdu). U praksi je to značilo da je on zauzvrat bio otvoren za učenje o radu drugih analitičara u britanskoj školi za predmetne odnose, Frojdovih sledbenika.

Gotovo neprimećen, ostajući netaknut od drugih istraživača i praktičara, bio je koncept sadržan u ovom opisu delovanja sopstva, a to je da je ‘ja’ pomoglo u oblikovanju i stvaranju okruženja u svojim interakcijama sa njim. Ovaj koncept je uveo ideju delovanja pojedinca u sopstveni razvoj. Sebstvo, kakvo ga je Fordham zamislio, bilo je podstrekač koliko i receptor iskustva deteta. Ova koncepcija je stvorila posebno jungovsku teoriju o razvoju ega u kojoj je interakcija između majke i bebe obezbedila jedinstvenost situacije, jedinstvenost koju je stvorilo odojče i majka. Poput Junga, Fordham je shvatio da je nestabilnost uma iznedrila oštre unutrašnje borbe, uglavnom protiv negativnih sila bezumlja, cinizma i svih njihovih derivata i perverznih sekvenci. Kroz ove borbe lepota kontinuiteta sopstva, onoga što je Jung nazvao „perspektivnom“ prirodom psihe, sa svojom sposobnošću da se sama izleči, može da pokrene zainteresovanog tražioca. Jungova psihologija je individualna psihologija, a njegovo oklevanje da neguje institucionalizaciju svojih ideja proizašlo je iz njegovog saznanja da se pojedinačna metoda može predavati samo sa teškoćama. Veliki deo Fordhamovog rada suprotstavio se ovom verskom aspektu jungijanizma. Razumejući komplementarnost Jungovog doprinosa Frojdu, Fordham je skrenuo pažnju na potrebu da se analiza prenosa dobro utemelji kao preduslov za dublju analizu sopstva, a njegov primer je pokazao obogaćujuće kvalitete psihoanalitičkih koncepata u ovom zadatku.

U osnovi je opisao jedinstvenu teoriju polja sopstva koja je promenila jungovsku percepciju života- kao prvu i drugu polovinu. Inspirisao ga je Jung, ali nije bio „Jungianin“. To je značilo da se Fordham, kada je proučavao Jungovo delo i utvrdio nejasnoće, oslanjao na kliničke dokaze koji su ga vodili, a nije, kako se to često dešava, tvrdio da je njegovo gledište bilo ispravno, jer je to zapravo ono što je ‘profesor’ I mislio, time uvodeći moralni element u argumentaciju. Tradicionalno Jungovska analiza mitologiju tretira gotovo kao metapsihologiju, tražeći mitove da ilustruju ponašanje. Fordham je preokrenuo ovu tradiciju i koristio je svoj klinički rad sa ljudima da osvetli savremene mitove. Preokrenuvši ga na taj način, ne odričući se u potpunosti upotrebe mitova za rasvetljavanje kliničkog materijala, on je ne samo pružio veliku pomoć Jungian-ovoj analizi, već je pružio i kliničku osnovu za same mitove, utemeljio ih i time zaustavio da plutaju dalje kao da su to samo fragmenti analize koji lebde u magičnom svetu. Fordham je svoj pristup radije nazvao „naučnim“. Šta je ovo u suštini značilo za njega, bilo je razmišljanje i rad na emocionalnom iskustvu. Učenje je, osećao je, proizašlo iz promene uma koja je proizašla iz ovog procesa, svojevrsne unutrašnje reorganizacije srodne rastu.

Širina interesa Majkla Fordhama, ljubav prema Jungu i naučno istraživanje doveli su ga do toga da je povodom Jungove smrti 1960. godine napisao: Njegovo ime je i dalje gotovo automatski povezano sa Frojdovim imenom kao najbližem Frojdu jednakom, i ako je njegovo glavno životno delo na kraju trebalo da se temelji na ličnoj i naučnoj nekompatibilnosti sa Frojdom, postoje oni koji veruju, poput mene, da je ovo bila katastrofa, a delom iluzija, od koje patimo i nastavićemo to činiti dok ne popravimo štetu. Fordhamov život je bio otvoren za ovaj zadatak popravke. Davao je radove psihoanalitičkim grupama, pokazujući im vrednost Jungove arhetipske psihologije. Promovisao je diskusije i konferencije u Britaniji sa govornicima izvučenim iz Jungijanaca, Frojdijanaca i psihijatara. Pažljivim proučavanjem kliničkog rada Frojda i onih koji su došli posle njega, opremio se da širi psihoanalitičke ideje u svom analiziranju, učenju i nadgledanju i da pokaže gde su veze i razlike između dva velika pionira.

Natalija Stanković, psiholog

 

 LITERATURA:
"Michael Fordham (1905–1995).", The Journal of Analytical Psychology, 40 (3): 418–34, July
1995, ISSN 0021-8774, PMID 7649848
Hobdell, R (1986), "A bibliography of the writings of Michael Fordham.", The Journal of
Analytical Psychology (published July 1986), 31 (3): 307–15, doi:10.1111/j.1465-
5922.1986.00307.x, PMID 3528105
Fordham Michael (1998). Roger Hobdell (ed.). Freud, Jung, Klein-- the Fenceless Field: Essays
on Psychoanalysis and Analytical Psychology. Routledge. ISBN 978-0-415186155.
Hubback, J (1986), "Frieda Fordham's influence on Michael", The Journal of Analytical
Psychology (published July 1986), 31 (3): 243–6, doi:10.1111/j.1465-
5922.1986.00243.x, PMID 3528104
Hubback, J (1986), "Fordham the clinician as seen in his writings", The Journal of Analytical
Psychology (published July 1986), 31 (3): 235–42, doi:10.1111/j.1465-
5922.1986.00235.x, PMID 3528103
"Michael Fordham re-viewed", The Journal of Analytical Psychology, 31 (3): 195–315, July
1986, doi:10.1111/j.1465-5922.1986.00195.x, PMID 3528101

Šta se krije iza čovekove fasade? – Upoznaj sebe samog!

 

 Na vratima drevnog proročišta u Delfima stoji natpis: „Gnothi Seauton!“ ili „Upoznaj sebe samog!“ Ova rečenica čini se paradoksalnom na prvi pogled. Međutim, odgovor na pitanje „Ko sam ja?“ neretko navede čoveka da zaćuti i promisli, da bi shvatio da nije siguran koji odgovor je pravi. Kada treba dati popis svojih autentičnih osobina, teško je odoleti da se ne predstavi svoja željena verzija, a ne ona iskonska, realna. Svakodnevni život suočava čoveka sa stalnim pritiskom da bude socijalno dobro adaptiran, tako da on sa onim što jeste, treba naći svoje mesto pod suncem. U moru uloga koje su mu date ili nametnute, formira se fasada koja ponekad zamagljuje ono što boravi u samoj srži njegovog bića. Tako početak novog dana za mnoge predstavlja nabacivanje socijalno poželjnog ruha koje srasta s kožom, tako da postaje teško razgraničiti ko je osoba u stvari.

Kada je reč o čovekovom identitetu, Jerotić (Jerotić, 2013) govori da pored toga što smo izloženi konstantnim tranzicijama, jezgro naše ličnosti je ono koje opstaje pored svih promena i pruža nam sigurnost u vidu stabilnosti naših osećanja, opažanja, slika i delanja. Osim toga, naglašava da savremeni uslovi života otežavaju da se osećanje identiteta održi stabilnim i da nesklad koji postoji u svetu predstavlja pretnju za čoveka i izaziva strah u njemu. (Jerotić, 2013) Stoga je čovek razapet između potrebe da održi kontinuitet i postojanost svog identiteta, ali i da se uklopi i ukalupi u skladu sa zahtevima sredine. 

            Važan deo identiteta jedne osobe čine njene uloge koje su date po rođenju ili se stiču i uče kroz odrastanje i život. Čovekovu ulogu određuje položaj, odnosno mesto u društvenom sistemu, koje podrazumeva obavljanje izvesnih aktivnosti i funkcija, ispunjavanje nekih zadataka, što dovodi do određenih oblika ponašanja. Na ranom uzrastu, postoji položaj malog deteta, da bi se sa odrastanjem, broj položaja povećao: položaji u društvenoj klasi, u okviru svoje profesije, u porodici, među prijateljima, u preduzeću... (Rot, 2014) Uloga predstavlja očekivano ponašanje koje ide uz određeni položaj, a to su postupci koji se smatraju obaveznim, oni na koje se ima pravo, kao i načini psihološkog reagovanja koji se smatraju prirodnim za osobe koje imaju određene položaje. Npr: lekar je u obavezi da u skladu sa moralnim i etičkim principima postupa prema pacijentima, ima pravo da zahteva iskrenost i otvorenost od njih, a očekuje se da je zainteresovan za trajno uvećavanje svog medicinskog znanja. (Rot, 2014) Uprkos neminovnosti da čovek kao društveno biće igra veliki broj uloga, Loven (Loven, 2018) naglašava da uloga i osoba nisu isto, odnosno da nije svrha uloge da zameni ili prikrije osobu. Otuđenost od sosptvene suštine može biti izvor velike nesreće, iako osoba prividno uspešno pliva kroz život, ispunjava životne zadatke i predmet je divljenja ili  zavisti okoline.

            Heraklit je rekao da je karakter čoveku sudbina. Prema Adleru (Adler, 1990) karakter je duševni stav, način na koji se čovek odnosi prema svojoj okolini. Često se među laicima vode polemike o tome koliko je realno da se čovek promeni, pri čemu se stavovi kreću od toga da se to gotovo ne dešava, do ideje da su neka životna iskustva iskušenja koja mogu preobratiti osobu do neprepoznatljivosti. Loven (Loven, 2018), govoreći o konstruktivnim promenama, smatra: „Promena je moguća, ali mora početi prihvatanjem samog sebe. Kada energiju upotrebljavamo za borbu protiv svog karaktera (sudbine), ništa ne preostaje za rast ili za prirodni proces isceljenja.“ Kada osoba poseduje deo koji teško prihvata kod sebe, suočavanje sa njim može biti suviše bolno, tako da se on odbacuje, ali na taj način se blokira put ka uspešnoj promeni. 

Književna dela puna su junaka koji tragaju za sobom, nemirni u tom lutanju, pokušavajući da spoznaju ko su zapravo. Heseov (Hese, 1994) Sidarta je primer: „To što ništa ne znam o sebi, što je za me Sidarta ostao tuđ i nepoznat, proizilazi iz jednog jedinog uzroka: plašio sam se sam sebe, neprekidno sam bežao od sebe!“ Ova vanvremenska tema dobija novu dimenziju u savremenom dobu. Svakodnevno smo bombardovani raznim sadržajima i predočeno nam je bezbroj načina da upotpunimo svoje vreme. Ubrzani tempo kojim živimo, kao da sa sobom nosi poruku da moramo stalno biti zauzeti da bismo vodili smislen i ispunjen život. Koliko god se trudili da pratimo najnovije trendove, sve smo više gladni novih iskustava, novih izazova, osećamo se nedorečeni u ispunjenju svoje svrhe. Ispada da ona nije ništa drugo nego utrkivanje sa svakim novim danom u kom treba popuniti čeklistu stvarnih i izmišljenih obaveza koje daju poentu našem postojanju. Ipak, stiče se utisak da nas utrkivanje sa vremenom zapravo otuđuje od suštine i sprečava da se zagledamo u sopstvenu dušu, u svoje iskonske potrebe i ono čemu zaista težimo kada zanemarimo tuđe, nametnute imperative, očekivanja okoline, porodice, prijatelja, partnera...

Prema Jungu (Jung, 1996), jastvo je centralni deo psihičkog aparata koji određuje tok ili obrazac kretanja procesa individuacije. Ako pojedinac tokom života uspešno asimilira nesvesni sadržaj svoje psihe, svesno integrirše potisnuti sadržaj i dozvoljava autonomiju svom animusu ili animi on istovremeno podstiče ispoljavanje onoga što on naziva jastvom. Zapravo, da bi čovek dotakao svoju suštinu, potrebno je da se bavi sobom, da osvešćuje svoje nesvesno radom na sebi kako bi se mogao nazvati autentičnim bićem.  Psihoterapeut je tu poput veštog i ljubaznog vodiča koji svedoči nepredvidivom i uzbudljivom putovanju kroz hodnike i odaje ljudske duše.

Vinikot (Vinikot, 1965, prema Trebješanin, 2012) govori o „pravom selfu“, za kojim se traga u psihoterapijskom procesu onda kada je razvijena odbrambena struktura, odnosno „lažni self“. Pravo „lice“ osobe je nerazvijeno i nedostupno jer su njene izvorne potrebe na ranom uzrastu zanemarene i nezapažene, tako da je ona prinuđena da „imitira“ život glumeći da stvarno i spontano postoji. Čovek koji razvije „pravi self“, imao je sreću da odrasta u povoljnim okolnostima i da ima „dovoljno dobru majku“, koja adekvatno, pravovremeno i kvalitetno reaguje na detetove iskonske potrebe. Kada između majke i bebe postoji usklađena interakcija, dete se oseća prihvaćenim, živim i doživljava punoću i smisao postojanja, tako da odrasta u autentično biće. Kada majka nije posvećena, dete se zatvara u svoju ljušturu i postoji osećanje uzaludnosti pri čemu nema spontanosti i prostora za stvaranje. (Vinikot, 1965, prema Trebješain, 2012). Možemo sresti osobu koja je šarmantna i društvena, ali da je to zapravo „lažni self“, koji prikriva emocionalnu prazninu i doživljaj besmisla, što govori da treba biti oprezan sa sudovima o tuđim postupcima na osnovu slike koju predstavljaju drugima.

Psiha nastoji da, shodno stukturi čovekove ličnosti, nađe put svoje realizacije, što primećuje Hese (Hese, 1994): „Naučio je da ide i ovim i drugim putevima, hiljadu puta napuštajući svoje ja, boravio je satima i danima u nebitku. Ali, kako god su ga putevi odvajali od njegovog ja, na kraju puta se ono ipak vraćalo.“ Plivanje u sopstvenim dubinama je nekada poput upoznavanja raskošnog morskog sveta, a nekada je kretanje kroz mutnu i zagađenu vodu. Ova protivrečnost ljudske duše je neizbežna, tako da susret sa „mračnom“ stranom može biti razlog za podizanje brana i prestanak traganja, za uzmicanje pred preplavljujućim sadržajima koji se otkriju na tom putu. Međutim, dobro poznavanje sebe i svoje autentičnosti čini da čovekova ličnost postane njegovo najmoćnije oružje i sigurna baza iz koje se crpe snage za borbu i ostvaruju uspesi. 

 

Marija Stankov, psiholog

 

LITERATURA

 

·       Adler, A. (1990). Ponavanje čoveka. Novi Sad: Matica srpska.

·       Hese, H. (1994). Sidarta. Begrad: Narodna knjiga Alfa.

·       Jerotić, V. (2013). Čovek i njegov identitet. Beograd: Ars libri.

·       Jung, K, G. (1996). Aion. Beograd: Atos.

·       Loven, A. (2018). Strah od života. Beograd: Advaita.

·       Rot, N. (2014). Osnovi socijalne psihologije. Beogad: Zavod za udžbenike.

·       Trebješanin, Ž. (2012). Leksikon psihoanalize. Beograd: Zavod za udžbenike.