Karen Hornaj, II deo

Novi putevi u psihoanalizi (1939)

U ovoj knjizi, ona priznaje da su seksualne teškoće često očevidne u kliničkoj slici, ali da se ne mogu smatrati dinamičkim centrom neuroza. Poremećaji u seksualnoj sferi ne dovode do promene ličnosti, već obrnuto. “Seksualne teškoće su pre posledica nego uzrok neurotične karakterne strukture.”
Dalje, ona smatra da ne postoji repeticija izolovanog, infantilnog iskustva, već infantilno iskustvo u celini formira karakternu strukturu u kojoj su sadržana i infantilna i kasnija iskustva. Iz ovakve strukture kasnije se razvijaju teškoće. Nemoguće je shvatiti simptomatsku sliku bez prethodnog razumevanja aktuelne karakterne strukture. Aktuelnu karakternu strukturu, sa konstruktivnim i destruktivnim snagama, ona pre vidi kao posledicu razvoja nego kao repeticiju.
U želji da psihoanalizu otrgne od suvišnog naglašavanja geneze, Hornaj je isuviše naglasila sadašnjost, nije se interesovala kako je prošlost mogla uticati na sadašnjost.
Karen je shvatila da psihoanaliza mora videti celu pacijentovu ličnost, uzimajući u obzir njegovu bolest i zdravlje, njegove fizičke i psihičke osobine, njegove socijalne i duhovne karakteristike. Osim toga analitičar ne sme da bude “tabula rasa” na kojoj se pišu nesvesne bolesnikove fantazije koje se, kako je to Frojd mislio, ponavljaju zbog infantilnih problema. Sigurno je da je jedna od najznačajnijih novina u psihoanalizi postavljanje novog odnosa analitičar – pacijent u centar psihoanalitičkog procesa. “Ja se razlikujem od Frojda u tome što on, posle sagledavanja neurotičnih težnji, prvenstveno istražuje njihov nastanak, dok ja najpre ispitujem njihove stvarne funkcije i njihove posledice.”

Samoanaliza (1942)
Analizu neurotičnih karakternih težnji i njihovih dinamičkih isprepletenosti, Hornaj daje u ovoj knjizi. Psihoanaliza je sagledana kao disciplina koja se bavi konstruktivnim mogućnostima ličnosti, ukazujući joj kojim putem treba da ide da bi ostvarila sopstveni razvoj; ličnost može upotrebiti kao terapeutsku pomoć samu sebe, ali i život sam po sebi može poslužiti kao terapija.

Naši unutrašnji konflikti (1945)
 

Osnovni sadržaj je prepoznavanje važnosti neurotičnih i kontradiktornih stremljenja, pokušaj da se reše unutrašnji konflikti “nastali usled kolizije divergentnih neurotičnih težnji”.
Napori koje neuroticčar ulaže da rešI unutrašnje konflikte putem njihovog negiranja i da na taj način postigne neku vrstu jedinstva i veštačke harmonije navode ga da se kreće određenim pravcima. On može nastojati da potisne jednu stranu konflikta i da na izgled živi punim srcem; može da se povuče iz društva u cilju izbegavanja konflikata; može da razvije idealizovanu sliku sebe; kod koje su sve kontradikcije rešene: tada vidi sebe u jednom fiktivnom svetlu, gde su konflikti tako transformisani da više ne liče na konflikte nego na razne aspekte bogate ličnosti; može projektovati svoje unutrašnje konflikte na spoljni svet i tako doživljavati teškoće kao da su uzrokavane nekim spoljnim faktorima, a svoje probleme shvatati kao tuđe, može da razvije osećanje  veštačke pravičnosti i krute samokontrole.
Cilj psihoanalitičke terapije je u tome da se stvore takvi uslovi koji će isključiti unutrašnje konflikte i time sačuvati energiju koja se troši na njihovo rešavanje.



Neuroza i ljudski uzrast (1950)

Ova knjiga dala je veliki doprinos razumevanju ljudske prirode i neurotičnog razvoja i svakako je najznačajnije delo Karen Hornaj.
Konstruktivno i optimistički gledajući na ljudsku prirodu, autor nam otkriva neurotične, destruktivne snage ličnosti. U osnovi ljudske ličnosti postoji realno ja koje konstantno stremi realizaciji ljudskih potencijala; realno ja je izvor uzrasta. Svaki korak neurotičnog razvoja ličnosti je udaljavanje od realnog ja, od potencijalnog izvora identiteta, od zdravog jedinstva. A čim je ličnost nesposobna da se razvije u smislu sopstvenog identiteta, javlja se u njenim očima jedna svetla slika kao magična solucija za sve probleme. Proces samoidealizacije postepeno vodi ličnost identifikacije sebe sa svojom idealnom slikom. Ličnost je nesvesna da je udaljena od realnog ja i suočena sa iluzijom. Realno ja postaje stranac u ličnosti. Ličnost dolazi u situaciju da mrzi i odbacuje realnost; još više od toga, ona odbacuje i sebe, jer je u nesporazumu sa samom sobom, a samomržnja se javlja kad god realno ja ne živi po zahtevima idealizovane slike. Progresivno slabljenje realnog ja dovodi ličnost da alijenacije koja je svakako jedan od centralnih poremećaja u neurozi.
U ovoj knjizi dat je novi uvid u prirodu neuroza koji je pružao mogućnost da se jasnije razlikuje zdravo stremljenje od neurotičnog,, zdrave ambicije od neurotičnih, zdravi samokritizam od omalovažavanja, zdrava svesnost i moral od neurotične svesnosti i pseudomorala.

Autor: Anđela Kostić, vms

Karen Hornaj, I deo

 
“Briga bi trebalo da nas vodi u akciju, ne depresiju.”

Karen Hornaj, kćerka norveškog pomorskog kapetana i majke Nemice, završila je studije medicine 1913. godine na univerzitetu u Berlinu. Od 1914. do 1918. specijalizirala je neuropsihijatriju. Od 1918. do 1932. predavala je na psihoanalitičkom institutu u Berlinu. U SAD je došla 1932. godine i dve godine bila pomoćnik direktora Instituta za psihoanalizu u Čikagu. Dolaskom u Njujork, 1934. počinje najplodniji period njenog stvaranja. Od 1941. predavač je na Psihoanalitičkom institutu u Njujorku. Jedan je od osnivača Udruženja za napredak psihoanalize i američkog Instituta za psihoanalizu, čiji je dekan bila do 1952. godine, odnosno do svoje smrti. Karen Hornaj bila je izdavač i urednik časopisa “The American Journal of Psyhoanalysis” i predavač na Novoj školi za socijalna istraživanja u Njujorku.

Karen Hornaj dokazuje da je čovek po prirodi konstruktivan i da postaje destruktivan kada su teškoće stavljene na put njegovom prirodnom uzrastu i razvoju. Ona veruje da čovek može da se menja do kraja života i dokazala je da su mnoge ljudske manifestacije, koje su smatrane kao konstitucionalne, prosto “blokada uzrasta” koja se može ukloniti.

Dok je Frojd isključio moralne faktore iz teorije neuroza, etika je za Karen Hornaj bitan aspekt psihoanalize, pošto je shvatila da nije moguće stvoriti nauku o ličnosti bez nauke o ljudskim vrednostima. Činjenica da su “moralni problemi integralni deo bolesti” navodi je na zaključak da su moralni problemi često pseudomoralni, te ih je potrebno otkloniti i pomoći bolesniku da se suoči sa pravim moralnim problemima.

Ona je svakako otklonila i mnoge nesporazume i zablude o tome da ljudski život opstaje isključivo pod uticajem čovekovih biofizičkih svojstava. Specifičnosti ženskosti i ženskih vrednosti, kako ih je obrazložila Karen Hornaj, u stvari, pokazuju da se razlike između ženskosti i muškosti ne bi smele ni previđati ni pojednostavljati u teorijama o jednakosti polova i ljudskih prava. Već na samom početku njenog istraživanja i rada sa ženskim pacijentima, Karen Hornaj je uvidela da su stavovi tadašnje konvencionalne i uglavnom frojdovske škole bili pogrešni, barem što se tiče ženske psihologije. Žene nisu isto što i muškarci, ali nisu ni onakve kakve ih je video Frojd, utvrdila je Hornaj, koja je osporila Frojdu pravo da tvrdi da su žene defektni muškarci.

 U svojim knjigama, sistematski je razvila veliki broj ideja koje imaju šire psihološko značenje, dok je jedan deo ideja delimično i nedovoljno odredila. Iako nije dala odgovor na sva postavljena pitanja , njeno delo, zbog jednostavnosti i sažetosti njenih formulacija kakvu retko srećemo u pshoanalitičkoj literature, ostavlja snažan utisak dovršenosti i konačne definisanosti. Njena teorija je u stvari sinteza njenog dugogodišnjeg praktičnog iskustva i pošto je ta teorija pretežno plod neposrednog iskustva, njene postavke i argumente veoma te teško osporiti.

Novi prilazi studiji razvoja ličnosti, čvrsta povezanost tog razvoja sa socijalnim i kulturnim faktorima, konstruktivna kritika Frojdovog učenja, napor da bude objektivna, sve to stavlja Karen Hornaj u red onih psihoanalitičara koji su bili neophodni za narednu etapu u razvoju psihološke misli.

Dela:

Neurotična ličnost našeg doba (prva knjiga, 1937.)

Ova knjiga upućuje na zadatke psihoanalize u teorijskom i terapijskom smislu i prvi put svestrano razmatra uticaj kulture na uzrast ličnosti i razvoj neurotičnih procesa. Dakle, Karen se suprotstavlja Frojdovom uprošćenom pojmu kulture, po kojem je kultura rezultat sublimacije instikata. Pošto je smatrala da pretežno socijalni faktori doprinose neurotičnom razvoju, ona više raspravlja o aktuelnoj strukturi ličnosti nego o individualnim iskustvima koja dovode do njega. Za razliku od Frojda, koji doživljaje iz detinjstva smatra primarnom uzročnošću, Karen im nije poklonila posebnu pažnju, jer su kod nje u prvom planu bili interpersonalni odnosi, sadašnjost i posledice. Hornaj ne može da se složi sa jednostranim ponavljanjem doživljaja iz detinjstva sa pojmom repeticije kompulzije i prostim odnosom uzroka i posledice između prošlosti i sadašnjosti; ona ne može da se složi da samo iskustva iz detinjstva stvaraju uslove za neuroze odraslih niti da prihvati mišljenje da svaka infantilna anksioznost mora prethoditi kasnijoj neurozi.

Dok je Frojd naglašavao da su pokretačke snage neuroza kompulzivni nagoni, Hornaj je isticala „da su neuroze  rezultat poremećaja u ljudskim odnosima“ i da njihov cilj nije zadovoljenje, već sigurnost. Hornaj tako shvata i jednu od dominirajućih potreba neurotičara – neurotičnu potrebu za ljubavlju.

Anđela Kostić, vms

Ernest Džons

Alfred Ernest Džons, (rođen 1. januara 1879, Rozfelin, Glamorgan, Vels - umro 11. februara 1958. godine u Londonu), bio je psihoanalitičar i veoma važna ličnost u razvoju ove profesije u Britaniji. Kao jedan od najbližih saradnika Sigmunda Frojda i njegov pristalica, napisao je iscrpnu Frojdovu biografiju u tri knjige.

Nakon što je završio studije medicine (1903.), Džons je postao član Kraljevskog koledža lekara u Londonu (1904) i obavljao praksu u nekoliko redovnih bolničkih i kliničkih mesta u tom gradu. Njegovo interesovanje postepeno se menjalo od kliničke medicine do neurologije, psihijatrije i, konačno, psihoanalize. Godine 1906. je sa svojim prijateljem Levisom Troterom otkrio Frojdove spise i to je podstaklo njegov interes za psihoanalizi u nemački jezik. Godinu dana kasnije, odlazi u Minhen gde se upoznaje sa nemačkom neurologijom i psihijatrijom. Sa Karlom Jungom je organizovao prvi psihoanalitički kongres u Salzburgu, Austrija (1908), gde je prvi put sreo i upoznao Frojda i raspravljao o planovima kako prevesti i širiti Frojdov rad u angloameričkom svetu. U jednom radu koji je napisao te godine i prezentovao ga na Međunarodnom psihoanalitičkom kongresu, Džons je skovao termin „racionalizacija“ koji je prihvaćen sa Frojdove strane i postao je deo psihoanalitičkog jezika kao pokušaj razumevanja nesvesne motivacije i emocija koje prate tu motivaciju. Naredne 1909. godine je otišao u Kanadu, gde je počeo da radi u Opštoj bolnici u Torontu i uzeo kao izborni predmet nastavu psihoanalize i eksperimentisao sa psihoanalitičkim tehnikama. Glavni doprinos Džonsonovoj psihoanalitčkoj teoriji proizašao je iz njegove primene psihoanalitičkih principa u antropologiji, folkloru, umetnosti i književnosti. Njegov čuveni esej (1910), koji objašnjava karakter Hamleta u smislu Edipovog kompleksa, kasnije je revidiran i objavljen u knjizi kao Hamlet i Edip (1949).

Džons je bio aktivan u osnivanju Američkog psihoanalitičkog udruženja (1911). Pisao je monografije o proučavanju sugestije, simbolike, formiranja karaktera i opsesivnih neuroza; Ti radovi su prikupljeni u delu Papers on Psicho-Analisis (1913). Nakon povratka u London 1913. godine, počinje sa praktičnom primenom psihoanalizei  preduzeo je kratku ličnu analizu sa Šandorom Ferencijem. Tokom iste godine osnovao je Londonsko društvo psihoanalize, ali je na kraju raspustio društvo jer su neki njegovi važni članovi favorizovali Karla Gustava Junga. Tokom Prvog svetskog rata, Džons je nastavio da radi kao privatni analitičar u Londonu, a takođe je predavao psihoanalizu, kako u Londonu tako i van Londona, postepeno šireći novu disciplinu u medicinskoj struci koja je postajala poznata i široj javnosti. Naročito su važni njegovi doprinosi na temu šok-neuroza.

Osnovao je institut i kliniku, kao i Međunarodni časopis za psihoanalizu, koji je uređivao do 1939. godine. Tokom tridesetih godina, Džons je pomogao mnogim raseljenim nemačkim analitičarima da se presele u Englesku. Posle nacističkog preuzimanja Austrije 1938. godine, Džons je igrao ključnu ulogu u pružanju pomoći Frojdu i njegovoj porodici da odu u London. Džons je igrao važnu ulogu posrednika između Ane Frojd i Melani Klajn tokom takozvanih "kontroverznih diskusija" ranih 1940-ih. Godine 1946. povukao se iz aktivnog života Britanskog psihoanalitičkog društva u Plat, svoju prekrasnu kućicu u Susseku. Poslednjih deset godina svog života posvetio je pisanju Frojdove biografije Život i dela Sigmunda Frojda (1953-57) o životu i radu Sigmunda Frojda i svoju autobiografiju slobodnih asocijacija (1959), kao i prikupljanju i nekih njegovih kliničkih radova.

Džons je nesumnjivo bio najbolji organizator i političar u prvoj generaciji Frojdovih sledbenika. Bez njegove ogromne energije i ogromnog rada, psihoanaliza, kako u angloameričkoj sferi, tako i u svetu u celini, ne bi bila to što jeste. Ne sme se zaboraviti njegov teoretski i klinički doprinos psihoanalizi i njegovom širokom interesovanju za primenjenu psihoanalizu. Značajan doprinos je njegova ideja o afanizisu ili sindromu psihičkog praznjenja. Među njegovim publikacijama, posebno su važne "Teorija simbolizma" (1948) i "Rani razvoj ženske seksualnosti" (1948), nastale pod uticajem učenja Melanie Klein. Umro je od raka bešike 1958. godine.

Razvoj ženske seksualnosti

Džons često govori o predrasudama koje analitičari gaje prema ženama potcenjujući važnost ženskih polnih organa smatrajući da se žene razmeću neskrivenim pretpostavljanjem muškog organa. U jednom članku on analizira pet slučajeva ženske homoseksualnosti i ističe da žene imaju strahove koji su projektovani u isto tako strašnu budućnost kao što su strahovi muškaraca. Iza straha od kastracije, kod oba pola odslikva se u stvari strah od nestajanja seksualnosti (afanizis). Afanizis se različito ispoljava kod žena i muškaraca. Kod žena taj strah manifestovaće se suštinski u obliku razdvajanja a odatle će poteći i strah da će biti ostavljena. Kod žena, ranije nego kod muškaraca razvija se nad-ja i dete prema Džonsu gradi nad-ja da bi uzrok sopstvene manjkavosti projektovalo u spoljašnji svet. Frustracija može biti u stanju da proizvede krivicu i nad-ja a nad-ja se bori protiv želja koje nisu određene da budu zadovoljene.

Ernest smatra da u razvoju devojčice postoji neposredan prelaz s oralnosti na edipalni stadijum. S oralnog odnosa sa dojkom devojčica prelazi na fantazam felacije tj. autoerotsko supstitutivno zadovoljenje. Heteroseksualnost zahteva da se sadistička faza uspostavi kasnije kako fantazam felacije ne bi bio praćen suviše snažnom kastratorskom oralnom aktivnošću. U početku je odnos s penisom pozitivan ali uskoro se javlja zavist zbog penisa i tu treba napraviti razliku između autoerotske preedipovske zavisti zbog penisa i zavisti koje je erotska edipovska.

Homoseksualne žene dele se na one koje su sačuvale interesovanje za muškarce ali bi htele da budu smatrane kao da su jedan od njih i na one koje se ne interesuju za muškarce nego za žene i za njih žene predstavljaju njihovu vlastitu ženskost. Prva grupa ovih žena se odlučiča da sačuva svoj objekat ali da pri tom napusti svoj pol i pri tom se poistovetila s ocem želeći da joj on prizna muškost. Žene iz druge grupe su se takođe poistovetile s ocem ali su pri tom napustile oca kao objekat. U stvarnosti njihove partnerke predstavljaju njihovu projektovanu ženskost i ovakve žene poriču svoju želju za penisom jer imaju nameru da pokažu kako ga već poseduju.

Falusna faza

U članku iz 1927. Godine Džons ističe da je falusna faza kod žena odbrambena i uzgredna a da kod dečaka ne predstavlja prirodnu fazu razvoja. Falusna faza se po njemu može podeliti na dve faze: protofalusnu, koju karakteriše jedinstvo genitalnog organa s isključenjem vagine (mali dečko misli da svi poseduju penis a devojčica misli da svi imaju klitoris) i deuterofalusnu kada dečak i devojčica misle da svet nije podeljen na „muški“ i „ženski“ nego na „falusni“ i „kastrirani“. Ova faza, koja je konfliktna kod oba pola, praćena je zebnjom.

Obeležja falusne faze, kada ona preovlađuje u kliničkoj slici odrasle osobe, povezane su sa ovim dubokim zebnjama. Kod odraslog interesovanje je usmereno na penis sa sumnjama u njegovu veličinu ili u njegovu sposobnost. Za ovu fazu je značajno i to što se dečačić malo ineresuje za osobe suprotnog pola a više se upoređuje s drugim dečacima.Falusna faza nije normalna faza razvoja već neurotični kompromis. Ona je kod oba pola povezana sa edipovskim željama koje su opasne i mogu da dovedu do kažnjavanja. I dečak i devojčica imaju želju da kastriraju roditelja istog pola i oboje se plaše da će zauzvrat biti kastrirani, oboje imaju pozitivan Edip – kompleks.

Kod devojčica Džons naglašsava opoziciju između dve koncepciježenskosti koje hotimično definiše na grub način. Jedna kocepcija pretpostavlja da je devojčica dečko koji je pao u ženskost zbog neuspeha svoje muškosti a druga od početka zamišlja devojčicu kao žensko i kao da je upala u odbrambeno muško držanje zbog poraza svojih ženskih želja. Edip devojčice ulazi u igru u trenutku kada ona opaža da ono što želi (penis) poseduje njena majka koja na taj način postaje njena suparnica. Falusne želje devojčice povezane su sa njenim sadizmom prema majčinom telu i sa njenim strahovima od odmazde koja je uperena na unutrašnjost njenog tela pri čemu Džons podseća na vrlo česte ženske strahove od unutrasnjih bolesti. Suzbijanje ženskosti kod devojčica povezano je sa mržnjom prema majci i sa strahom od majke.

Hamlet i Edip

Hamlet i Edip je studija objavljena 1954 godine u Njujorku u kojoj se Džons bavi najeksplicitnijom analizom Hamleta, najpoznatije Šeksirove tragedije u kojoj se ponašanje glavnog junaka podvrgava psihoanalitičkom tumačenju.

Ernest Džons je ovu studiju napisao sledeći Frojdove primedbe o drami. Tražeći potvrdu svoje teorije Edipovog kompleksa, Sigmund Frojd je 1897. pisao svom prijatelju Vilhelmu Flisu da je Edipov kompleks možda i u osnovi Hamleta. Pri tom se ne govori o Šekspirovoj svesnoj nameri, već o mogućnosti da je neki realni događaj podstakao autora da ga tako prikaže, u smislu da je njegovo nesvesno razumelo nesvesno njegovog junaka. Ovo Frojdovo objašnjenje objavljeno je u V poglavlju njegovog dela Tumačenje snova. “Njegova savest je njegov nesvesni osećaj krivice. I nije li njegova seksualna otuđenost kad razgovara sa Ofelijom tipično histerična?… I zar on na kraju ne kažnjava samog sebe na onaj isti čudesni način kao i moji histerični pacijenti? - ističe Frojd.

Džons objašnjava Hamletovu misterioznu prokrastinaciju kao posledicu Edipovog kompleksa. Sin kontinuirano odgađa čin osvete i sve vreme okleva, nemoćan zbog komplikovane psihodinamičke situacije u kojoj se nalazi. Premda mrzi svog bratoubilačkog strica, ipak se nesvesno identifikuje s njim - jer je stric ubio Hamletovog oca i oženio se njegovom majkom. Klaudije je izvršio ono što su Hamletove sopstvene nesvesne želje. Osim toga, brak s Hamletovom majkom nesvesno daje stricu status oca što pobuđuje Hamletove destruktivne impulse i izaziva veliku teskobu. Srž Hamletovog nedelovanja je poistovećenje sa Klaudijem (podići ruku na Klaudija značilo bi ubiti sebe) i divljenje prema čoveku koji je uradio ono što je Hamlet podsvesno želeo.

Jelena Nikolić, psiholog