Razvod kao rizičan faktor razvoja deteta

Razvod predstavlja ozbiljnu promenu života roditelja i dece. Ta promena manifestuje se na celokupan životni tok porodice i dovodi do manifestnih ili latentih posledica u razvoju deteta. Promene ne podrazumevaju jedan događaj - razvod, već se odnose na period pre donošenja odluke, kao i na  period nakon donošenja odluke i rastanka sa partnerom, kao i na privikavanje na nov način života, nakon razvoda. Deca sagledavaju funkcionisanje porodice i prilagođavaju se promenama u skladu sa svojim sposobnostima koje se trenutno aktiviraju. Gledaju kako se mama i tata ponašaju, kako, i o čemu razgovaraju, pa se veoma često pozicioniraju u skladu sa relacijama u kojima su uključeni. Česti sukobi među roditeljima, tuga, odlazak jednog od roditelja iz kuće ili pak odlazak deteta iz kuće, promene mesta stanovanja, škole i ostalih navika predstavljaju stres za dete koji može izazvati mnoge psihološke probleme (probleme učenja, adaptacije, emocionalne probleme). Na koji način će dete izneti situaciju, prihvatiti razvod i nov život u najvećoj meri zavisi od načina postavljanja roditelja. Reakcije roditelja često su preplavljene emocijama, i u velikoj meri utiču na ponašanje deteta.

Kako dete može da reaguje?

Način prilagođavanja deteta zavisi od reakcija roditelja, ali i drugih osoba koje dete okružuju. Emocionalne reakcije roditelja utiču na doživljaj i sliku deteta nakon razvoda. Ako razvod za roditelje predstavlja poraz-nenadmašiv gubitak, dete će se isto tako osećati i postaviti. Imaće problem u doživljaju celokupne situacije, jer će sebe okrivljavati. Vrlo često roditelji tokom razvoda bivaju skoncentrisani na svoje potrebe ili pritisak koji  sam razvod donosi, tako da često ne odgovore na adekvatan način kada su u pitanju dečiji zahtevi. Tada se može stvoriti osećaj beznadežnosti, manje vrednosti deteta, jer celokupan roditeljski fokus usmeren je ka procesu rastajanja. S toga dete može sebe staviti u drugi plan, van roditeljskog domašaja – povlačenje u sebe. U skladu sa težinom situacije, neki roditelji smatraju da dete treba držati po strani i na taj način ga štititi. Ovakvo rešenje nije konstruktivo, jer je sa detetom potrebno  razgovarati o onome što se dešava, kako ono samo ne bi konstruisalo odgovore i sebe videlo kao krivca.

Na koji način će reagovati deca zavisi i od toga kog su uzrasta i pola. Mlađa deca uzrasta (5-8 god) u početku biće zbunjena, neće znati tačno šta se dešava, zato će stalno pronalaziti moguća rešenja, kako bi se roditelji pomirili. U njima se primarno javlja strah od gubitka jednog  roditelja i nesigurnost. Nešto starija deca - osnovci pre pokazuju tugu, skloni su zatvaranju ili ispoljavanju besa, jer se osećaju napušteno ili izdano. Adolescenti pokazuju  bes, buntovništvo, probleme u ponašanju koji se nagomilavaju i utiču na formiranje negativne slike o sebi. U pogledu rodnih razlika vezanih za razvod braka, dečaci će pre ispoljiti bunt, agresiju, dok su devojcice sklone introvertnosti. Upravo ovakve reakcije predstavljaju pogodno tlo za nastanak mnogih ozbiljnih problema (depresija, nasilničko ponašanje, upotreba psihoaktivnih supstanci) zbog čega je potrebno reagovati na vreme.

Adaptacija deteta na razvod

U cilju što bezbolnije adaptacije deteta na novu situaciju, roditelji moraju izvršiti određene pripreme, odn. treba da odaberu  trenutak kada će detetu  saopštiti vest, jer će dete taj trenutak pamiti. Jako je važna emocionalna reakcija tokom razgovora ( način iznošenja informacije). Otvoreno treba reći da roditelji neće živeti zajedno i obavezno naglasiti da iako neće živeti zajedno, roditeljska ljubav se ne menja. Otvorenim dijalogom treba izneti sve argumente roditelja i naglasiti da dete nema nikakve veze sa njihovom odlukom, da je to između roditelja i da dete nije ni za šta krivo. Jako je važno saslušati dete i čuti, šta ono misli i kako se oseća povodom razvoda. Treba mu objasniti da će se neke njegove navike promeniti, da će se možda preseliti ili promeniti školu, ali da će roditelji uvek biti tu da ga podrže, saslušaju i pomognu oko svega. U celokupnoj komunikaciji potrebno je pokazati nežnost, toplinu i jasno staviti do znanja da se razdvajanjem roditelja ne stvaraju emotivne distance.

Očuvanje porodice, braka jako je važno i zato treba razmotriti sve aspekte problema pre donošenja odluke. Pokušajte da zajedničkim snagama savladate prepreke, popravite svoj brak ukoliko je to moguće. Obratite se za pomoć terapeutu, ukoliko niste sigurni u svoje odluke, ali nemojte dozvoliti da  ishitrene reakcije promene tok Vašeg, ali i života Vašeg deteta.  Kanališite svoju ljutnju i negativna osećanja, jer samo tako možete zaštititi sebe i dete. Razvod niko ne podnosi pozitivno, svako dete različito reaguje. Prvobitno oseća bes, anksioznost, tugu jer mu se menjaju navike i život. Vrlo često mogu se javiti problemi sa spavanjem, loša koncentracija, problemi u školi, sa vršnjacima, samopovređivanje, napadi besa, izbegavanje aktivnosti koje voli, povlačenje. Budite deo podrške koja ohrabruje i pospešuje nezavistan i zdrav razvoj nakon separacije roditelja. Učinite vaše dete asertivnim i spremnim za suočavanje sa rizicima, jer samo na taj način možete umanjiti negativne posledice. Razgovarajte i iznesite svoje mišljenje koje će u velikoj meri uticati na dečije. Neka kanali komunikacije budu rasterećujući, ohrabrujući, a odluke i emocije usmerene ka pozitivnom i sigurnom razvoju deteta.

Autor teksta:

Sanja Trajkov, Spec. pedagog- Defektolog

Literatura: Čudina- Obradović, M i Obradović, J. (2006). Psihologija braka i porodice

Bajka nastaje tek posle demistifikacije

Šta je siguran garant kvalitetnog odnosa? Šta određuje kvalitet odnosa između dva čoveka, između partnera, roditelja i dece, prijatelja, poslovnih saradnika? Kad kažem kvalitet tu mislim na postojanost, homogenost, tolerantnost, bliskost (emocionalnu, kognitivnu, anticipacionu). Danas, u doba korenitih i naglih promena životnih ciljeva, ali i stilova življenja posebno dolaze do izražaja i potrebe za razumevanjem zašto smo s nekim, zašto nam je neko bitan, kao i smisao ulaganja u raznoliki spektar na talonu životnih ponuda. 

Svakom našem izboru partnera, prijatelja, ali i dobrih i loših životnih pozicija, predstoji PROJEKCIJA istih, koja se oslanja na nivo psihodinamske zrelosti u kojoj se aktuelno nalazimo (faktički na stepen udaljavanja od prvih ideala i nivoa separacije i maturiranja) i mogućnosti i resursa da istu izrazimo uprkos emotivnih, socijalnih, egzistencijalnih teškoća, ali i olakšavajućih okolnosti, na koje svakako značajno utičemo i koje determinišemo. Istovremeno sadržaj naših projekcija je značajno determinisan i stilom života koji vodimo, estetikom koja se nadgrađuje od one bazične do one zrele, potpunije, kao i kinetičkim principom, koji predstavlja našu intenciju ka oslobađanju straha od novog, od nepoznatog, od dugačijeg, višeg.

Međutim ono što suštinski na najneposrednijem nivou definiše kvalitet odnosa dva bića ipak jeste KAPACITATIVNOST ODRŽAVANJA ODNOSA I POSLE DEMISTIFIKACIJE. Naime u prirodi čoveka je da u inicijalnoj fazi nosi sa sobom u svakom emocionalnom, sentimentalnom, erotskom ili estetskom ushićenju i potrebu za IDEALIZACIJOM OBJEKTA. Kao što je ličnost dinamična kategorija i menja se tokom svog razvoja, tako i odnos (ma koje vrste bliskosti) ima svoju fazičnost i svoj kontinium. Svaka vrsta idealizacije traži kao svoj konačni ishod demistifikaciju. To je naročito prisutno u neurotičnim vezivanjima za partnera, prijatelja, profesionalni i životni ego-ideal, gde je polarizacija ekstremnih očekivanja i najizrazitija. Od onih najpozitivnijih do krajnje negativnih. Kao

Frojdova priča o ambivalenci između savršene majke i majke koja proždire svoje dete (mitološki Lilit) ili kroz priču o oceubistvu.

Primarni motiv za problem rušenja, nekog koga smo prethodno idealizovali, voleli, divili mu se, nastaje u nemogućnosti da tokom psihološkog razvoja integrišemo dobre i loše aspekte roditelja, te da smo ih svesno abolirali i zaštitili od naše ljutnje, gde serijom manevara biramo druge ličnosti i situacije, u koje ulažemo emocionalno sebe do momenta kada prvobitno idealizovani objekt postaje meta naših najinkriminisanijih osećanja, a mi dobijemo alibi za vlastitu poziciju žrtve, nevoljene ili zapostavljene osobe, gubitnika. 

Znači neće nas ka zrelom, amplifikovanom odnosu sa drugom osobom voditi naše inicijalno ushićenje njome, niti idealizovani matriks u kome smo je doveli do pijedestala savršenosti, već ono što ostaje posle suočenja sa realnošću, tj.onim najinkriminisanijim, najtananijim delovima te ličnosti.

Mogućnost da vidimo dovoljan nivo dobrih mogućnosti i kvalitetnih sadržaja posle demistifikacije u osobi koju smo ranije glorifikovali (često i kroz *katatimiju - idealizovanje nečega ili nekog pod uplivom jednog afekta) nam daje za pravo da su naša ulaganja deo kvalitetne i zrele projekcije. Samim tim to postaje garancija dobre perspektive i nadgradnje odnosa, koji ima svoj tok, svoju dinamiku, intenzitet i kome svaka vrsta krešenda i dekrešenda životnih i interpersonalnih okolnosti, samo dodaju nove mogućnosti. Jedino tako ćemo i razumeti zašto smo s nekim, šta određuje našu naklonost nekome i sve mogućnosti daljeg ulaganja, bilo u partnerski odnos, u prijateljstvo, poslovne obrasce…Istovremeno ćemo razumeti i konekciju izvorišta naših izbora sa bazičnim odnosima (onim instaliranim u ranom detinjstvu).

Ponekad su bajke još bajkovitije posle kvalitetnih demistifikacija. Jer život nije samo pravolinijski manevar lišen lateralizacija, već i spektar kreativnih, lucidnih i zašto ne, bajkovitih aplikacija egzistencijalne stvarnosti.

Dr Ivajlo Ilijev, psihijatar, psihoterapeut

Hajnc Kohut - pojam self-objekta, narcizma i empatije

Biografija

Hajnc Kohut 1913-1981.

Hajnc Kohut, predstavnik psihoanalitičke self-psihologije, rođen je 13.maja 1913. u Beču a umro 8.oktobra 1981. u Čikagu. Njegov otac Feliks bio je vojnik na ruskom frontu za vreme Prvog svetskog rata. Sa majkom Elzom Lempl bio je u veoma bliskim odnosima, kao i dedom po majci. Bio je sin jedinac u porodici u kojoj je vladala hladnija klima jer su roditelji bili međusobno distancirani i često zauzeti. Kao uzori služili su mu nastavnici, posebno nastavnici istorije i geografije. Svoju knjigu "Analiza i lečenje" posvetio je svom nastavniku istorije. Sa devetnaest godina počeo je da studira medicinu. Godine 1938. postao je doktor medicine.

Kohut je išao na ličnu analizu kod Valtera Marseilesa i Augusta Ajhorna, čijom je veštinom i otvorenošću bio jako zadovoljan. Ajhorn je već imao neke svoje ideje o narcizmu koje su uticale na Kohuta. Nakon dolaska nacista u Beč, bio je primoran da se sakriva a uskoro i da napusti glavni grad Austrije, ubrzo nakon Frojda. Otputovao je u Veliku Britaniju i bio smešten u logoru za emigrante pre nego što je otišao da živi sa svojim stricem. U Čikago dolazi 1940. godine. Postao je neurolog 1944. a psihijatar 1947. Prošao je i obuku iz analize na Institutu za psihoanalizu u Čikagu, gde je dobio diplomu 1948. Ubrzo je posatao i punopravni član Američkog psihoanalitičkog udruženja i potpredsednik Međunarodne psihoanalitičke asocijacije. Njegovo interesovanje za narcizam nastalo je u posmatranju njegovog sopstvenog nedoličnog ponašanja u različitim psihoanalitičkim krugovima. Smatrao je da su stavovi ostalih članova daleko prevazišli profesionalno rivlastvo i agresiju i uključili elemente prezira i nedostatka poštovanja prema drugima.

Njegova najznačajnija dela su: Oblici i transformacije narcizma (1966), Analiza sopstva (1971), Psihoanalitički tretman narcističkih poremećaja ličnosti (1990-1991b).

Self-objekt

Mada je u svom radu primenjivao osnovne postulate Frojdovog psihoanalitičkog učenja, Hajnc Kohut je tokom većeg dela svog profesionalnog rada nastojao da ode malo dalje od Frojdovog učenja. Bio je mišljenja da Frojdov strukturalni model ličnosti (id, ego i superego) mora biti dopunjen. Po njemu najvažnija instanca ličnosti je self. Self se definiše kao "jedinica, kohezivna u prostoru, trajna u vremenu, centar inicijative i prijemnik utisaka". U ličnosti ova jedinica ima najjači uticaj na ponašanje, motivaciju i autentično stvaralaštvo. Najvažnija osobina koju je on pripisao selfu, jeste da je to svojevrsni centar psihičkog. Self-objekt je efekat iskustva prisustva drugog. On nije drugi već efekat tog drugog, funkcija koju odnos subjekta i drugog ima za subjekt u nastajanju. Subjekt u nastajanju ne može da ostvari osećanje kohezivnosti selfa tako da se self-objekt može smatrati nedostajućom funkcijom. Self-objekt omogućava uspostavljanje održivosti iskustva celine ličnosti. Pod njegovim dejstvom biva konstituisan self. U trenucima kada selfu stoji na raspolaganju dovoljno energije, on postaje glavni motivacioni činilac u ličnosti i pokreće sve važne inicijative. Kasnije, Kohut u svom radu počinje da upotrebljava izraz nuklearni self. Sačinitelji nuklearnog selfa su razvojno najraniji obrasci, dok svi ostali nastaju kasnije i do izvesnog stepena su pod njihovim uticajem. 

Nuklerani self je najvažniji jer je nastao prvi, njegove osnove su postavljene u najranijem uzrastu, mada njegovu aktualizaciju neki konkretni pojedinac može potpuno da zapostavi, što se često i događa. Kohut je smatrao da u ličnosti postoje više nuklearnih selfova i da može da dođe i do zamene takvih centara. Self je bio prvobitno koncipiran kao jasno utvrđena struktura koja može da se menja samo uz teške muke, kao nešto što je dato u ranom detinjstvu, ili još ranije, najčešće skriveno od svakodnevnice, za čim se mora tragati što je i krajnji cilj razvoja. Self ima stabilnost i trajnost u vremenu i sastoji se od delova koji utiču na funkcionisanje celine. Reč je o danas poznatim terminima „grandiozni self“ i „idealizovana slika“.

Self objekt nije investiran objektom-libidom, on nije doživljen kao izdvojeni entitet, već je investiran istom energijom kojom se investira i sopstveni self. Kohut ističe da "malo dete investira druge ljude narcističkim kateksama i zatim ih doživljava narcistički, tj. kao self-objekte. Očekivana kontrola nad takvim (self-objekt) drugima je zatim bliža koncepciji kontrole koji odrasli očekuju da ima nad svojim telom i umom, nego koncepciji kontrole koju očekuje da može imati nad drugima". Sami self objekti nisu doživljeni kao nezavisni izvori inicijative, želja, potreba, osećanja, planova, ili kao da poseduju sopstveni self, već kao da postoje samo zbog nečijih potreba za njima. Oni su za subjekt bezvredni i beznačajni sami po sebi, uloga im je u tome da budu neka vrsta dodatka njegovom selfu. Ako self nema snage da se izbori s opasnošću od fragmentacije, kao i dezintegracionom anksioznošću koja je prati, on gotovo automatski traži pomoć od objekta koji može da narcistički investira i time pokuša da ga učini delom sebe. Za taj objekt se kaže da je posato self-objekt onog trenutka kad se zahvaljujući narcističkoj kateksi bude našao na samim granicama, tako da istovremeno leži s obe njihove strane. 

Jedan od njegovih najvažnijih osobina jeste to da je istovremeno i u subjektu i izvan njega. Majka koja umiruje istovremeno je i uzvan psihičkog sveta bebe i u njemu. Jedino zahvaljujući tome može da razume šta je bebi i da je umiri, jer je bebin self ponekad veoma slabašan da bi se mogao održati samostalno. Kad bi ostala izvan, ne bi mogla dopreti do bebinog selfa. Kad bi bila potpuno unutra, mogla bi samo da saoseća sa bebinim stanjem, ali ne i da nešto uradi za nju. Jedino konstruktivno rešenje jeste da bude na oba mesta u istom trenutku, ona mora da oseti šta bebi nedostaje u punom intenzitetu njenih osećanja, ali mora i da bude delimično distancirana da bi ispunila funkcije koje bebi u tom trenutku nisu dostupne.

Transfer u narcističkoj patologiji

Tema analtičkog tretmana pacijenata sa narcističkom patologijom dostigla je svoj puni značaj u radovima Kohuta. Kohut je 1971. ispitivao pojavu koju je nazvao narcistički transfer a kasnije je ovaj termin zanemario i zamenio ga selfobjektom transfera. Kohuta zanima pacijentov oštećeni self, koji traga za odgovorima prikladnog selfobjekta koji pospešuje razvoj, i to traganje je uvek u središtu pacijentovih doživljavanja u toku analize. Kada govori o selfu, Kohut kaže da se self sastoji od tri glavna dela (pola ambicije, pola ideala i međudoze talenata i veština). On dalje deli self-objekt transfera na tri grupe.

Prva grupa se odnosi na transfer ogledala. Ogledajuće iskustvo označava poseban selfobjektni odnos u kome jedinka oseća da njoj značajna druga osoba empatički prepoznaje ono što ona ima da pokaže, kao što su to npr. jedinstvene sposobnosti, talenti, kapaciteti i lična privlačnost. Roditeljski odgovor pun divljenja na dete je značajan za razvoj detetovog selfa jer pruža detetu osećanje vrednosti. Naravno, roditelji ne mogu ispuniti sve detetove želje i to nije ni potrebno. Npr. za dvogodišnjaka je postignuće da baci loptu bez obzira gde pada što zaslužuje priznanje odraslih. Takav odgovor na isti čin koji bi izvršio osmogodišnjak je nepravilan i može biti destruktivan. Da bi bio potpuno empatičan, ogledajući odgovor mora biti razvojno odgovarajući i iskren. Adekvatno empatičko prepoznavanje ove dečje narcističke potrebe omogućava stvaranje narcističke konfiguracije tzv. „grandiozni self“ („Ja sam savršen i ti mi se diviš“). Za rani razvoj ova konfiguracija je prirodna i koja se putem procesa preobražavajućeg pounutrenja integriše sa ostatkom psihe. Optimalne empatičke greške roditelja, zahtevaju od deteta da razvije ili iznađe unutrašnja sredstva da bi zadržalo samopoštovanje, tolerisalo neizbežne promašaje i energično sledilo svoje ambicije.

Druga grupa se odnosi na idealizujući transfer. Idealizujući selfobjektni odnos označava iskustvo empatičkog stapanja sa drugom osobom kojoj se divimo i pored koje se osećamo sigurno. Kohut ovaj moćan objekat naziva „idealizovana roditeljska slika“ („Ti si savršen a ja sam deo tebe“) i možemo ga uporediti sa dobrom vilom koja je uvek tu kada nam je potrebna pomoć i zaštita. Kao što se to dešava i sa drugim selfobjektnim potrebama, postoji razvojni proces sazrevanja idealizujućih potreba. Intenzitet i hitnost ovih potreba se smanjuje kako dete stvara načine najpre da se umiri kada je nedovoljno ili suviše stimulisano, kasnije kada stiče endopsihičke sposobnosti kontrole i kanalisanja libidinalnih i agresivnih nagona, i konačno kada uspostavi smisaone ciljeve i ideale u životu.

Treća grupa se odnosi na blizanački ili alter ego transfer. Ovaj transfer podrazumeva težnju da se postigne osećanje istovetnosti sa selfobjektom. Inicijalno, bliskost koja se traži može imati kvalitet stopljenosti, ali sa razvojem se stvara veća tolerancija razlika. Npr. dok se u adolescentnoj grupi, sa njenim često strogim pravilima u oblačenju, možemo osećati ugroženi razlikama, u odraslom dobu možemo uživati u bliskosti profesionalnih istomišljenika, ali ipak poštovati međusobne razlike.

Pojam empatije u self psihologiji i empatija analitičara

Empatijsko razumevanje osećanja drugih ljudi je bazična sposobnost čoveka, poput njegovih čula vida, sluha, dodira, ukus i mirisa, isticao je Kohut. Da bi psihološki preživelo, dete bi trebalo da bude rođeno u emaptičkom okruženju baš kao što mora biti rođeno u atmosferi koja sadrži optimalnu količinu kiseonika da bi fizički preživelo. Kohut u centar svojih istraživanja stavlja odnos između malog deteta i loše diferenciranog roditeljskog objekta koji naziva selfobjekat za koga smatra da u optimalnim uslovima empatički odgovara na različite detetove psihološke potrebe, te ga dete intrapsihički doživljava kao davaoca funkcija koje pozitivno utiču na razvoj selfa. Selfobjekti se doživljavaju kao deo selfa, tako da se očekuje da se nad njima poseduje kontrola slična onoj nad sopstvenim telom ili umom i potrebni su radi zadovoljenja specifičnih, fazno odgovarajućih potreba selfa koji se razvija. 

Kada je detetova psihološka ravnoteža poremećena, selfobjekat pod optimalnim okolnostima empatički opaža detetovu tenziju i na nju odgovara akcijama kojima je cilj da je eliminišu. Da bismo pojasnili ove tvrdnje navešćemo primer postupanja majke sa anksioznim detetom. U optimalnim uslovima, detetova visoka anksioznost dovodi do empatičke rezonance unutar materinskog selfobjekta - selfobjekat doživljava blagu anksioznost koja predstavlja signal i ne pretvara se u paniku. Majka, na osnovu svojih zrelijih sposobnosti procenjuje situaciju, smiruje se i uspostavlja taktilan i vokalan kontakt sa detetom (npr. uzima dete u naručje, priča mu dok ga drži) i tako stvara uslove da ono doživi sa njom odgovarajuće stapanje. Smirenost majke, koja se prenosi dodirom, bojom glasa i sl. utiče da i dete počinje da se smiruje.

Suštinski faktor za pravilan razvoj detetovog selfa je zreli, kohezivni roditeljski self koji je u skladu sa menjajućim potrebama deteta koje empatički opaža i na koje zatim odgovarajuće reaguje. Roditeljske empatičke greške koje nisu optimalne (i time pomažu proces preobražavajućeg pounutarnjenja) već traumatske u odnosu na detetovu potrebu za ogledanjem mogu dovesti do toga da detetov grandiozni self ne prolazi faze postepenog sazrevanja već zadržava arhaičnu formu i teži da zadovolji infantilne, grandiozno-egzibicionističke ciljeve. Slično, traumatske neempatične reakcije na detetove potrebe za idealizacijom dovode do toga da idealizovana roditeljska slika ne sazreva, već takođe zadržava neizmenjen arhaičan oblik i teži da zadovolji infantilne potrebe za stapanjem sa objektima koji se doživljavaju kao omnipotentni. Osobe sa ovakvim narcističkim razvojnim povredama stoga nastavljaju da sa nesmanjenom žestinom tragaju za selfobjektima koji bi zadovoljili potrebe na koje se u detinjstvu nije adekvatno odgovorilo i kratki trenuci narcističke stabilnosti koji nastaju kada se sa ovim selfobjektima uspostavi, empatičko stapanje se smenjuju sa neizbežnim razočaranjima i narcističkim povredama.

Glavni deo Kohutove psihoanalitičke tehnike selfa je empatija analitičara. Ona je značajan činilac u razumevanju pacijentovog unutrašnjeg stanja. Na osnovu empatskog razumevanja može da se objasni unutrašnje stanje pacijenta, pomoću njegovih narcističkih potreba i razočaranja tokom razvoja, naročito u vezi sa arhaičkim stanjima selfa.  U knjizi „Analiza selfa“ Kohut je opisao analizante narcističke organizacije ličnosti kao nenamerne produkte nedostatka empatije za vreme svog ranog razvoja i istakao zahtev da je neophodna adekvatna empatija od strane terapeuta da bi se ovi rani zastoji prevazišli i nastavio dalji razvoj ličnosti.

Na osnovu empatijskog razumevanja može da se objasni unutrašnje stanje pacijenta, pomoću njegovih narcističkih potreba i razočaranja tokom razvoja. Doživljavanja tokom analize pomažu pacijentu da postane svestan odvojenosti analitičara i samog sebe, a to je svesnost koja se postiže odgovarajućim „netraumatskim frustracijama“ koje izaziva analitičar. To vodi ka transmutirajućoj internalizaciji kod pacijenta, tj do strukturne promene, posle čega dolazi do uvećane sposobnost pacijenta da preuzme i sprovodi važne funkcije self-objekta za sebe.

Dok je suštinski empatički uspeh neophodan da bi se uspostavila i održala selfobjektna veza između analizanta i terapeuta, neizbežno je da i najempatičniji terapeut povremeno napravi empatički propust. Sadržaj ili uvremenjenost njegovih interpretacija mogu omanuti, može doći do odvajanja usled godišnjih odmora, na primer, što se najčešće doživljava kao ozbiljan remetilački faktor. U tim situacijama analizant se povlači na arhaičnije forme transfera ili doživljava veću regresiju sa privremenim remećenjem stabilnosti i pretećom fragmentacijom selfa ili selfobjekta. Prorađivanje ovih situacija se usmerava na restauriranje ovih neizbežnih remećenja time što se otkrivaju precipitirajući događaji i njihovo dinamičko značenje, zajedno sa analitičarevom ulogom u njihovom nastajanju. Terapeut mora prepoznati takva remećenja i mora prihvatiti svoj doprinos ma kako da je nenameran ili neizbežan. Tek kada se empatička selfobjektna veza ponovo uspostavi, on može istaći poreklo analizantovih nevolja u razočaranjima iz detinjstva. Kao odgovor na ove probne, široke rekonstrukcije analizant će otkriti specifična sećanja na rana iskustva koja će potom dozvoliti dalje, preciznije i terapijski značajnije genetičke rekonstrukcije.

Jelena Nikolić, psiholog

Izvori: 

Psihodinamička psihijatrija;  Ljubomir Erić

Forme i transformacije narcizma;  Hajnc Kohut (1966)

Pacijent i analitičar;  Džozef Sandler, Kristofer Dar, Aleks Holder (1998)

Anoreksija - iskrivljena slika tela

„Nijedan čovek nije slobodan dok je rob svog tela“.

Seneka

Šta je anoreksija?

Anoreksija predstavlja poremećaj hranjenja sa izmenjenom percepcijom vlastitog tela. Može se javiti u svim životnim dobima mada je frekvenca javljanja kod mlađih osoba u periodu adolescencije i puberteta veća. Što se tiče pola, sklonije su joj devojčice mada se javlja i kod dečaka. Odlikuje se smanjenim uzimanjem ili odbijanjem nekih ili svih vrsta hrane. U srži anorksije je preplavljujući strah od viška kilograma. Početak se vezuje uglavnom za želju da se omršavi jer devojčice mogu biti mišljenja da su debele i namerno se izgladnjuju kako bi postigle savršenu figuru tela. U pojedinim slučajevima ekstremna težnja za vitkom linjom može da odvede čak i u smrt. Ima i devojaka koje drže dijetu iz estetskih razloga a da nisu anoreksične pa se može postaviti pitanje koji je to odlučujući činilac koji determiniše nastanak ovog poremećaja. Uzroci su uglavnom psihogenog porekla, stresni događaj, emocionalne povrede, povećana ranjivost, intrapsihički sukobi.

  Lice anoreksije

Anoreksija počinje uglavnom postepeno. Mlade osobe krenu prvo sa izbiranjem hrane, zatim smanjuju količinu hrane koju konzumiraju, počinju da se žale na niz digestivnih smetnji. Osećaju nadimanje i bolove u stomaku, imaju osećaj nadutosti, tromosti i otežanog kretanja „zbog viška kilograma i debljine“. Poriču osećaj gladi, ističu kako nemaju apetit, to im navodno ne smeta i osećaju se dobro iako gladuju. Često negiraju da odbijaju ili da ne uzimaju hranu. Dešava se da pred roditeljima redovno jedu obroke i prikrivaju smetnje apetita, da bi kasnije kad su sami izazvali namerno povraćanje. Neki su skloni i da ispljunu hranu za stolom i to prikriju ili bace kad roditelji ne gledaju. Želja za hranom može postojati ali se osoba suzdržava od njenog uzimanja postepeno smanjujući na taj način apetit. Sa sve manjim uzimanjem hrane i gubljenjem kilograma, počinju da se javljaju i promene u osećajnoj sferi poput ravnodušnosti, nezadovoljstva, povišene osetljivosti i pojačanoj sklonosti plakanju. Depresija i anksioznost su česti pratioci anoreksije. Aktivnosti u socijalnom domenu se takođe redukuju. Kvalitet odnosa sa roditeljima trpi negativne promene. Prema majci se javlja povišena agresivnost i neprijateljstvo. Mlada osoba kreće da sporovodi i neke fizičke aktivnosti, dodatne vežbe koje će doprineti sagorevanju kilaže i suvišnih kalorija. Doživljaj tela je izmenjen i ne odgovara realnom stanju stvari. Samopoštovanje i samopouzdanje je nisko. Dok gube kilograme osećaju se dobro a loše dok jedu i piju. Ne obaziru se mnogo na komentare bližnjih jer sebe ne vide i ne doživljavaju, što se telesne slike tiče, na isti način kao što ih vidi okolina. Uništavaju svoje telo zbog nekog nazovi mira u sopstvenoj glavi koji retko kad postižu. Vaga za merenje telesne težine im postaje nerazdvojni drug, brojevi na njoj postaju arbitri koji pokazuju koliko im još nedostaje do postizanja perfektnog imaginarnog cilja.

Teže i dugotrajnije anoreksije prate i određeni telesni simptomi. Dolazi do telesnog slabljenja, koje ponekad zna da ide do krajnje izmršavelosti (kaheksije). Koža je suva, ispucala, perutava, bleda i staračka. Sluzokoža jezika je obložena, usta su suva, dlake po telu kao i kosa postaju krhke, tanke i lomljive. Javlja se zatvor i izostanak ciklusa kao i poremećaj u radu srca. Celokupno fizičko i psihičko zdravlje biva narušeno. 

 

Uzroci i psihodinamika nastanka anoreksije 

 

Društveno i kulturno okruženje u kome živimo, niz socijalnih činilaca i današnji mediji znatno doprinose povećanju učestalosti ovog poremećaja. Neko ko se po izgledu na uklapa u standarde telesnog savršenstva, a na nivou ličnosti ga to muči, često kroz razvoj anoreksije pokušava dostići nerealne, društveno poželjne stabdarde lepote. Socijalni činioci su ipak samo manji deo ovog problema koji je u svojoj osnovi prilično složen. Svaka osoba je priča za sebe i uvek treba tragati za dubljim uzrocima nastanka poremećaja, naročito psihogenim koji uglavnom determinišu nastanak i razvoj anoreksije.

Psihoanalitički usmereni istraživači prvenstveno razmatraju poreklo i razvoj ovog poremećaja kroz sklop i funkcije ličnosti anoreksičnih osoba, karakteristike mehanizama odbrane kao i rane unutrašnje i spoljašnje sukobe i objektne odnose.

Jedan od značajnih uzroka anoreksije leži u izmenjenom odnosu prema sopstvenom telu. Telo i pojedini njegovi delovi, na primer stomak, u izmenjenoj percepciji vide se kao masivni, teški, naduti a telesne draži kao uznemiravajuće. Takvo „groteskno“ telo je neprivlačno, odvratno i neprihvatljivo za mladu osobu jer da bi ga prihvatila ono mora biti idealnih srazmera, vitko, mršavo i lako. Mršavo, tanano i prozračno telo postaje simbol lepote, privlačnosti, svemoći, ideal kome treba stremiti. Da bi telo postalo besprekorno mora se očistiti, lišiti svih unutrašnjih sadržaja koji su loši, preteći i ugrožavajući. Takav doživljaj podsticaj je za uzimanje laksativnih sredstava koji prazne telo. Česta su i namerno izazvana povraćanja u cilju oslobađanja od štetnih sastojaka. Javlja se snažna želja za uništavanjem i razaranjem vlastitig tela. Poricanje osećaja gladi i potrebe za hranom kao i za unošenjem objekata u sebe, bude osećanje pobede i povećanog samovrednovanja. U prilog poremećenog opažanja telesnih draži govori i činjenica da anoreskične osobe poriču osećaj gladi, umora i iscrpljenosti. Ukoliko neko pokuša da ih natera da jedu, najčešće članovi porodice, dolazi do ugrožavanja idealizovane telesne slike što može biti praćeno povećanjem anksioznosti, gubitkom identiteta i razvojem simptoma deresivnosti. Odnos prema telu i hrani je ambivalentan, što se može videti iz smenjivanja faze gladovanja i faze povećanog unosa hrane koja ide čak do halapljivosti i proždrljivosti. Ulazi se u začarani krug gladovanja i prejedanja. Dvojnost prema telu ispoljava se i na simboličkom nivou i ambivalentnim odnosom prema objektima, kroz protivurečna osećanja i misli. Mišljenje, snovi i interesovanja ispunjeni su telesnim zapažanjima i doživljajima fokusiranim na telo. Kalorije, pravila ishrane, pripremanje obroka, fizički izgled, kilogrami u ogledalu i na vagi, povraćanje i oslobađanje od štetnih sadržaja, postaju glavne misaone preokupacije. Oživljavaju se rani sukobi iz oralne faze, prvenstveno iz odnosa sa majkom koja je zadovoljavala i osujećivala ove potrebe (zabranjivala i prisiljavala, pravila izbor hrane, imala kruta pravila oko ishrane bebe). Javlja se mentalna praznina kao posledica mehanizama izbacivanja objekata. D. Brusset (1985) smatra da ova delatnost mišljenja, više ili manje prisilna, sprečava javljanje erotskih želja i da otklanja strepnju od gubitka objekta i od samoće.

Anoreksična mlada osoba ima nedovoljno ustrojeno i integrisano Ja i tako slabašno Ja se od unutrašnjih sukoba brani mehanizmima kao što su cepanje, izdvajanje, regresija i projekcija. Za razliku od Ja koje je krhko i lomljivo, Ja-ideal je grandiozno, preuveličano, sa dominantnim osećajem veličine i moći. Odatle i ide težnja da se nadziru vlastite telesne potrebe i drugi objekti. Izražena težnja ka samodovoljnosti i samodopadljivosti kao i shvatanja o sebi koja podležu iskrivljenju, neprekidno podstiču potrebu za proveravanjem sebe i od strane drugih. Usled toga javljaju se sukobi sa drugima i dolazi do prekidanja mnogih odnosa sa njima. Preterana pokretljivost kroz niz fizičkih aktivnosti i vežbanja, obuzdavanje želje za hranom kao i kočenje erotskih želja, intelektualna uspešnost i nadzor nad objektima, povećavaju osećaj moći.

Socijalni odnosi postaju slabi i skloni prekidanju, dvojni su i nazaduju na edipnu ili preedipnu fazu. Naglašena je težnja za uspostavljanjem stapajućih i nerazdvojnih veza sa majkom, zavisnost je povišena a zbog upadljive dvojnosti, devojka se plaši unošenja hrane koju majka daje kao i drugih simboličkih unošenja. 

Neki autori smatraju, da veća učestalost anoreksije među osobama ženskog pola, može ukazivati da je poremećaj povezan sa strahom od trudnoće i potisnutim željama za trudnoćom, teškoćama identifikovanja sa majkom i odbacivanjem elemenata ženstvenosti. Karakteristike ženskog tela i ženstvenosti nisu u skladu sa ideal-ja anoreksičnih devojaka. Odatle ide neprihvatanje ženske uloge i ženskog tela i žaljenje nekih od njih što nisu muškarci ili barem bespolne. Ima i slučajeva gde su devojke mišljenja da je telo nosioc greha i strasti, pa ga treba kažnjavati glađu. Sve što je telesno doživljava se kao mrsko, nisko i nedostojno prihvatanja.

Majke koje ne prihvataju materinstvo, koje su i same anoreksične ili detinjaste i nezrele, koje ograničavaju dete u sticanju nezavisnosti, mogu uticati takvim stavovima i ponašanjem na razvoj anoreksije kod svoje dece (Michaux 1953). Izmenjeni odnosi uslov su nazadovanja i oralnih učvršćenja, premeštanja, sažimanja i jakih projekcija agresivnih težnji na hranu. Odbijajući hranu, pojedinac nesvesno odbija odnos sa ugrožavajućim roditeljima, najčešće sa majkom (Brusset 1985).

Ne uzimati hranu može biti povezano i sa depresijom odnosno moglo bi značiti i ne hteti živeti, ne hteti postojati na ovom svetu. Kod nekih anoreksičnih osoba mogu se javiti i težnje ka asketizmu, telesnom isposništvu, lišavanju svih telesnih i osećajnih zadovoljstava.

Očigledno je da postoje mnogi različiti dinamizmi koji upravljaju nastankom ovog poremećaja u zavisnosti od ličnosti pojedinaca. Teško je naći zajednička objašnjenja i zajedničke nesvesne i svesne sadržaje anoreksičnih osoba. Ono što je zajedničko kod svih je sniženje kapaciteta vitalnosti i životnosti i nagonskih težnji kao i neprijateljski odnos prema sebi i svetu.

Jelena Krstić, psiholog

Kontakt: nikolic.jeka@gmail.com

Literatura: Psihopatologija detinjstva i mladosti, Nevenka Tadić, (2003).