Karl Gustav Jung

  Karl Gustav Jung (Kesvil, 26.07.1875 - Cirih 06.06.1961), bio je švajcarski psihijatar i osnivač analitičke psihologije.

Karl Gustav Jung rođen je 1875 godine u Švajcarskom mestu Kesvil, na jezeru Konstans. Imao je jednu mlađu sestru. Njegov otac je bio pastor protestanske crkve u Švajcarskoj. Upisuje studije medicine i pored predanog rada na fakultetu posvećuje se proučavanju dela Ničea, Šopenhauera, Svedemborga, ali posećuje i spiritualističke seanse. Jak uticaj na njega je ostavila Ničeova knjiga „Tako je govorio Zaratustra“. Kada je 1899. godine pročitao udžbenik iz psihijatrije profesora Richarda von Kraft Ebinga, Jung je shvatio da je psihijatrija njegov poziv. Sa 25 godina postao je asistent poznatog psihijatra Eugena Blojlera na njegovoj klinici za mentalne bolesti Burghelcli. Početkom dvadesteog veka, tačnije 1900. godine upoznaje se sa Frojdovim delom „Tumačenje snova“ i biva njime impresioniran. Januara 1903. godine Jung započinje saradnju sa Francom Riklinom u istraživanju jezičkih asocijacija. Njih dvojica su sa saradnicima izvodili opsežne serije eksperimenata i potom ih statistički obrađivali. Konceptualna osnova Jungovog ranog rada bila je u delu Flurnoja i Žanea. On je pokušao da tu osnovu spoji sa istraživačkom metodologijom Vilhema Vunta i Emila Krepelina. Jung i Riklin su koristili eksperiment asocijacija. Cilj istraživanja je bio da se pronađe naučno sredstvo za brzu i preciznu dijagnozu mentalnih bolesti. Tim je bio zapanjen brojem smetnji u reakcijama, kao i time koliko je povremeno produženo vreme reakcije. Jung je tvrdio da prisustvo kompleksa sa naglašenim emocijama utiče na smetnje u reakciji i svoj eksperimet je iskoristio za razvijanje opšte psihološke teorije o kompleksima. Taj rad je učvrstio Jungovu reputaciju jedne od zvezda u usponu u okviru psihijatrije. On je 1906. godine svoju novu teoriju kompleksa upotrebio u proučavanju psihogeneze demetia prekox, kasnije nazvanu šizofrenija i da bi pokazao kako je moguće razumeti deluzione formacije. Oko 1904. godine Blojler je uveo psihoanalizu u Burghelcli. Jung je 1906. započeo redovnu prepisku sa Frojdom, a ubrzo nakon toga dolazi i do čuvenog, istorijskog susreta u Beču 1907. godine, kada su razgovarali bez prekida punih trinaest časova. Frojd je odlučio da Jung bude njegov naslednik, kao što mu je i kasnije pisao. Blojler i Jung su bili urednici godišnjaka za pshihologiju koji je počeo da izlazi 1908. godine i zahvaljujući njihovom zalaganju psihoanaliza je dobila svoje mesto u okviru Nemačke psihijatrije. Jungu je 1909. godine od univerzitet Klark dobio počasnu diplomu u oblasti istraživanja asocijacija. Naredne godine je osnovano međunarodno psihoanalitičko udruženje sa Jungom kao predsednikom, na predlog Frojda i na tom mestu je bio do 1914. godine. Odnos Frojda i Junga je bio dinamičan, od početnog  impresioniranja, međusobnoga do zahlađenja i potpunog prekida kontakta. Važan razlog je bilo je Jungovo odbacivanje Frojdovog „panseksualizma“. Kako je govorio Jung: „Neposredan razlog bilo je to što je Frojd poistovetio svoj metod sa svojom teorijom seksualnosti, što sam ja smatrao neprihvatljivim“ (lično saopštenje Junga 1954). Jung je tada prihvatio da oblikuje svoju sopstvenu teoriju psihoanalize i svoj sopstveni metod psihoterapije, koji je postao poznat pod nazivom analitička psihologija, čije su osnove položene pre nego što se susreo sa Frojdom. Od 1913. Jung je napustio nastavni rad na Ciriškom univerzitetu da bi se posvetio privatnoj praksi, obučavanju, istraživanju, putovanju i pisanju. Umro je u Ciruhu u 85. godini života.

Mada se Jungova teorija ličnosti određuje kao psihoanalitička teorija zbog naglašavanja koje daje nesvesnim procesima, ona se u nekim značajnim pogledima razlikuje od Frojdove teorije ličnosti. Možda je najistaknutija odlika Jungovog gledišta na ljude da ona kombinuje teleologiju sa kauzalnošću, tj „osoba živi ciljevima kao i uzrocima“. Za Junga je ovde stalan i često stvaralački razvoj težnja za celovitošću i postignućem potpunosti i žudnja za ponovnim rođenjem. 

Sklop ličnosti:

Celokupna ličnost ili „psihe“, kako je Jung naziva, sastoji se od nekoliko diferenciranih sistema koji ipak deluju jedan na drugi. Najvažniji su Ja, lično nesvesno i njegovi kompleksi, kolektivno nesvesno i njegovi arhetipovi, persona, anima i animus i senka. Pored ovih međusobno zavisnih sistema, tu su i stavovi introvertnosti i ekstrovertnosti i funkcije mišljenja, osećanja, osetljivosti i intuicije. Naposletku tu je i jastvo kaje je središte celokupne ličnosti.

Ja

Ja je svesna duša. Ono je u središtu svesnosti i odgovorno je za doživljaj identiteta i kontinuiteta.

Lično nesvesno

Ovo je oblast koja se graniči sa Ja. Sastoji se od doživljaja koji su jednom bili svesni, ali koji su postisnuti, zaboravljeni ili ignorisani.

Kompleksi

To je organizovana grupa osećanja, misli, percepcija i sećanja koja postoje u ličnom nesvesnom. On ima jezgro, koje deluje poput magneta, privlačeći ka sebi različite doživljaje. Kompleks se može ponašati kao samostalna ličnost koja ima svoj duševni život. On može prigrabiti nadzor nad ličnošću i služiti se psihom za svoje sopstvene ciljeve.

 Kolektivno nesvesno

Pojam kolektivno nesvesno ili transpersonalno nesvesno je jedna od najoriginalnijih i najprotivrečnijih odlika Jungove teorije ličnosti. To je najsnažniji i najuticajniji sistem u psihe i u patološkim slučajevima zasenjuje Ja i lično nesvesno. Kolektivno nesvesno je riznica latentnih tragova sećanja nasleđenih iz čovekove predačke prošlosti. Ono je univerzalno, svi ljudi imaju više ili  manje isto kolektivno nesvesno. Na njemu se podižu Ja, lično nesvesno i sva druga individualna sticanja. Glavne komponente kolektivnog nesvesnog su arhetipovi. Arhetip je univerzalni oblik misli, koji sadrži veliki element emocije. Ovaj oblik misli stvara slike ili vizije koje u budnom stanju odgovaraju nekom aspektu svesne situacije. Na primer, arhetip majke proizvodi sliku majčinog lika, koja se onda poistovećuje sa stavarnom majkom. Drugačije rečeno, dete nasleđuje prethodno uobličenu koncepciju generičke majke, koja delom određuje kako će to dete opažati svoju majku. Tako je detetov doživljaj udruženi proizvod izvesne unutarnje predispozicije da opaža svet na određeni način i stvarne prirode tog sveta. Kako nastaje arhetip? On je trajan „talog“ u duši nekog doživaljaja koji se stalno ponavljao kroz mnoge naraštaje. U kolektivnom nesvesnom arhetipovi nisu nužno izolovani jedan od drugog. Oni se međusobno prožimaju i mešaju. Tako jezgro kompleksa može biti arhetip koji privlači ka sebi iskustva i pomoću asociranih iskustava da prodre u svest. Mitovi, snovi, vizije, rituali, neurotični i psihotični simptomi, umetnička dela sadrže mnogo arhetipnog materijala i predstavljaju najbolji izvor znanja o arhetipovima. Neki od mnoštva arhetipova su se razvili u zasebne sisteme u ličnosti kao što su persona, anima i animus i senka.

 Persona

Persona je maska koju prihvata osoba kao odgovor na zahteve društvene konvencije i tradicije i na svoje unutrašnje arhetipne potrebe. To je uloga koju društvo daje nekom čoveku, uloga koju društvo očekuje od pojedinca. Persona je javna ličnost, to su one strane koje čovek pokazuje svetu. Ako se Ja poistoveti sa personom, jedinka postaje svesnija uloge koju igra nego što je svesnija svojih izvornih osećanja. Ona postaje otuđena od sebe same. U nekim aspektima persona je slična Frojdovom Nad ja.

 Anima i animus

Ženski arhetip u muškaraca se naziva anima, a muški arhetip u žena je animus. Ti arhetipi, mada mogu biti uslovljeni polnim hormonima, proizvodi su rasnih iskustava muškaraca sa ženama i obratno. Zahvaljujući ovim arhetipovima muškarac prihvata prirodu žene i obrnuto.

Senka

Arhetip senke sastoji se od životinjskih instikata koje su ljudi nasledili u svojoj evoluciji od nižih oblika životinja. Arhetip senke je odgovoran za pojavu u svesti i u ponašanju neprijatnih i društveno ukorljivih misli i osećanja. Ovi dalje mogu biti skriveni od pogleda javnosti, zahvaljujući personi ili mogu biti potisnuti u lično nesvesno. Na taj način senkina strana ličnosti koja duguje svoje poreklo jednom arhetipu prožima intimne aspekte Ja, kao i veliki deo ličnog nesvesnog. Čitalac će primetiti sličnost izeđu senke i Frojdovog pojma Ono.

Jastvo

U svojim ranijim radovima Jung je smatrao jastvo ( sobstvo, sebstvo) ekvivalentom psihe ili celokupne ličnosti. Mada, kada je otkrio arhetipove, on je našao jedan arhetip koji prestavlja ljudsku težnju ka jedinstvu. Ovaj arhetip se izražava kroz različite simbole, od kojih je glavni mandala ili magični krug. Jastvo je središnji pojam ličnosti oko koga se okupljaju svi ostali sistemi. On održava ove sisteme zajedno i obezbeđuje ličnosti jedinstvo, ravnotežu i stabilnost. Jastvo je životni cilj, cilj kome ljudi stalno teže. Kao i svi arhetipovi ono motiviše ljudsko ponašanje.

Stavovi

Na psihoanalitičkom kongresu u Minhenu 1913. godine govorio je o psihološkim tipovima. Tvrdio je da postoje osnovna dva pokreta libida i to ekstarverzija kada je subjekt zainteresovan za spoljašnji svet i introverzija kada je intersovanje subjekta usmereno ka unutra. Na osnovu toga je izveo tezu da postoje dva psihološka tipa ljudi koje karakterišu dominacije jedne od ovih tendencija.

Funkcije

Osnovnih psiholoških funkcija ima četiri: mišljenje, osećanje, opažanje i intuicija. Mišljenjem ljudi pokušavaju da shvate prirodu sveta i sebe same. Osećenje je funkcija vrednovanja. Intuicija je opažanje pomoću nesvesnih procesa ispodpražnih sadržaja.

Dinamika ličnosti

Jung smatra ličnost kao delimično zatvoren sistem energije. Energija kojom se ostvaruje rad ličnosti naziva se duševna energija. Količina energije uneta u neki element ličnosti naziva se vrednost tog elementa, te bi to bio put ka rasvetljavanju nesvesnih procesa. Te vrednosti moramo određivati vrednovanjem „konstelacione snage nuklesnog elementa nekog kompleksa“. Kojim sredstvima raspolažemo za ocenjivanje konstelacione snage nukelusnog elementa. To su: neposredno posmatranje sa analitičkom dedukcijom, složeni pokazatelji i intenzitet emocionalnog izraza. Kompleks se  ne javlja uvek otvoreno. Može se javit u snovima ili u nekom nerazumljivom obliku, tako da je potrebno upotrebiti posredne dokaze da bi se otkrilo značenje koje leži u osnovi tog doživljaja. Pokazatelj kompleksa je svaki poremećaj koji ukazuje na njegovo prisustvo. Na prime, to može da bude govorna omaška, kada neki muškarac kaže majk, a hteo je da kaže žena. To može da bude i neobično blokiranje sećanja kao što se dešava da kada čovek ne može da se seti imena nekog svog prijatelja jer je to ime nalik imenu njegove majke ili nečemu što je vezano sa njegovom majkom. Pokazatelj kompleksa se takođe javlja i u testu asocijacija reči. Ovaj test sastoji se od standardne liste reči koje se svaka ponaosob čitaju ispitaniku. Subjekt je dobio uputstvo da odgovori prvom reči koja mu se pojavi u svesti. Ako je nekom potrebno više vremena da odgovori na određenu reč to je znak da je ta reč na neki način povezana sa nekim kompleksom. Intenzitet čovekove emocionalne reakcije je još jedan pokazatelj mere jačine nekog kompleka.

Razvoj ličnosti

Najkarakterističnija odlika Jungove teorije ličnosti, pored njegovog shatanja o kolektivnom nesvesnom sa arhetipovima jeste naglasak na svojstvo razvoja ličnosti da teži napredovanju, sa nepotpnijeg stupnja razvoja ka potpunijem. Krajnji cilj se sažeto može izložiti ostvarenju jastva. Ostvarenje jastva znači najpotpuniju, najsavršeniju diferencijaciju i harmonično stapanje svih strana ličnosti. Da bi se ovaj cilj ostvario potrebno je da se različiti sistemi ličnsoti potpuno diferenciraju i potpuno razviju. Jer, ako je neki deo ličnosti zanemaren, ti zanemareni i manje uspešno razvijeni sistemi delovaće kao središte otpora koji će pokušavati da oduzdimaju energiju iz potpunije razvijenijih sistema. Ako se razvije suviše mnogo otpora ličnost će postati neurotična. To se može destiti ako se arhetipovima ne dozvoli da se izraze uz pomoć svesnog Ja, ili kada ovojnice persone toliko odebljaju da guše ostali deo ličnosti. Da bi se imala zdrava integrisana ličnost, svakom sistemu mora biti omogućeno da postigne najpotpuniji stepen diferencijacije, razvoja i izražavaanja. Proces kojim se to postiže zove se individuacija. Nesvesni izraz za celovitošću nađen je u snovima, mitovima i drugim simboličkim predstavama. Jedan takav simbol koji se uvek pojavljuje u mitovima, snovima, arhitekturi, religiji i umetnosti je simbol mandala. Mandala je sanskritska reč koja znači krug. Jung je vršio iscrpna istraživajnja madale, jer je ona savršeno znamenje potpunog jedinstva i celovitosti u istočnim i zapadim religijama.

Jungova psihologija je imala veliki uticaj ne samo na psihijtre, već i na druge delatnike u savremenom društvenom sistemu. Istoričar Arnold Tojnbi priznaje da je zahvalan Jungu za otvaranje „jedne nove dimenzije u oblasti života“. Herman Hese, poznati Nemači književnik takođe je sledio Jungovu misao. Ali Jung je bio i osporavan, posebno od psihoanalitičara Frojdove škole, koji su smatrali da je Jung posle svojih velikih istraživanja u oblasti asocijacija reči i demencija prekoks, pao u pseudofilosofiju iz koje nikada nije izašao, da je pojam arhetipova metafizički i neodrživ.

Sve u svemu, Jungova teorija ličnosti jedno je od najznačajnijih dostignuća moderne misli. U skorašnjoj nauci ima malo premca originalnosti i smelosti Jungove misli. Nijedan drugi čovek, ne uzimajući u obzir Frojda, nije otvorio više pojmnovih pogleda u ono što će Jung nazvati „čovekovom dušom“. 

Aleksandar Stijičić, psihijatar

Frojd i tumačenje snova

SAN

San je stanje u koje organizam čoveka dolazi postepeno i neprimetno prekidajući pri tome vezu sa spoljnim svetom. Za vreme sna u organizmu se obavljaju samo najvažnije funkcije, neophodne za život: disanje, rad srca i maštanje psihe. To je biološka potreba i služi za odmaranje ljudskog organizma. Za vreme sna psiha čoveka radi i čoveku se pričinjavaju razni mogući i nemogući doživljaji. Sve ono što čovek doživi na javi, ostaje zapisano u njegovom mozgu. Za vreme sna psiha čoveka prezentuje i zapisane događaje, malo izmenjene, doterane ili izmešane, pod određenim uslovima i u određenim momentima. Ali postoje i događaji koji se jave u snu, a koje čovek nije nikad doživeo i događaji koji nemaju nikakve veze ni sa našom prošlošću ni sa stvarnim životom. U tim nestvarnim, nikad doživljenim, fizički, psihički i tehnički nemogućim događajima i doživljajima koje čovek proživi u snu leži tajanstvenost čovekovih snova. Ti misteriozni i  nemogući snovi dali su čoveku povoda da se pozabavi snovima i da ih pokuša odgonetnuti. Snovi nam najpotpunije pomažu u proučavanju nesvesnog i spoznavanju samog sebe. Većina ljudi odrasta u pogrešnom uverenju da su snovi nevažni i sporedni u životu, ali to je netačno. U snu mi nemamo kontrolu nad događajima, kao dok smo budni. Sve dok smo budni kontrolišemo stvari i utičemo na njih, ali u snu mi nismo gospodari događanja u vlastitom životu. San prelazi granicu naše moći i naše svesti, i mi, dotadašnji život koji smo čvrsto držali u rukama, prepuštamo nesvesnom da ga vodi i proživi po svojoj volji. Svaka misao koja zakorači u svesno automatski prestaje da bude san.. San čoveka vodi u istraživanje.....Mnogi istraživači ljudske duše posvetili su svoje vreme snovima, u nadi da će otkriti smisao i značaj snova. Neki od njih su ostavili veliki trag u istoriji proučavanja snova, poput Frojda i Junga, i došli do zaključka da značenje sna treba najpre tražiti u životu onoga koji sanja. San je pojava koja je posebna za svakog čoveka, u kojoj se samo ponekad sreću elementi iz kolektivne svesti. Da bi sanjao čovek mora da živi, da aktivno posmatra svet oko sebe, a san je taj koji će čoveka staviti pred vlastiti život, oči u oči sa njegovom istinskom stvarnošću.

FROJDOVA TEORIJA SNOVA

„Tumačenje snova je kraljevski put ka spoznaji nesvesnih aktivnosti mozga“,  Frojd.

Možemo postaviti pitanje kako je Frojd došao na ideju da su snovi važni za psihički život i da imaju značenje? Do tog otkrića došao je preko analize vlastitih snova u doba kada je pao u jedno teško duševno stanje nalik depresiji. Putokaz za otkrivanje značaja snova bili su mu i njegovi pacijenti koji su mu pričali svoje snove. Svojim delom "Tumačenje snova" koje je objavio 1900. godine,zasnovanim na brojnim analizama snova,Frojd je dokazao da snovi imaju smisao,odnosno da imaju psihološki,a ne religijski smisao. Oni su jezik duše kojim progovara naše nesvesno na simboličan način. Svojim pristupom snovima, Frojd je udario temelj naučno’psihološkom tumačenju snova i drugih tvorevina fantazije.

 Za Frojda snovi su poruke iz ljudske podsvesti, razgovor sa samim sobom, tajne šifre i znakovi onoga što se dešava u dubini ljudske duše. Po Frojdu san je izopačena zamena za nešto drugo, nesvesno, a zadatak tumačenja snova je da nađe to nesvesno. On s ljubavlju upoređuje svoju metodu tumačenja snova s radom arheologa na dešifrovanju hijeroglifa. Frojdova izvorna tehnika bila je tehnika slobodnih asocijacija, pridavao je važnost snovima kao polaznoj tački koja krije pravo značenje slika iz sna. Pokazao je razliku između sadržaja doživljenog u snu, čiji iskaz nema primarnu vrednost, a na drugoj strani ukazuje nam na onu skrivenu, latentnu želju koja krije pravo značenje slika iz sna. Snovi ne ponavljaju verno podatak iz stvarnosti (nadražaj), već ga prerađuju, prave radije aluziju na njega, zamenjuju ga nečim drugim. Tu aluziju treba onda odgonetnuti i otkriti šta aluzija skriva, a san poručuje. Snovi mogu da sadrže čak i ono što je davno zaboravljeno u svesti, činjenice iz detinjstva ili rane mladosti. Naše svesno ne pamti tako dobro, kao naše nesvesno u kome su činjenice i događaji smešteni i dobro sačuvani, kao u memoriji računara. Svakako, ponešto iz te memorije nikada ne dobije vizualni prikaz, ali ponešto se odsanja. San nikada ne predstavlja stvari baš onako kako su se ta dešavanja odigrala u stvarnosti. To bi za našu zagonetnu, nesvesnu stranu uma bilo isuviše prosto. San pretežno misli u vizuelnim slikama, ali ipak ne isključivo u njima. On radi takođe sa slušnim slikama i u manjoj meri sa utiscima koje daju ostala čula. Mnoge stvari se i u snu javljaju jednostavno kao misli ili predstave. San isplete mrežu od niza dešavanja, misli i slika, preklopljenih jedna preko druge, i izloži ga snevaču kao film na platnu. Snevač, kao najpažljiviji i jedini gledalac najčešće ne razume i ne shvata svoje « remek delo » i ostaje zbunjen. Ako je san delimično prost, onaj ko ga je sanjao može sam da proba da ga protumači, u suprotnom je pronalaženje latentne misli sna, koja je od presudnog značaja, veoma otežano jer je dobro skrivena. Frojd je tvrdio da postoji posebna funkcija psihe « cenzura » koja izokreće slike sna, čini ih neprepoznatljivim i štiti san od udarca neugodnih sećanja. Izopačenje sna je ono što čini da nam se san prikazuje tako čudan i nerazumljiv. Svuda, gde u očiglednom snu ima praznina, za njih je kriva cenzura sna. Cenzura proizvodi ublažavanja, približavanja, nagoveštavanja dešavanja u snu. Ispuštanje, preinačavanje, pregrupisanje materijala jesu dejstva cenzure sna i sredstva za njegovo izopačenje. Sama cenzura snova je jedan od uzroka za njihovo izopačenje. Za Frojda snovi su čuvari spavanja, a ne narušitelji. Frojd tvrdi da čovek ne bi sanjao da se u toku spavanja nije pokrenulo bilo šta što mu smeta, a san je reakcija na ovu smetnju.Čulni nadražaj koji se u nama javljaju dok spavamo mogu vrlo lako postati izvori snova. Takvih nadražaja ima čitav niz, počev od neizbežnih koje stanje spavanja sa sobom donosi ili ih samo s vremena na vreme mora dopustiti, pa do slučajnog nadražaja buđenja koji je pogodan ili određen za to da spavanju načini kraj. Svaki nejasno zapaženi šum budi u snu odgovarajuće slike, npr. grmljavina nas premešta u centar bitke, kukurikanje petla može se kod čoveka pretvoriti u krik straha, škripa vrata može da izazove snove o razbojničkim provalama i sl. Ljudi sanjaju o onome što preko dana rade i o onome što ih u budnom stanju interesuje. Ovo interesovanje koje se iz budnog života prenosi i nastavlja u snu ne bi predstavljalo samo psihičku vezu koju san povezuje sa životom, nego pruža i jedan izvor za snove.

RAD SNA

Onaj rad koji skriveni san preobraća u očigledni naziva se rad sna. Materijal koji stoji na raspolaganju radu sna čine misli, od kojih neke mogu biti neprilične i neprihvatljive, ali su načinjene i izražene konkretno. Te misli prevode se radom sna u neki drugi oblik, a čudno je i nerazumljivo da se pri tom prevođenju, prenošenju kao na neko drugo pismo ili jezik, primenjuju sredstva stapanja i kombinovanja. Rad sna obrađuje suprotnosti skrivenog sna, koji se kao i slaganja izražavaju istim očiglednim elementom. Radom sna se sadržina misli rastavlja na svoje sirovine: predmete i radnje. Broj delimičnih snova, u koje je jedan san rastavljen, po pravilu je u vezi sa brojem glavnih predmeta, sa nizovim misli u skrivenom snu. Jedan kratak prethodni san može da stoji prema opširnijem glavnom snu, koji mu sleduje, često u odnosu nekog uvoda ili neke motivacije. Rad sna se sastoji iz četiri faze:

• Sažimanje ili kondenzacija

• Pomeranje ili premeštanje

• Pretvaranje misli u vizualne slike ili simboličko predstavljanje

• Sekundarna obrada

Sažimanje: može nekad izostati, ali po pravilu postoji i vrlo često je ogromno. Rad sna se trudi da dve različite misli sažme time što bira neki višesmisleni predmet ili osobu u kojoj se obe misli mogu složiti. Sažimanje čini san neprovidnim. Očigledni san ima manje sadržaja nego skriveni, koji je bogatiji i obimom i sadržinom, pa se skriveni elementi koji imaju nešto zajedničko skupljaju, sastavljaju se u jednu celinu za očigledni san. Jedan očigledni elemenat odgovara većem broju skrivenih elemenata. Sažimanje nastaje time što se:

• Izvesni skriveni elementi izbacuju.

• Od ponekih kompleksa skrivenog sna prelezi u očigledni san samo jedan odlomak.

• Skriveni elementi koji imaju nešto zajedničko skupljaju se, stapaju u jednu celinu za očigledni san.

Pomeranje: je delo cenzure sna i ima dva ispoljenja:

• Jedan se latentni elemenat zamenjuje nečim udaljenim, nekom aluzijom.

• Psihički naglasak prelazi s jednog važnog elementa na neki drugi nevažan, tako da se čini da je san pomerio svoje težište, pa izgleda čudnovat.

Aluzija pomoču pomeranja, u snu, je u vezi sa elementom koji zamenjuje preko najudaljenijih odnosa, pa je zato nerazumljiva. Elementi koji se u sadržaju sna ističu kao bitni, sastavni delovi nipošto ne igraju istu ulogu u mislima sna. Ono što je u mislima sna očigledno bitna sadržina, u snu ne mora uopšte biti zastupljeno.

Simboličko predstavljanje: je psihološki najinteresantnija faza. Vizuelne slike su ono što je bitno u stvaranju snova. Kod rada sna neki element koji se teško slikovito prestavlja, iskazuje se simbolično Ovaj mehanizam pokazuje da san ne može predstavljati logičke odnose između elemenata iz kojih je sastavljen, ali da ih zato može izmeniti ili „našminkati“. Pišući o ovom mehanizmu Frojd ističe važnost identifikacije u snu. Identifikacija je sredstvo preko kojeg dve osobe mogu izgraditi jednu ili biti predstavljene preko jedne stvari koja im je zajednička. Identifikacija može funkcionisati i kao sredstvo prerušavanja samog snevača. 

Frojd ističe da se sama snevačeva ličnost pojavljuje u svakom od snova i da nije naišao ni na jedno odstupanje od ovog pravila. Simbolizacijom se zabranjene želje maskiraju i čine neprepoznatljivim. Iako je Frojd verovao da simboli sna nisu konstantni, ipak je pominjao simbole koji najčešće imaju određeno značenje. Naglasak je na tome da se svaki san razumeva i interpretira s individualnog stanovišta. Međutim, vodeći se iskustvom analize sopstvenih, kao i snova svojih klijenata, Frojd je ipak ukazao na najčešće značenje pojedinih snovnih simbola.

Štap, kišobran, stub (i drugi dugački,uspravni predmeti), mač, koplje, strela, sablja, pištolj (šiljato i vatreno oružje), kao  slavina, vodoskok, luster, zmija, kravata, cigara, ključ, čekić, buzdovan, šešir i broj tri su najpoznatiji simboli muškog polnog organa

Pećina, jama, kutija, kovčežić, školjka, vrt, kapija, soba, tvrđava, crkva, cipela i sl simbolišu ženske polne organe

Broj tri, simbolizuje seks. Zapravo svi neparni brojevi se mogu tumačiti kao maskirana seksualnost, odnosno varijacija broja tri. Seksualni čin simbolizuju i gotovo sve ritmične radnje: ulaženje i izlaženje iz prostorija, gimnastika, skakanje, jahanje, letenje…

Masturbacija je obično predstavljena klizanjem ili otkidanjem grane.  Kastracija  je često simbolizovana šišanjem, opadanjem kose, ispadanjem ili vađenjem zuba!

Orijentacija u snu ima vrednosni smisao. Levo najčešće ukazuje na nešto loše, dok desno ukazuje na dobro.

Odlazak na put simbolizuje smrt.

Izlazazak iz vode, kupanje u jezeru ili moru simbolizuju rođenje.

Kralj simbolizuje oca, kraljica majku, a gamad braću i sestre, princ/priceza simbolizuju snevača.

Sekundarna obrada: Da bi manifestni sadržaj sna bio logičan i razumljiv mora proći kroz sekundarnu obradu koja se odnosi na logičko povezivanje naizgled nepovezanih sećanja, opažanja i slično. U snu se nalaze obrtanja situacije, obrtanja odnosa između dva lica, obrtanja u sledovanju događaja.

• Rad tumačenja: je rad koji ide u suprotnom pravcu od rada sna i od očiglednog sna hoće da dospe do skrivenog sna. Pri radu tumačenja saznajemo isto tako ono što odgovara sumnjama koje snevač tako saopštava kroz san. Tim sumnjama po pravilu u skrivenim mislima sna ne odgovara ništa, one potiču uglavnom od cenzure sna. Tumačenje sna znači dati njegov smisao.

• Pravila u tumačenju snova koja je Frojd postavio u svom radu sa pacijentima:

1. Ne vodimo brigu o onome što se čini da san kazuje, pošto to nije ni u kom slučaju ono nesvesno koje tražimo.

2. Ograničimo rad sna na to da za svaki elemenat otkrijemo drugačije značenje bez obzira na to koliko se udaljuju od elementa.

3. Sačekamo dok se skriveno, traženo nesvesno ne javi samo od sebe, jer se tražeći možemo udaljiti od rešenja. Ponekad je potrebna samo jedna jedina pomisao ili manji broj pomisli da nas od elementa sna odvede do nesvesnoga u njemu, dok su drugi put za to potrebni dugi nizovi asocijacija.

Jelena Nikolić, psiholog