OTO RANK

„Počevši od rođenja, život po sebi je samo sukcesija razdvajanja i na tom putu prolazi kroz nekoliko perioda odbijanja i razvoja individualne ličnosti i na kraju kulminira smrću - što predstavlja konačnu separaciju. Po rođenju, osoba doživljava prvi šok odvajanja, koji tokom celog života teži da prevaziđe.“ Oto Rank

Oto Rank, rođen Rozenfeld, bio je austrijski psihoanalitičar, učitelj i pisac. Rođen je u Leopoldštatu, predgrađu Beča 22. aprila 1884. godine u jevrejskoj porodici. Bio je treće i poslednje dete Simona Rozenfelda, zlatara poreklom iz Burgenlanda, i Karoline Flajšner, čija se porodica doselila iz Moravske. Uprkos dobrim ocenama u školi, bio je primoran da u 14. godini upiše tehničku školu da bi stekao znanje koje bi ga osposobilo za rad u fabričkoj radionici. „I tako sam“ piše on u svom neobjavljenom dnevniku adolescenata  „odrastao, prepušetn sam sebi, bez obrazovanja, bez prijatelja, bez knjiga.“ Budući da je vrlo rano oboleo od reumatizma zglobova, mladi Oto je patio, kako zbog ove teške bolesti, tako i zbog svog fizičkog izgleda i grubog odnosa sa ocem, okorelim alkoholičarem koji je često imao napade besa. Osim toga, s obzirom  na to, da je u detinjstvu bio žrtva seksualne zloupotrebe od strane odraslog čoveka iz njegovog okruženja, počeo je oko dvadesete godine da pokazuje znake neuroze. Imao je fobiju od mikrob i dodirivanja bilo kakvog predmeta bez rukavica.

Voleo je književnost i filozofiju. Omiljeni pisci bili su mu Fridrih Niče, Artur Šopenhauer i Henrik Ibzen. Godine 1903. Uzeo je pseudonim Rank, po liku iz Kuće lutaka. Novim identitetom je hteo da postane nezavisan i odvojen od oca, sa kojim se nije slagao. Kasnije je prešao u katolicizam kako bi ozakonio svoje novo prezime. S obzirom na to da je bio ateistički nastrojen i lišen svakog osećanja mržnje, ubrzo je prestao da poriče svoje korene i dan uoči svog prvog venčanja odlučio je da se ipak vrati judaizmu.Bio je jedan od najbližih kolega i saradnika Sigmunda Frojda 20 godina i jedan od najžnačajnijih predstavnika druge generacije psihoanalitičara (Karl Abraham, Šandor Ferenci, Vilhelm Rajh, Teodor Rajk...) Pisao je o psihoanalitičkim temama, bio urednik dva eminentna analitička časopisa i generalni direktor Frojdove izdavačke kuće, bavio se kreativnim pisanjem i psihoterapijom. Posle Junga i Adlera smatran je Frojdovim naslednikom ali se i on razišao sa svojim učiteljem 1926. godine , napustio Beč i preselio se u Pariz a odatle 1936. godine u Ameriku gde je i umro 1929.

Kada je imao 21 godinu, 1905. godine Rank je preko Adlera uspeo da dođe do Frojda i predstavio mu svoj kratak rukopis o umetnosti, kojim je impresionirao Frojda i uticao na njegovu odluku da ga postavi za sekretara bečkog psihoanalitičkog društva. Rank je tako postao prvi plaćeni član  psihoanalitičkog pokreta i Frojdova „desna ruka“ narednih 20 godina. Frojd je Ranka smatrao, sa kojim je intelektualno bio bliži nego sa svojim sinovima, da je najsjajniji od svih njegovih bečkih učenika. Ohrabren Frojdovom podrškom, Rank je završio gimnaziju a zatim pohađao Univerzitet u Beču da bi 1912. godine postao doktor filozofije. U 28. godini već je objavio četiri knjige iz književnosti, o mitovima i incestu. Na neki način bio je i prvi arhivar istorije frojdizma, jer je on tokom dugi niz nedelja prepisivao zapisnike sa sastanka Psihološkog društva.

Za vreme Prvog svetskog rata rado jee kao urednik jednog časopisa u Krakovu i tamo se upoznao sa Beatom Mincer, zvanom Tola, mladom Poljakinjom, studentkinjom psihologije sa kojom se i oženio 1918. godine.  Tola će i sama postati psihoanalitičarka i rodiće mu ćerku. Posle rata, Oto je postao sasvim drugi čovek, počeo je da se bavi psihoanalizom u Beču, Frojd mu je često upućivao pacijente. Kasnije se odvojio od Frojda, postao je nezavisan ali je nastavio sa lekarskom praksom. Sa ženom i ćerkom otišao je u Pariz i tu je upoznao Anais Nin, koja se kod njega podvrgla analizi. Ona je kod njega došla posle užasnog iskustva lečenja kod Renea Alandija, koje se završilo činom incesta, postala je ljubavnica svog oca, Hoakina Nina. U početku, Rank joj je, kroz svoja tumačenja, omogućio da iskaže nesvesnu krivicu koju je osećala prema tom incestu a zatim se smrtno zaljubio u nju i postao njen ljubavnik. Odlazi u Njujork i prolazi kroz strahovitu depresiju a onda je preklinje da mu se pridruži. Anais mu se pridružuje pokušavajući da i postane psihanalitičarka sa izopačenom željom da uništi Ranka i psihoanalizu. Njihova avantura se okončala kada je Rank, koji se rastao s Tolom, uvideo da Anais neće da napusti svoga muža. Ona se vratila u Pariz

Rank je preminuo nekoliko nedelja nakon Frojdove smrti od septikemije, 31. ktobra 1939. godine u Njujorku. Uticao je na stvaralaštvo mnogih psihologa kao što su: Rolo Mej, Karl Rodžers, Džesi Taft, Ernest Beker, Henri Miler, Irvin Jalom, Paul Gudmen. Smatra se velikim pionirom u oblasti egzistencijalističke psihoterapije, transpersonalne, geštalt i humanističke psihologije.

TUMAČENJE BAJKI

Oto Rank je istaknuti predstavnik onih koji izvore bajki traže u kolektivnoj psihi. Rankovi doprinosi psihoanalitičkom proučavanju bajki ogledaju se u tome što u njima otkriva „herojski obrazac“ a mitove i bajke naziva „snovima masa“. Proširio je raspravu o psihološkom poreklu bajki u svojim delima,“The Myth of the Birth of the Hero”, i Psychoanalitische Beiträge zur Mythenforschung” gde nagoveštava da bajke zapravo predstavljaju dečije fantazije koje su sadržane u projekcijama odraslih, posebno se osvrćući na junake bajki i mitova, smatrajući ove nosiocima Edipovog kompleksa. On, suprotno mišljenju većine onovremenih psihoanalitičara, naglašava da mitovi i bajke, nisu nastali iz snova (kao što su smatrali Laistner, von der Lejen i drugi) već su snovi i bajke paralelni procesi koji podležu istim psihološkim zakonitostima. Osnovna razlika između njih je u tome što se mitovi i bajke pričaju da bi bili shvaćeni a sekundarni proces je daleko prisutniji u bajkama no što je to slučaj sa snovima. U pokušaju da sistematski poredi mitove i bajke, Rank ističe da su „bajke daleko labavije unutrašnje organizacije no to je to slučaj sa mitovima te se mnogo lakše mogu svesti na sačinjavajuće elemente. Razlog ovome leži u činjenici da su bajke i simboli koji se u njima javljaju nastali kao odušak našim nesvesnim procesima u cilju izražavanja primarnih procesa psihe koji uz pomoćstrukture bajke poprimaju obličje sekundarnih procesa. Priroda bajki je moralistička, odnosno, one nas podučavaju vrednostima koje su suprotstavljenenašim željama“ Njihov nastanak Rank smešta u vremenski period nastanka prvobitnih porodičnih organizacija kada totemistička bratstva okupljena oko primarne horde gube značaj. Poruka bajke je, za razliku od mita (koji je patrijarhalan), društveno etička. Analizujući motiv ostavljanja deteta u divljini, kao čest motiv mitova i bajki, on navodi da je ovakav postupak u mitovima posledica rivalstva oca prema sinu, koji sina vidi kao suparnika a doživljava kao pretnju. Suprotno mitu, u bajkama ovakav je postupak (ostavljanje u divljini npr. Ivica i Marica) motivisan siromaštvom, nemogućnošću roditelja da izdržavaju svoju decu (čime bivaju iskupljeni od odgovornosti).Gubitak zadovoljstva i ispunjenja želja u svakodnevnom životu, po Ranku, dovodi do kompenzatornog prihvatanja 72 magičnih pripovesti poput bajki gde ove neostvarene potrebe bivaju projektovane na heroje i bogolika bića kojima je dopušteno da se ponašaju kako im se prohte.

TERAPIJA USMERENA NA KLIJENTE

Oto Rank je bio prvi psihoanalitičar koji je terapiju posmatrao kao iskustvo učenja i otkrivanja. Prema njegovom konceptu, odnos koji se formira sa pacijentima tokom terapije, dozvoljava im da nauče načine kroz koje mogu uključivati kreativno razmišljanje i na taj način shvate sadašnjost. Takođe uče da napuste samouništavajuća razmišljanja, osećanja i želje da ostanu u sadašnjosti. Neuroza je obrazac koji se odnosi na samouništenje i predstavlja razmišljanje na destruktivan način, za razliku od Frojdove pretpostavke vezane za seksualno povlačenje. Rankovi psihološki koncepti primenjeni su u akcionom učenju kako bi se inkorporisalolo grupno rešavanje problema, omogućio razvoj liderstva, pospešilo organizaciono učenje i izgradnja tima. Cilj akademskog učenja je žestoko ispitivanje kroz postavljanja zlih pitanja što će omogućiti pacijentu da napusti svoje negativne misli tako što će iskoreniti njihova negativna uverenja i pretpostavke. Ovakva pitanja pomažu članovima grupe da napuste svoju destruktivnu ideologiju i da vide i iskuse svet na pozitivniji način. Ovakav proces stvara nove perspektive koje omogućavaju pacijentima da ih iskoriste u otkrivanju jednog novog sveta koji do sada nisu doživeli. Cilj kratkog akcionog učenja je da pomogne pacijentu da lakše donosi odluke. Prvi je predložio vremensko ograničenje psihoterapijskog procesa, naglašavajući aktivniji, osećajniji i brižljiviji pristup, naročito sa upotrebom terapeuta kao zamenskog primarnog objekta u lečenju male dece.

TEORIJSKE POSTAVKE

Oto Rank je:

·         Tvrdio da emocionalni život svake osobe postoji samo u sadašnjosti - fenomen koji je nazvao „ovde i sada.’

·         Koristio  kratkoročnu terapiju sa klijentima u cilju postizanja egzaltiranog odnosa u terapiji.

·         Zagovarao psihoanalitičku obuku za homoseksualce.

·         Naglašavao ulogu ranog odnosa između majke i deteta u budućim životnim dešavanjima

·         Tumačio književnost i mitologiju. U svojoj knjizi „Mit o rođenju heroja“, ocenjuje kako mitovi, posebno o junačkim figurama, mogu poslužiti kao odredišta kulturnih normi i vrednosti.

·         Analizirao umetničko stvaralaštvo. Koristio je čovekov pristup kreativnosti kako bi analizirao njegovu ličnost, tvrdeći da prilagođeni tipovi nauče da žele ono na šta su bili prisiljeni. Neurotični tipovi imaju snažnu voljuuzrokovanu dominacijom drugih. Produktivni tipovi  prihvataju sebe i neguju kreativnost, često postaju umetnici.

·         Pretpostavljao da ljudi imaju instinkte života i smrti. Instinkt života ohrabruje ljude da postanu kompetentni, nezavisni pojedinci dok ih instinkt smrti gura da postanu članovi kolektiva ili zajednice.

·         Isticao da je emocija važan element lečenja, kako za terapeuta, tako i za klijenta. Snažno je verovao da je poricanje emocija daleko psihološki štetnije nego da ih jednostavno doživljava.

 

TRAUMA ROĐENJA

Sva ljudska bića doživljavaju traumu prilikom rođenja usled neizbežnog, nasilnog psihičkog i fizičkog razdvajanja od majke. Rank je verovao da rođenje, gde dete prelazi iz stanja savršene harmonije i simbioze sa majkom u bolno stanje razdvajanja, predstavlja najraniju anksioznost koju čovek doživljava. Ta anksioznost predstavlja osnovu za sve uznemirenosti kasnije u životu. U svojoj teoriji o traumi rođenja, on se oslanja na Frojdovu ranu teoriju iz 1900. godine u kojoj je Frojd koncipirao prvo iskustvo anksioznosti a time i izvor i prototip svih naknadnih napetosti u životu pojedinca. Rank je ponovio ovu Frojdovu ideju kada je napisao da smo rođeni u traumi i da ta trauma čini jezgro nesvesnog i suštinu onoga ko smo duboko. Način na koji dete doživljava ovo prvo razdvajanje od majke, postaje osnova za sve uznemirenosti i strepnje kasnije u životu. U traumi rođenja mi prepoznajemo krajnju biološku osnovu psihičkog života.

Jelena Nikolić, psiholog

KARL ABRAHAM

BIOGRAFIJA

Karl Abraham je bio veoma važan i uticajan nemački psihoanalitičar, saradnik Sigmunda Frojda i njegov najbolji učenik. Rođen je 3. maja 1877. godine u Bremenu, u jevrejskoj porodici. Njegovi roditelji su bili Nathan Abraham, jevrejski učitelj religije i majka Ida, koja je bila i Nathanova rođaka. Abraham je od 1896. godine do 1901. studirao medicinu u Virzburgu, Berlinu i Frajburgu. Glavni interes bila mu je biologija a njegova disertacija nosila je naziv „Anatomski razvoj papagaja“. Ova njegova rana biološka orijentacija odrazila se kasnije na njegovo učenje o infantilnom razvoju seksualnih instinkata i njihovom uticaju na odraslog čoveka. Nakon završetka studija medicine zainteresovao se za filologiju i lingvistiku. Tečno je govorio pet jezika, još nekoliko čitao a i neke pacijente je analizirao na engleskom. Njegovo interesovanje za filologiju ogledalo se kroz njegove spise o simbolizmu i mitovima kao i radu koji je povezivao psihoanalitičke koncepte sa usponom monoteizma u Egiptu.

Od 1901. do 1904. godine bio je asistent u berlinskom opštinskom azilu, gde je istraživao i proučavao različite aspekte afazije, apraksije, pareze i delikte izazvane lekovima i narkoticima. Njegovi psihijatrijski interesi su se potpuno promenili kada je 1904. godine postao pomoćnik Eugena Blojlera u psihijatrijskoj bolnici Burghelci u Cirihu. Tu se upoznao sa Jungom i bečkim tekstovima. Godine 1906. oženio se Hedvigom sa kojom je imao dvoje dece. On je i analizirao svoju ćerku Hildu Abraham, opisavši njen slučaj u članku iz 1913. pod naslovom „Mala Hilda, sanjarenja i simptomi jedne sedmogodišnje devojčice.“ Hilda Abraham će i sama postati psihoanalitičarka i napisaće nedovršenu očevu biografiju.

U nemogućnosti da napravi karijeru u Švajcarskoj, Karl se 1907. godine nastanio u Berlinu. Petnaestog decembra iste godine otišao je u Beč, u prvu posetu Frojdu. Bio je to početak lepog prijateljstva i dugogodišnje prepiske (razmenili su negde oko pet stotina pisama u periodu 1907-1925 ali je poznat samo jedan deo tih pisama). Iz te prepiske, koju je objavila Hilda Abraham, mnogi delovi su, nažalost, odstranjeni, posebno razmena mišljenja o Hildinim snovima, o sukobima s Otom Rankom u Tajnom komitetu i o neslaganju između njih dvojice. Karlov prvi psihoanalitički rad, predstavljen 1907. godine, pod nazivom „O značaju seksualne traume u detinjstvu za simptomatologiju demencije prekoks“ započeo je frazom: „ Prema Frojdu...“ Sam početak bio mu je poročan, bio je jedinstven među Frojdovim učenicima i nikada nije odstupio od lične odanosti Frojdu niti od principa klasične psihoanalize. Duboko prijateljstvo sa najznačajnijom figurom psihoanalize započeto je 1907. godine i trajalo do Abrahamove smrti 1925. godine.

Abraham je 1908. godine osnovao prvi kružok sa Magnusom Hirđfeldom, Ivanom Blohom, Hajnrihom Kerberom i Otom Rankom, koji marta 1910. prerasta u Berlinsko psihoanalitičko društvo, čiji će on biti doživotni predsednik. Godine 1909. pridružio mu se Maks Ajntigon i tako je sa stvaranjem Berlinskog psihoanalitičkog instituta, započela istorija nemačkog psihoanalitičkog pokreta, koga su, kao što je poznato, nacisti desetkovali  počev od 1933. godine.

Za vreme Prvog svetskog rata, posle članstva u Tajnom komitetu, rukovodio je poslovima Međunarodnog psihoanalitičkog udruženja, čiji je sekretar postao 1922. a predsednik 1924. godine. Bio je jedan od velikih boraca psihoanalitičkog pokreta, i kao kliničar i kao organizator i predavač. U perodu 1924-1925 bio je psihoanalitičar Melani Klajn ali i drugim britanskim psihoanalitičarima poput Edvarda Glovera i Džejms Glovera a bio je i mentor uticajnoj grupi nemčkih psihoanalitičara uključujući Karen Hornaj, Helenu Dojč, Franc Aleksandera. Analizirajući Karen Hornaj, on je vrlo brzo otkrio da uzrok njenih depresivnih simptoma leži u činjenici da su je privlačili jaki muškarci i u potisnutom obožavanju oca. Na njen slučaj je primenio klasičnu tezu o želji za posedovanjem penisa a on će tu tezi izneti i na kongresu Međunarodnog psihoanalitičkog udruženja u Hagu tvrdeći da žene nesvesno žele da budu muškarci jer su u svom detinjstvu želele penis i dete sa svojim ocem.

Bolestan od emfizema, Karl Abraham je umro u četrdeset osmoj godini, 25. decembra 1925. usled septikemije koja je nastupila kao posledica plućnog apcesa. Frojdovski pokret je tu preranu smrt doživeo kao pravu katastrofu, naročito Frojd, koji je, nemoćan, prisustvovao razvoju infekcije, ne libeći se da mu napiše: „ Preko Saksa sam saznao, s čuđenjem ali i sa nezadovoljstvom, da Vaša bolest još nije prošla. To ne odgovara mojoj predstavi o Vama. Neću da Vas zamišljam drukčije nego kako neprestano, neumorno radite. Vašu bolest doživljavam kao neku vrstu nelojalne konkurencije i molim Vas da što pre prekinete s tim. Očekujem novosti o Vašem stanju od Vaših najbližih.“

TEORIJA I RAD

Karl Abraham je proučavao uticaj seksualnog nagona na razvoj karaktera ličnosti i na razvoj duševne bolesti. Kao i Frojd, isticao  je da ako se psihoseksualni razvoj u nekom trenutku učvrsti tj. fiksira u nekom razvojnom stadijumu, mentalni poremećaji verovatno će se pojaviti. On je opisao osobine ličnosti i psihopatologiju kao rezultat oralne i analne faze razvoja. Analizirao je svoju ćerku Hildu slušajući je kako izveštava o njenim reakcijama na klistire i na infantilnu masturbaciju njenog brata. Tražio je od nje da svoje tajne podeli sa njim uz poštovanje njene privatnosti i neki izveštaji o tome nisu objavljeni sve do njene smrti.

Abrahamova analiza libida i njegov odnos prema formiranju karaktera zasnovana je na hipotezi da se libido razvija kroz šest faza tj. svaki stadijum razvoja ima po dve faze.  

Oralni stadij odgovara prvoj godini deteta i obično se završava odbijanjem od dojke. Jedno od najjasnijih ispoljavanja čiste libidinozne komponente oralnog stadijuma izražava se u sisanju palca deteta van dojenja. Zadovoljenje proizilazi iz aktivnosti koja je prvobitno povezana sa uzimanjem hrane, ali se od nje odvaja dosta brzo, da bi traženje zadovoljstva postalo nezavisno od funkcije ishrane. On je podeljen u dve sekundarne faze:

a)    Prva faza, nazvana preambivalentna, isključivo je vezana za sisanje. Ona odgovara fantazmatskoj inkorporaciji objekta ali i ova inkorporacija teži da ga razori. Dete još nije sposobno da diferencira spoljašnji objekat i svoje vlastito telo, dakle, razlika između deteta koje doji i dojke hraniteljice i ne postoji. Dete ne oseća, kako bi se to moglo reći, ni ljubav ni mržnju, i psihizam je slobodan od svake afektivne ambivalencije.

   b)   Druga faza počinje u veme pojavljivanja prvih zuba, oko šestog meseca. Sisanje je malo pomalo upotpunjeno griženjem, budući da su zubi prvi instrument kojim dete raspolaže da aktivno napadne spoljašnji svet. U ovoj fazi oralno uzimanje nije više prosto sisanje nego postaje grickanje, čak griženje. U ovom stadiju prevladava to što je Frojd mogao nazvati pulzije kanibalizma i ova sado-oralna faza odgovara osnivanju protivurečnih, ambivalentnih osećanja prema objektu, koji postaje istovremeno objekt libidinoznog zadovoljenja i neprijateljstva.

Abraham je isticao da oralno zadovoljstvo nikada ne iščezava potpuno i da libidinozne gratifikacije vezane za sisanje ostaju u različitim oblicima ponašanje odraslog. Sreću se ekstremne varijacije od ličnosti obeleženih optimizmom, poverenjem i ljubaznošću do ispoljavanja zavisti, neprijateljstva, uznemirenosti, nestrpljenja u zavisnosti od doživljaja prvih oralnih iskustava.

Analni stadij ima dve faze: analno-erotičnu i sado-analnu, koje se povezuju sa raznim funkcijama. U sado-analnoj fazi erotizam je vezan za sadističko ponašanje koje se izražava u obliku neprijateljskih osećanja i želje da se razori objekat. Ako rasterećenje materija mogu pratiti prijatna doživljavanja zbog nadraženja analne sluzokože, voljno zadržavanje materija može isto tako da obezbedi zadovoljstvo detetu. Veza deteta s objektom je izgrađena u vidu posedovanja. Ukoliko postoji fiksacija za ovaj stadij ona će se ispoljiti u neprijemčivosti prema novim idejama, konzervativnoj otpornosti na inovacije, nedostatku upornosti, oklevanju, odugovlačenju. Analna retencija se ogleda u skrivenosti tj tajanstvenosti, urednosti, zadovoljstvu materijalnim stvarima, tvrdoglavom prkosu, potcenjivanju drugih. Analni erotizam retentivnog tipa daje karakternu osnovu za neurotične opsesije i prisilne radnje.

Falusna faza, prva faza genitalnosti, obeležena je pojavom objekata jasnije nego u analnoj. Odrasla genitalna faza, koju postižu samo pojedinci koji su sposobni da izbegnu psihotične ili neurotične fikascije u ranijim fazama, odlikuje se postambivalentnom ljubavlju prema objektu.

Abrahamova teorija depresivnih poremećaja usredsređena je na dvojne koncepte tj. koncepte libidinozne fiksacije i ambivalencije prema objektu ljubavi. Tvrdio je da je depresija ili melanholija, reakcija koja se može uporediti s tugom i gubitkom objekta ljubavi. Depresija predstavlja žalost ili tugu kao što anksioznost predstavlja strah. Poremećaj nastaje iz jakog osećanja mržnje i neprijateljstva koje ne dozvoljavaju razvijanje spsobnosti voljenja. Po njegovom shvatanju, mržnja, čiji su koreni uronjeni u preteranom potiskivanju libida, biva potisnuta zajedno sa sadističkim impulsom i kroz napredovanje bolesti, tragovi ovih korena ostaju manifestujući se kroz fantazije osvete i kroz impulse kažnjavanja.

Ovo nepotpuno potiskivanje sadizma izaziva osećanje anksioznosti i krivice koje mogu dostići vrhunac kada dolazi do povlačenja libida sa spoljašnjih objekata. Usled potiskivanja, osećanje krivice koje prožima depresivnu osobu ima ishodište u realnim destruktivnim željama koje ostaju u domenu nesvesnog. Depresivna osoba ima sklonost projektovanju spolja mržnju koja potiče iz vlastitog sadizma pretvarajući neprihvatljiv impuls „Ne uspevam da volim druge, mrzim ih“ u svesnu misao „Drugi me ne vole, mrze me“. U prvoj fazi svoga rada, Abraham ističe važne manifestacije depresije kao što su ambivalencija, nesposobnost voljenja drugih, preterana zabrinutost za sebe, korišćenje osećanja krivice da bi se fokusirala pažnja na sebe i neprijateljstvo koje je velika prepreka u dostizanju primerene kognitivne zrelosti. Depresivna osoba, slušajući svoj sadistički poriv za uništavanjem, izbacuje tj. gubi voljeni objekat i vezu sa njim. U kasnijim radovima, on usmerava pažnju na oralnu fazu razvoja, smatrajući depresiju regresijom na ovu fazu razvoja i ističe važnu ulogu koju mehanizmi introjekcije i inkorporacije zauzimaju kod depresije. Ističući da duboko nesvesno postoji tendencija proždiranja i uništavanja objekta, Abraham toj nesvesnoj želji pripisuje bazu iz koje izvire depresivna simptomatologija povezana s hranjenjem. Povezanost oralnosti sa depresijom potvrđuje se simptomima poput odbijanja hrane, koja je ekvivalentna sa objektom, osoba se boji da ga ne uništi, te strahom od umiranja od gladi koji je povezan sa strahom od realizovanja oralnih uništavajućih želja. Kasnije 1924. godine on definiše melanholiju kao vrstu arhaičnog tugovanja koji se karakteriše aktom izbacivanja tj. ekspulzije što je karakteristično za analnu sferu, nakon čega sledi oralni akt inkorporacije objekta ljubavi. Abraham ističe i važnu povezanost između nastanka bolesti i razočaranosti u ljubav, koja se nesvesno doživljava kao ponavljanje narcističke povrede uzrokovane frustracijom zahteva za voljenjem primarnog objekta u preedipalnom stadiju razvoja.

Ishodište depresije treba tražiti u detetovom traumatskom iskustvu koje je smešteno u oblast nesvesnog, predstavljajući snažan uzročni činilac koji je u stanju da predodredi osobu za razvoj depresije usled naknadnih gubitaka objekata koji podsećaju na izvorni gubitak, naročito ako su označene ambivalencijom i narcističkim ulaganjem.

Karl Abraham je ukazao i na odnos mita i sna. On ističe da u snu i dalje živi infantilna aktivnost fantazije zajedno sa svojim objektima.. Mit potiče iz davno prošlog razdoblja života naroda koje se označava kao detinstvo naroda. Mit je prerađeni san, fragment sačuvan iz infantilnog psihičkog života rase, dok su snovi mitovi pojedinca. San je izraz ličnog kompleksa a mit je rezultat prvobitnih kompleksa čiji je stvaralac ljudska  vrsta u celini. Mit je najstarija dominantna forma ljudske zajednice, san je viče okrenut sadašnjosti a mit prošlosti. Mit u prikrivenoj formi sadrži detinje želje naroda

Bavio se i analizom i interpretacijom bajki, dao je obuhvatno i detaljno psihoanalitičko tumačenje bajke braće Grim „Stočiću, postavi se“ i nije odoleo svođenju njenog narativa na seksualnost. Čarobni stočić, zlatni magarac i batina iz vreće su tri elementa koji predstavljaju trostruko ispunjenje želje koje se dovodi u vezu sa tri erogene zone. U nastojanju da ukaže na paralele između psihoanalize i zapleta bajke, više je popunjavao Frojdovo učenje o erogenim zonama i dosezanju genitalnog stadijuma, no što se bavio zapletom same bajke.

Još jedna zanimljivost iz života Karla Abrahama je da je on napisao scenario za psihološki triler „Tajne jedne duše“, nakon što je Frojd odbio da to uradi. To je prvi nemački, nemi, crno-beli film, snimljen 1926. godine, poznat kao jedno od prvih filmskih ostvarenja koje je popularizovalo koncept psihoanalize. Protagonist filma je profesor hemije koga odjednom počnu mučiti noćne more i misli o tome kako ubija vlastitu suprugu. Radnja filma prikazuje njegova nastojanja da spasi svoj život i brak uz uključenje stručne pomoći psihijatra. Abrahamovo korišćenje psihoanalize kao motiva filmskog scenarija je izazvalo sukob sa njegovim mentorom Frojdom. Abraham je, na žalost, umro nekoliko meseci pre premijere filma.

NEKOLIKO MISLI KARLA ABRAHAMA

„Snovi zdravih ljudi kao i snovi neurotičnih ljudi imaju svoju funkciju a to je izbegavanje nezadovoljstva i obezbeđivanje zadovoljstva.“

„Znatan broj ljudi je u stanju da sebe zaštiti od sebe samih i od izbijanja ozbiljne neuroze, jedino kroz intenzivan rad.“

„Manija se pojavljuje kada represijom više nismo u stanju da se suprotstavimo napadima potisnutog impulsa.“

„Osoba koja pati zbog bolesti lokomotornog sistema nalazi se u gotovo stalnom stanju mentalnih tenzija jer se svakog jutra budi uz napeto očekivanje da mora da izađe negde u toku dana.“

„Ne postoji nikakva slučajnost, čak i ono što nam se čini da je slepa slučajnost upravo izranja iz najdubljih izvora.“

„Umetnici i neurotičari, u svom psihičkom sklopu imaju mnogo toga sličnog i zajedničkog, njihov nagonski život se odlikuje neobičnom silinom, opsežnim potiskivanjem i sublimacijom, i jedni i drugi jednom nogom stoje izvan stvarnosti, u svetu fantazije.“

Jelena Nikolić, psiholog