Muškarci koji se plaše odrastanja-sindrom Petra Pana

         “Ako ikada posumnjaš u to da li možeš da letiš, više nikada nećeš moći to da uradiš.”

                                                                                                                                Petar Pan

Svima nama je poznata bajka o Petru Panu, dečaku u zelenoj odeći koji živi u zemlji Nedođiji, ume da leti i nikad ne ostari. “Sva deca, osim jednog, odrastaju” napisao je Dž. M. Barrie u svom romanu. To je zaista lepa priča. Međutim priča o Petru Panu je samo to, bajka i fikcija namenjena deci. U stvarnom životu moramo odrasti koliko god to neprivlačno bilo. Iako ne postoji magija koja sprečava decu da odrastu, neki odrasli sami sebe sprečavaju držeći se grčevito bezbrižnih dana mladosti, odbacujući preuzimanje odgovornosti kao imprativ zrelosti. Sindrom Petra pana prvi put se pojavljuje u knjizi dr Dana Kileija iz 1983. godine “Petar Pan sindrom: Muškarci koji nikada nisu odrasli”. Kilei je radio sa problematičnim tinejdžerima i otkrio da su mnogi od njih izrastali u muškarce koji su imali problem da prihvate odgovornost odraslih ljudi. Ovaj sindrom nije zvanična klinička dijagnoza i nema propisane simptome ali ovakav obrazac ponašanja svakako utiče na kvalitet života i kvalitet ostvarenih emotivnih veza. Ako živite sa filozofijom “Ne mogu danas da odrastem” možda patite od ovog sindroma. Sindrom Petra Pana je psihološki termin koji se odnosi na nekog, obično muškarca, koji ne želi da odraste a ogleda se u njegovom ličnom stavu i odnosu prema odgovornosti i obavezama na poslu, prema partnerki, sebi i društvu u celini. To su muškarci sa telom odrasle osobe ali dušom dečaka koji ne žele prestati da budu deca, ne žele da rade, ali žele da svi oko njih podržavaju njihov životni stil. Može se primeniti na širok spektar ljudi, na tridesetogodišnjaka koji ima decu ali im ne pruža nikakvu podršku do pedesetogodišnjaka koji je odlučio da ne radi i umesto toga živi sa majkom koja ga izdržava.

Kako prepoznati Petra Pana u svakodnevnom životu

Ima teškoće u donošenju odluka. Dok zreli muškarci nemaju dilemu i problem da odluče šta treba da urade kako bi postali bolji i uspešniji, kod muškaraca koji ispoljavaju odlike Petra Pana to još uvek nije moguće. Oni dozvoljavaju mamama da donose odluke umesto njih, kao da su još uvek petogodišnjaci. Ovo ne znači da je nužno loše i pogrešno konsultovati nekada majku za savet ali kao odrasla osoba, muškarac treba da zna da njihove mame nemaju poslednju reč.

Ima problem sa plaćanjem računa. Muškarci sa ovim sindromom su toliko nehajni i nezreli da ne plaćaju račune već stalno čekaju da neko umesto njih plati (majka, partnerka). Posledice ovakvih njegovih postupaka su najčešće loši finansijski rezultati. Nema osećaja hitnosti i odgovornosti jer on živi u Neverlandu, zemlji dece gde nema finansijskih obaveza. S ovakvim čovekom treba biti obazriv, jer neće biti drugačiji ni prema vama. Način na koji ignoriše da plati svoje dugove biće onaj isti način na koji će ignorisati svoje navodne obaveze prema vama. Često se može desiti da tera partnerku da plati račun kada recimo izađu u restoran na večeru. Njegov izgovor može biti da je zaboravio novčanik  i osloniti se na nju i finansijski.

Ne može da živi sam. Čak i kad je već odrasla osoba, još uvek živi u kući svojih roditelja. I dalje mu je tu serviran obrok, veš opran, skupljen i opeglan, on ne mora ništa da radi za sebe. Baš kao i Petar Pan više se bavi svojim “avanturama” nego odrastanjem.

Ne može podneti da ima obaveze, ne može podneti da se posveti ni maloj obavezi. Sve što želi je da živi život iz svoje fantazije koju mu čak i partnerka ne može oduzeti. Moglo bi se pomisliti da će on, ako shvati da je neka prava žena za njega, promeniti. Međutim, nije odgovornost na partnerki da ga menja i popravlja jer na kraju krajeva on nju vidi kao svoju “avanturu”.

Ne može da zadrži posao, hronično je nezaposlen i nespreman da radi, bez motivacije da profesionalno napreduje. Iako je poslovno sposoban odbija da traži posao.  Često menja poslove, skače sa jednog radnog mesta na drugo, koristeći se izgovorima da je to posao ispod njegovog nivoa, da mu se ne sviđa pozicija u kompaniji. Često se dešava i da dobije otkaz zbog izostanaka, neispunjavanja radnih obaveza ili lošeg ponašanja. Voljan je da radi samo ukoliko mu se posao svidi. Pokazuje nespremnost da ostane koncentrisan i uporan da postane dovoljno stručan za bilo šta. Koji god razlog da je u pitanju to samo pokazuje koliko je neozbiljan u izgradnji svoje budućnosti i koliko veruje u produktivnost kao osnovu kvalitetnog života.

Traži svoju “Vendi” ali to nije devojka sa kojom će ostati, on namerava samo da pluta u njenom životu. Kao što vam je poznato, cela priča Petra Pana vrti se oko Vendi koja želi da se oslobodi svog realnog i zagušljivog postojanja i evo letećeg dečaka koji živi i odiše avanturom. Ali, u tužnom preokretu događaja, on se nikada nije vezao za nju niti obavezao na nešto više. Vratio ju je u stvarnost i vratio se u svoju zemlju uz obećanje da će se jednog dana možda pojaviti opet.

On je lukav i šarmantan i možda je njegova zabavna i svesna ličnost ono što vas je zainteresovalo. Ima harizmu koja obmanjuje i slobodnjački duh koji privlači. Sa njim je sve uzbudljivo u početnoj fazi veze, mogu vas oduševiti njegovi poduhvati i probuditi i vaš smisao za avanturizam. Baš kao što Petar Pan odvodi Vendi iz njenog jednoličnog sveta, takav momak za vas može biti kao dah svežeg vetra. On vam može pomoći da se oslobodite, barem na kratko, svih ozbiljnih stresova za odrasle ali kada dođu na red važna životna pitanja on će sve to odbaciti, insistirajući na tome da te stvari i nisu tako važne. Umesto da vam pomogne oko rešavanja problema on će se radije vratiti u stanje emocionalne adolescencije. Vremenom shvatićete da živi nezrelo i pored njega ćete pre ili kasnije potražiti neupadljivijeg momka koji je oslobođen želje da zauvek mora zadržati duh mladalaštva. Njegovi prijatelji takođe mogu biti gomila dečaka, nezrelih muškaraca,  koji ne žele da odrastu.

Ne može se nositi sa konfliktnim situacijama i beži pri pojavi prvih znakova sukoba. Na primer u konfliktnoj situaciji on će teatralno izaći iz kuće, besno zalupiti vrata, zaključati se u sobi ili plakati poput mališana nekoliko sati. Ukoliko mu ovakvi manevri ne urode plodom sklon je i osvetničkom ponašanju. Nema prave prioritete, prioriteti su mu iskrivljeni. Na primer vreme će radije provoditi ispred televizora gledajući omiljenu seriju ili igrajući igricu umesto da ide u potragu za poslom. Ili će se žaliti što je morao da ide do prodavnice da bi kupio deterdžent jer mu to oduzima vreme ali mu neće biti problem da koristi ceo dan za stvari koje mu prijaju i u kojima uživa.

Nemogućnost uspostavljanja dubokih emocionalnih veza čini da ovakav muškarac stalo traži, po njegovom mišljenju, “idealnu ženu”. Oko ovakvog “večnog dečaka” uvek ima mnogo žena. On kaže “Pođi sa mnom tamo gde se rađaju snovi a vreme nikad nije isplanirano” pleneći svojom duhovitošću i komunikativnošću, čineći da ga žene lako zavole ali da teško ostanu s njim na duže staze. Čak i ako ima ženu, ni to ništa bitno ne menja. Ako se fizička prevara i ne dogodi, emocionalno može biti i sa drugom ženom. Između rešavanja bitnih porodičnih pitanja i koketiranja sa atraktivnom prijateljicom, on će sigurno odabrati drugu opciju. Na najmanju sumnju partnerke, on će se povući u svoju školjku ili će lagati patološki, izmišljajući izgovore u hodu, čineći pri tom da žena posumnja u sebe i oseti krivicu. Žena Petra Pana samo je resurs za zadovoljenje njegovih potreba. Takav odnos deluje povređujuće na ženu. U nekim slučajevima žena može razviti i depresiju. Žena je u stanju da shvati totalni apsurd celokupne situacije ali tek nakon godina provedenih sa njim. Fizički on može biti sa ženom ali emocionalno on je daleko u svojim snovima ili u “paralelnom univerzumu” prepuštajući sve obaveze i odgovornost za porodično materijalno blagostanje ženi. Petar Pan će dane provoditi zabavljajući se, dok njegova supruga ostaje sama sa bebom, provodiće beskrajne sate surfujući na internet ne obazirući se na slavinu koja curi već par meseci unazad, voziće svoje prijatelje kućama do ponoći dok će ga supruga čekati. Sve važne porodične stvari odložiće za kasnije što uglavnom znači nikada. Infantilnost ga vodi ka postavljanju pogrešnih životnih prioriteta. U stvarnom životu njemu je dosadno, odgovornost ga čini očajnim, neprestano nezadovljnim i razočaranim. Duša tinejdžera zatvorena u odraslom telu, stalno zahteva zabavu i zabavu. Svoje emocije ne izražava onako kako ih oseća već se te emocije pojavljuju u ekstremnijem intenzitetu, ljutnja kao bes, radost kao histerija a razočaranje kao samosažaljenje što vodi ka gubitku kontakta sa svojim osećanjima i nemogućnošću prepoznavanja. Mogu imati problem sa seksualnošću jer ih infantilizam sprečava da pronađu partnerku, skrivaju svoju nesigurnost kao i strah od odbacivanja.

Ne zna kako da obavlja kućne poslove, teško mu padaju porodične obaveze. Oslanjaće se na partnerku zbog svega, finansijski, emotivno. Ako ne na partnerku, oslanjaće se na svoje roditelje. Nepouzdan je. Ostavlja vas samu kada ste mu najpotrebniji jer mu i niste toliko važni. Sve što je važno i njemu bitno jesu njegove želje. Čak i kao mu jasno stavite do znanja da vam je određeni događaj važan, ne možete računati na njega da će vam izaći u susret. Odugovlačiće i nalaziti izgovore za sve ono što ne želi i ne može. Sebičan je i egocentričan. Ako njemu nešto nije važno onda to uopšte nije važno. Okrenut je sebi, sve se okreće oko njega, njegove potrebe su važne i to može da pokazuje na drag, zanesen ili ohol način. Nesposoban je da izrazi zahvalnost, netolrantan na kritiku.

Psiholog Humbelina Robles Ortega, sa Univerziteta u Granadi, ističe da se ljudi sa sindromom Petra Pana mogu bojati usamljenosti. Iz tog razloga neprestano traže ljude koji se brinu o njima, uglavnom romantične partnerke koje vrlo često preuzimaju ulogu majke. Ovakvi ljudi imaju strah od posvećenosti i imaju obrazac nestabilnih odnosa. Mogu ući u vezu ili brak sa mlađim partnerkama za koje pretpostavljaju da će imati manje planova za budućnost i da će im sa njima trebati manje ulaganja. Takvo ponašanje nema veze sa inteligencijom već sa emotivnom zrelošću. Oni svet odraslih vide kao pun problema i teškoća te stoga veličaju tinejdžersko doba, želeći da zauvek ostanu u tom privilegovanom stanju. 

Neka istraživanja pokazuju da muškarci sa sindromom Petra Pana mogu da imaju poremećaj ličnosti. Na primer, studija iz 1982. godine tvrdi da je ovaj sindrom deo složenog porodičnog sistema u kome muški partner ima narcističku ličnost i voli da mu se dive a ženski partner pati od depresivnih smetnji.

Kako nastaje sindrom Petra Pana

Ovaj sindrom nastaje kao rezultat delovanja više faktora. Svakako da iskustva iz detinjstva igraju značajnu ulogu. Određeni stilovi roditeljstva dovode do formiranja određenog tipa ličnosti pa je tako i u slučaju Petra Pana. Permisivni roditelji svojim vaspitanjem i ponašanjem utiču na formiranje ovog sindroma. Previše popustljivi roditelji ne postavljaju mnoge granice svom detetu ili ih uopšte ne postavljaju. Oni su uvereni da je u redu dopustiti detetu da radi šta želi. Takva deca usmerena su na sopstvene prohteve, želje i osećanja, hedonizam i slobodu. Suviše popustljivi roditelji koji imaju problem da svom detetu kažu ne stvaraju problem na duže staze. Takva deca postaju razmažena jer su se roditelji uzdržavali od discipline, ne podučavajući ih osnovnim životnim veštinama a bave se njime i njihovim problemima čak i kad su deca uveliko odrasla. Deca imaju pravo na srećno detinjstvo ali previše popustljivosti vodi u razmaženost i neodgovornost, nesposobnost da se uhvate u koštac sa životom. Deca koja ni za šta nisu morala naporno da rade ostala su uskraćena za mogućnost da nauče da se ponose svojim postignućem. Ostavši ujedno na taj način i bez samopouzdanja koje produktivan i samostalan rad donosi, takva deca postaju ranjivija i na pritisak vršnjaka. Roditelji bi trebalo, postepeno od malih nogu, da uvode koncepte odraslih kod svog deteta kako bi ga učili da vežba veštine odraslih.

Zaštitnički nastrojeni roditelji tzv. helikopter roditelji su se trudili da sve urade umesto svoje dece,da ih zaštite od obaveza, pada, greški i krivice takođe utiču na formiranje karakternih crta Petra Pana. Takva deca nisu uspela da shvate da određeni postupci i ponašanja imaju određene posledice i da razviju osnovne veštine neophodne za odraslo doba. Te veštine se odnose na uobičajene, svakodnevne kao što su pranje posuđa, veša ili pospremanje svoje sobe pa do onih složenijih koje uključuju sposobnost nošenja sa emocijama i preuzimanje odgovornosti za svoje postupke. Ako su se roditelji potrudili da u ranoj odrasloj dobi svog deteta i dalje zadovoljavaju sve njegove finansijske potrebe i pri tom nikada nisu iskazali očekivanje da dete radi i na neki način zaradi za stvari koje želi, takvo dete a danas “odrasli” Petar Pan ne može da shvati zašto bi sada bilo drugačije. Prema svojoj majci može osećati ljutnju i krivicu. Ljut je zato što je zavisan od nje i u pokušaju da se oslobodi njenog uticaja oseća krivicu koja ga vraća na početak. Nekada pokušava da dobije ono što želi izazivanjem sažaljenja. Atmosfera može da rezultira svađom u kojoj se on uvek izvinjava zbog krivice jer je povredio svoju majku. Ima snažnu želju da bude blizak sa ocem ali i bojazan i uverenje da neće steći njegovu naklonost i podršku.

Neki traumtaski doživljaj iz detinjstva takođe može da utiče na javljanje ovog sindroma. Neko ko je zlostavljan kao dete, nije imao srećno detinjstvo i smatra da su mu mnoge stvari iz tog perioda uskraćene, kada odraste može se osećati zarobljeno u svetu odraslih i poželeti da se vrati detetu. Ekonomska situacija u društvu takođe mogu uticati na razvoj ovih karakteristika ličnosti. Deca koja odrastaju uz roditelje koji veći deo vremena provode na poslu a koji je često i vrlo malo plaćen stiču utisak da je biti odrastao teško, mukotrpno i naporno i da se nikako ne isplati ići stopama svojih roditelja.

Kakve žene se zaljubljuju u večitog dečaka

Muškarcu sa sindromom Petra Pana potrebna je partnerka koju može da koristi emocionalno, finansijski i mentalno, brižna majka koja je dovoljno odgovorna da uspe da se izbori sa njegovim problemima. Sa njim u vezu ulaze žene koje su naizgled nezavisne, jake i dovoljne same sebi. Žene koje uživaju da budu dominantne, glavne i kontrolišuće sa tendencijom da se staraju o nekome. Prema njemu se ponašaju zaštitnički, majčinski posesivno i spremne su da umesto njega donose sve važne životne odluke. Preuzimajući odgovornost na sebe one doprinose održavanju nepouzdanosti svog partnera. Zadovoljavajući potrebe svog infantilnog partnera, one zapravo zadovoljavaju i neke svoje nesvesne potrebe. Vrlo često to su žene koje su potisnule svoju detinjastu stranu. Tokom detinjstva su morale da budu odrasl i odgovorne, trudeći se da zadovolje svoje suviše zahtevne, kritikujuće, narcisoidne roditelje. U tom trudu zanemarile su svoje potrebe i želje i izgubile slobodu da budu u kontaktu sa svojim unutrašnjim detetom. Uz večitog dečaka kao partnera pokušavaju da nadomeste spontanost koja im nedostaje, maštovitost i kreativnost. 

U principu to su nesigurne žene uprkos možda drugačijem utisku koji stvaraju i vrlo često ne mogu da se nose s ljutnjom, ni svojom a ni tuđom. Iz nesvesnog straha da će postati samozadovoljne, zaboravljaju sebe jer im je lakše da brinu o drugima. Preuzimanje tereta odgovornosti veze/braka kao i odgovornosti svog partnera, je samo iskrivljeni način traženja naklonosti i prihvatanja. Za njih pridobiti ljubav znači žrtvovati se. Mnoge od njih misle da će se Petar Pan promeniti kada zasnuje brak ili dobije dete, da će vezu podići na jedan viši nivo ali to se na žalost ne događa jer promena je stvar naše volje a ne tuđe. Uprkos svoj svojoj strpljivosti koju mogu da pokaže, ovakve žene, kada shvate da su njihove potrebe zanemarene a one se osete iscrpljeno, odustaju od pokušaja da stvore stabilnu vezu i odlučuju se na odlazak.

Jungova senka i Petar Pan

Pre Dana Kileija, proučavanjem ove vrste ličnosti bavio se i Karl Gustav Jung. Jung je o ovom tipu karaktera pisao pod naslovom puer aeternus, opisujući čoveka koji se identifikuje sa psihološkim profilom adolescenta odnosno odlikama ličnosti koje su svojstvene mladićima od osamnaest godina. Oslanjajući se na Jungov rad, sindrom Petra Pana možemo povezati sa poricanjem senke. Sindrom Petra Pana se može shvatiti kao neuspeh integracije senke. U crtanom filmu senka Petra Pana je odvojena od njega. Izazov stvarnog života Petra Pana je kako da razume, prihvati i integriše senku kao deo svoje ličnosti. 

Svi mi se nalazimo u iskušenju da vidimo samo one delove sebe koje želimo da vidimo, one koji nam prijaju. Senka predstavlja inferiorne, mračne, nepoželjne i otcepljene aspekte naše ličnosti. Taj deo nas je odvojen od naše svesti, teško ga je videti, manje je definisan, zamračen je. Ali ono što može da bude od presudnog značaja za naš psihološki razvoj jeste bavljenje tim zasenčenim delovima sebe jer kada osvetlimo ono što je bilo u senci razvijamo se, sazrevamo, postajemo duhovno i emocionalno bogatiji.

Psihoterapija

Kao što možemo videti, mnogo je faktora koji mogu doprineti razvoju ovog sindroma ali je mnogo manje načina da se on koriguje. Sindrom Petra Pana nije bajka, u to nas uverava svakodnevna praksa a najučinkovitiji način oslobađanja jeste psihoterapija. Lečenje ovog sindroma uključuje porodičnu i individualnu psihoterapiju kao i savetovanje za parove. Porodica bi trebalo da radi na razvoju zdravijih i uravnoteženijih odnosa gde roditelji treba da stimulišu decu od malih nogu ka postepenom osamostaljivanju u svakom pogledu a ne da ih drže u zavisnom položaju plaćajući im stan, račune uprkos tome što ta deca imaju preko trideset, četrdeset ili pedeset godina.

Sama osoba treba da pokuša da shvati i razume svoju nevoljnost da odraste i da radi na razvoju odgovornog ponašanja koje je svojstveno odrasloj, zreloj osobi. Pronalaženje posla, uspostavljanje bliskih partnerskih odnosa, razvijanje samostalnosti može delovati kao ogromni zadatak ali dobar terapeut može taj zadatak raščlaniti na manje delove, pomažući osobi da korak po korak poboljšava svoj život. Neuspeh pojedinca da odraste šteti ljudima oko njega. Partner ovakve osobe se često oseća preplavljeno i iscrpljeno preuzevši svu odgovornost na sebe. Roditelji mogu odvajati novac od svojih ionako skomnih penzija za nastavak pružanja materijalne podrške. Osobe sa sindromom Petra Pana svoje simptome često ne vide kao problematične. Mnogi traže pomoć samo onda kada izgube izvor podrške ili kada njihovo ponašanje preti da ugrozi vezu, brak ili porodicu. Psihoterapija nudi jedinstveno mesto na kome se može raditi na otkrivanju senki naše ličnosti i integrisanju naših tamnih i nesvesnih aspekata.  Takođe može pomoći ljudima koji se osećaju nelagodno u odrastanju da razumeju suštinu svojih teškoća. Uz strpljenje i naporan rad, oni mogu izrasti u zadovoljnu odraslu osobu i uspostaviti stabilne i trajne veze. Prepoznavanje da možda imate Petar Pan sindrom može postati početak rada na sebi i uspostavljanju stalne i zrele veze sa sobom.

Na psihotrapiju treba da dolaze i žene koje biraju ovakve muškarce kako bi osvestile uzroke svojih izbora i pogrešna uverenja koja stoje u pozadini istih jer to je jedini način da se isti izbori ne bi ponavljali i u budućnosti. Dobro je postaviti sebi pitanje “Zašto sam se zaljubila baš u ovakvog partnera?” i naravno, potražiti odgovor.

Vedar duh i razigranost mogu pomoći u smanjenju stresa i poboljšanju dugoročnog emocionalnog zdravlja. Imati znatiželjnu ličnost poput deteta poseduje svoju  dobru stranu. Takve osobe umeju živeti spontanije, bezbrižnije i podstaći i druge oko sebe da uživaju u malim stvarima u životu. Mogu imati ljupku, slatku ličnost. Sa njim je izvesna dobra zabava. Međutim, Petar Pan sindrom nadilazi svakodnevnu razigranost i uključuje izbegavanje odgovornosti a kada ovo pređe na sve životne aspekte, nastaje problem.

“Koliko god se trudili da budemo zreli, uvek ćemo biti deca kada nas povrede i kada plačemo.”

                                                                                                            Citat iz knjige o Petru Panu

Jelena Krstić, psiholog

Kontakt: nikolic.jeka@gmail.com

Arterburn S., Rink M. (2007). Kako da izbegnete gospodina pogrešnog i šta da uradite ako u tome niste uspeli. Kairos, Sremski Karlovci

Quadrio, C. (1982). The Peter Pan and Wendy syndrome: A marital dynamic. Australian&New Zealand  Journal of Psychiatry.

https://hackspirit.com/peter-pan-syndrome/

https://www.psychologytoday.com/us/blog/how-do-life/201605/the-peter-pan-syndrome

https://www.goodtherapy.org/blog/peter-pan-syndrome-when-adults-refuse-to-grow-up-113018

https://www.healthline.com/health/peter-pan-syndrome

https://www.tandfonline.com/doi/abs/10.3109/00048678209161187?journalCode=ianp20

Живот и рад Алберта Солнита

Алберт Ј. Солнит је био професор педијатрије и психијатрије у центру за дечије учење у Јејлу (Yale Child Study Center). Алберту је додељено највише академско звање – стерлинг на Универзитету Јејл, јер се сматрао важним чланом факултета као најбољи у својој области. Препознатљив је по заступању дечијих потреба у случајевима старатељства над дететом. Алберт је захтевао је да га сви, укључујући и студенте, зову Ал. 

Рођен је у Лос Анђелесу. Завршио је докторске студије из анатомије и дипломирао медицину на Калифорнијском универзитету у Сан Франциску. Након завршетка педијатријскe обукe, радећи као војни хирург, Ал је дошао у Јејл 1948. године као резидент, а потом je постао шеф катедрe за психијатрију. Године 1950. Ал је постао први дечији психијатријски доктор који је стажирао у YSCS-у. Стекао је сертификат из психијатрије као и из дечије психијатрије.

Алберт је такође завршио едукацију из психоанализе за одрасле и децу са њујоршког психоаналитичког института. Постао је тренер и супервизор психоаналитичар у Western New England Institute и New York Psychoanalytic Institute. Постао је редовни професор 1964. године у Yale School of Medicine, док је од 1970. до 1990. године постао је стерлинг професор, што означава најпрестижнију академску титулу која постоји на Универзитету Јејл. У доби од 72 године, Ал је постављен за комесара одељења за ментално здравље и зависности у Конектикату. Поред тога што је био професор, био је и директор његовог ,,Child Srudy Center” од 1966. године до 1983. године.

Када се 2000. године повукао у пензију, био је државни комесар са најдужим стажем на дужности, одслуженим под два гувернера различитих странака. Ал је преминуо у 82-oj години од повреда претрпљених у саобраћајној несрећи 21. јуна 2002. године.

Ал је видео дечију игру као потпис дечије личности - нешто што је он повезао са Винникотт-овим концептом прелазног објекта. Такође је нагласио да је кључни аспект човековог осећаја слободне воље знање о сопственој историји која не доминира.

Према Алу опоравак и прилагођавање негативним догађајима иду руку под руку. Потенцијал за опоравак и прилагођавање присутни су код сваког детета и код одраслих особа. Путем психоаналитичког разумевања могу се активирати, координирати и разумети стратегије за достизање тих потенцијала.

У низу књига Ал је нагласио важност психолошких потреба детета у закону о старатељству. Ал је први психијатар који је помогао увођење идеје да се породични закони о старатељству требају усредсредити на дететове потребе. Такође Ал је успоставио везу између правног факултета Јејл и дечијег центра, омогућавајући тамошњим студентима права да обавјају праксу у дечијем центру.

Од свих књига, Ал је био најпознатији по писању трилогије књига о породичном праву са Аном Фројд, психоаналитичарком и ћерком Сигмунда Фројда, и Џозеф Голдстином, професором права и психоаналитичарем са Јејла. Њихове књиге темељиле су се на идеји да закони о старатељству над дететом чешће служе емоционалним потребама родитеља или практичности судова, а не интересима деце. Такође он и његови сарадници тврдили су да спорове око старатељства увек треба посматрати са становишта деце, нарочито из њихове перспективе на време. На пример, неколико месеци делују различито дуго четрдесетогодишњаку и врло малом детету.

Ал је сматрао да би све одлуке о додељивању и смештању деце требало да се третирају од стране судова као психолошка ванредна стања, дати предност судским календарима и одлучити их што је брже могуће како би се избегла повреда детета изазвана осећајем губитка и несигурности. Веровао је да ако постоји конфликт око тога које потребе треба да имају предност (дечије или родитељске), увек би требало да буду дечије. За то време такви ставови били су веома контраверзни, што је Алберта чинило првом особом која је овакав приступ истицала на породичним судовима.

Закључци које су доносили Ал и његови сарадници сем о родитељима, деци и закону, такође су се односили и на усвајање. Нагласили су важност „психолошког родитеља“ - особе која свакодневно пружа наклоност и стимулацију - и биолошких родитеља који нису присутни свакодневно, док деца расту и уче. Према Алберту биолошки родитељи и сарадници уопште нису стварни родитељи, већ странци и не би требали имати права да поврате децу због рођења или крвних веза.

Када је у питању брига о хранитељској деци, Ал је подстакао убрзање прекида родитељског права. Његова препорука је довела до измена у закону, смањујући време за поједину децу у хранитељској породици што је допринело судовима да брже окончају родитељска права и учине децу прихватљивим за усвајање. Многи његови сарадници и професори сматрали су да је Ал био најважнији заговорник детета. У прошлости су се конфликти око старатељства над децом усмеравали на праведност према одраслима. Али његов рад је повећао свест у породичним питањима да оно што промовише добробит и развој детета је оно што треба да буде водиља.

Библиографија Алберт Џеј Солнит

Самостална дела

-        Сећање као припрема: развој и психоаналитичке перспективе. (1984). Лондон: Универзитетски колеџ.

Коауторска дела

-        Сен М.Ј.Е. , Солнит А.Ј. Проблеми у понашању и развоју детета (1970). Леа & Феибегер

-        Голдстин Ј., Фројд А., Солнит А.Ј. Иза најбољих интереса детета. Часопис 1. (1973) Њујорк: Слободна штампа.

-        Голдстин Ј., Фројд А., Солнит А.Ј. Испред најбољих интереса детета. Часопис 2. (1979) Њујорк: Слободна штампа.

-        Голдстин Ј., Фројд А., Солнит А.Ј., Голдстин С. У најбољем интересу детета. Часопис 3. (1986) Њујорк: Слободна штампа.

-        Голдстин С., Фројд А, Солнит АЈ. Развод и ваше дете: Практични предлози за родитеље. (1985). Њу Хејвен: Јејл универзитетска штампа

-        Солнит А.Ј., Доналд. Ј. Коен,  Ноибаер П. Много значења игре: Психоаналитичка перспектива. (1993). Њу Хејвен: Јејл универзитетска штампа.

-        Солнит А.Ј., Нордхаус Б., Лорд Р. Када код куће нема уточишта: Питања смештаја деце. (1994). Њу Хејвен: Јејл универзитетска штампа.

Објављени часописи

-        Солнит А.Ј., Ноибаер П.Б., Абрамс С., Доулинг А.С. Психоаналитичка студија детета. (1997). Њу Хејвен: Јејл универзитетска штампа.

Његове књиге су цитиране у више од 1.000 случајева жалби које су укључивале старатељство над дететом и служиле као утицајни водичи адвокатима и судијама. Он и његова коауторица Соња Голдстеин тврде да већина родитеља који се разводе могу да реше своје конфликте око старатељства. Препоручивао је да је, осим ако родитељи нису умешани у конфликте који се не могу решити, најбоље да деца имају богате односе са сваким од родитеља, тим принципом се и данас руководе стручњаци. 

Ал је веровао да деца и адолесценти са озбиљним емоционалним поремећајима могу водити продуктивнан и задовољавајући живот.

Елена Јованчић, психолог

Литература:

Goldstein J, Freud A, Solnit AJ. Beyond the best interest of the child. Vol. 1. (1973) New York: Free press.

L.W. Raymond ed., (2013). The inward Eye.

O'Connor, Anahad (2002). Dr. Albert Solnit, Advocate of Child's Needs, Dies at 82. New York Times.

Elaine W. (2002). In Memoriam: Renowned Yele Child Psychiatrist Albert J. Solnit. Yele University Office of Public Affairs & Communications.

Žene-žrtve nasilja

 "Žene nisu stvorene da bi bile shvaćene, već da bi bile voljene."

                                                                                                            Doroti Parker

Svako ponašanje ili radnja koju nasilnik čini protiv ženine volje pri čemu je ugrožava fizički, psihički, seksualno ili ekonomski može se okarakterisati kao čin nasilja nad ženama. Nasilje u braku i partnerskom odnosu je mnogo češće nego što mislimo da jeste. Žrtva nasilnog muškarca može biti bilo koja žena nezavisno od svog izgleda, inteligencije, profesije i zanimanja, vere, socijalnog i finansijskog statusa što je pokazala naša dosadašnja praksa. Nasilnici takođe mogu biti muškarci bilo koje profesije, obrazovanja, materijalnog i socijalnog statusa. Statistika pokazuje da je svaka treća žena doživela neki oblik zlostavljanja u braku ili vezi. Nasilje najčešće počinje da se ispoljava vrlo brzo nakon stupanja u brak. U početku maltretiranje je uglavnom psihološko a vrlo brzo se pridružuje i fizičko. U početku je ređe a onda sve češće i češće. Prva situacija nasilja je dovoljan pokazatelj da u tom odnosu i te kako ima razloga za zabrinutost jer nasilje se po pravilu ponavlja. Nasilje ne treba ignorisati, umanjivati mu značaj ili ga opravdavati. Žena nikada nije odgovorna za nasilje koje joj se događa. Za nasilje je uvek odgovoran onaj ko ga vrši. 

Žena koja trpi nasilje oseća se bespomoćno, uplašeno, sa niskim samopouzdanjem i samopoštovanjem. Stalnim kritikovanjem, omalovažavanjem, okrivljavanjem i optuživanjem njen partner je uspeo da joj usadi osećanje bezvrednosti.Vrlo često smatra da je ona kriva i odgovorna za ono što preživljava i da je verovatno nekim svojim postupkom doprinela da se partner tako ponaša prema njoj. Misli kako je ona ta koja treba nešto da promeni da bi se promenilo postojeće stanje u odnosu. Sklona je samoosuđivanju. Ne vidi izlaz iz postojeće situacije. Nasilni muškarac je kontrolišući, ljubomoran, sumnjičav, proverava svaki korak svoje partnerke, ograničava joj slobodu kretanja, sprečava da održava socijalne kontakte koje je imala, brani da se viđa sa drugaricama, roditeljima, rođacima, bliskim ljudima. Zabranjuje joj izlaske. Insistira na vremenskim ograničenjima kada radi stvari koje voli. Određuje šta je prikladno da obuče a šta ne. Proverava joj mobilni telefon, društvene mreže, kontroliše koliko novca je potrošila, određuje koliko joj je dovoljno. Žena, da bi izbegla uznemiravanje i maltretiranje popušta njegovim zahtevima i menja ponašanje. Počinje da se viđa sa što manje svojih prijatelja, naročito onih za koje joj je rečeno da loše utiču na nju. Počinje da nosi konzervativniju odeću, onu koju njen partner ne smatra za “droljastu”. Počinje da čini sve kako bi sačuvala mir dok na kraju sasvim ne izgubi slobodu. Povinujući se ovakvim njegovim imperativima, izolovana, utamničena i sve više zavisna od svog tamničara. Tako povučena i izdvojena ona postaje i usamljena, nema s kim da razgovara, da podeli svoje strahove, brige, ono što joj se dešava. Sama je sa svojim strepnjama i razočaranjem. Zanemarujući druge odnose ona se svi više boji da napusti svog partnera. On postaje vrhovni gospodar njenog života jer on to i smatra, da ima pravo na nju, da je poseduje i postupa sa njom po svom nahođenju. Bez obzira na sve njene pokušaje i napore, ništa ne pomaže, ništa ne funkcioniše jer on je uvek korak ispred nje i ima uvek još jedan razlog da je optuži za sopstveni bes, agresiju i brutalnost. Počinioci nasilja prisiljavaju ženu na kognitivna iskrivljavanja (“nije se desilo to što se desilo”) i na poricanje realnosti tj. stvaraju neizvesnost oko toga šta je zapravo realnost. Uglavnom negiraju nasilje, opisuju ga kao “običan”, nedramatićan događaj, umanjujući svoju moć i uticaj, odnosno normalizujući nasilje. Oni koriste kompleksne jezičke konstrukcije, u kombinaciji više različitih definicija ali ga vide odvojene od “ostatka života”, opisujući ga uglavnom kao specifičan događaj, kao incident, a ne kao process koji preplavljuje ženin svakodnevni život i koji je onemogućava da izađe iz sistema zloupotreba. (Hearn, 1998).

Faze zlostavljanja 

U nastanku i razvijanju nasilja u partnerskoj relaciji postoji određena pravilnost. Ciklus nasilja prolazi kroz određene faze, kako je istakao Valker.

Jačanje napetosti je početna faza kada se napetost polako razvija i izaziva sukob na nižem nivou, manjih razmera. Zlostavljač se može osećati zapostavljeno ili besno i može pomisliti da zbog tih osećanja ima pravo da ispoljava agresivno ponašanje prema drugoj osobi. Tada se javljaju manji incidenti, žena je svesna da će doći do neizbežnog napada i nastoji da smiri situaciju i izbegne nasilje.

Faza tuče ili eskalacije nasilja kada se napetost razvija odnosno raste i dovodi do fizičkog sukoba, psihološke, emocionalne ili seksualne zloupotrebe. Kod žene se nakon nasilnog događaja javlja šok, neverica i poricanje. Ona u ovoj fazi obično ne traži pomoć, osim ako nema povrede koje zahtevaju medicinsku intervenciju i obično se vraća partneru nakon primljene pomoći. Privremeni odlazak iz doma takođe je očekivana reakcija u ovoj fazi. Vremenom ove epizode postaju ozbiljnije, ustaljuju se, češće se dešavaju i duže traju.

Faza medenog meseca kada se nakon izvršenog zlostavljanja, počinioc izvinjava, kaje, pokušava da povrati poverenje i naklonost svoje partnerke i obnovi vezu. Žena se u ovoj fazi najčešće vraća nasilniku jer veruje da se on stvarno kaje, da će se promeniti i da će sve biti u redu. Trenuci kada su zlostavljači nežni i romantični otežavaju ženi napuštanje i odlazak.Tokom ovog perioda žena može idealizovati svog partnera videći samo njegovu trenutno prezentovanu dobru stranu, zanemarujući ono što joj se dogodilo. Psihološki, ova faza je veoma važna jer žrtvi stvara iluziju i lažnu nadu da je promena ipak moguća (Pence, Paymar, 1993).

U svim fazama ciklusa prisutni su elementi kontrole i dominacije a nasilnici ni u fazi medenog meseca ne pokazuju spremnost da preuzmu odgovornost za vlastito ponašanje. Izvinjenje ima manipulativnu funkciju, da se ponovo uspostavi partnerski odnos i kontrola. To nije nagoveštaj promene ponašanja nego specifičan mehanizam uspostavljanja dominacije, kontrole i moći. 

U nasilnim vezama ciklusi nasilja se ponavljaju, nakon poslednje faze, tenzija ponovo raste i faze nasilja se smenjuju iznova. Nasilje neće prestati samo od sebe. Ciklus nasilja neće se završiti dok žena ne zatraži pomoć ili ne napusti nasilnog partnera ili pak sam zlostavljač zatraži stručnu pomoć što se vrlo retko dešava. Kako se ciklusi nasilja ponavljaju, periodi između faze napetosti i eksplozije nasilja sve više se skraćuju, odnosno incidenti postaju sve češći, nivo stresa nakon svakog ciklusa postaje sve viši, te se tri faze nasilnog događaja “sažimaju”, porast napetosti je brži, “eksplozija” je jača a žaljenje kraće ili potpuno iščezava (Mamula, Ajduković, 2000).

Zašto žena ostaje u takvom odnosu i zašto ne traži pomoć?

Kada odnos između žene i njenog intimnog partnera ne funkcioniše, žena oseća krivicu, sramotu ili se boji da drugi ljudi ne pomisle kako je loše izabrala, kako nije ispunila očekivanja. Naše patrijarhalno društvo zna da bude osuđujuće prema žrtvi, koristeći tradiciju i običaje kao opravdanje za agresiju muškaraca. Često možemo da čujemo da je žrtva sama kriva, da je sigurno izazvala nasilnika i verovatno zaslužila sve što joj se događa. Da bi izbegla stigmatizaciju i etiketiranje okoline žrtva se radije okreće ćutanju, ne usuđujući se da se obrati za pomoć. Udarci ne dolaze od ruke stranca već od ruke čoveka koji je rekao da je voli i koga ona voli te s toga žrtva ima samo jednu želju, da prestane zlostavljanje ali ne i veza. Ova činjenica o ljubavi i nakon batina iznenađuje mnoge ljude. Postavlja se pitanje kako još uvek može da voli nekog ko je povređuje? Odgovor je složen kao i sama ljubav jer ljudska smo bića i gajimo nade, optimizam verujući da su naši voljeni sposobni da se promene. Žrtva vrlo često oprašta, nekada je previše ljubazna i popustljiva i ne nalazi hrabrost da napusti destruktivnu vezu dok ne shvati da su joj ugroženi bezbednost i život . 

Nekada razmišlja i na samooptužujući način, smatrajući da je ona kriva i da to zaslužuje, da je ona sve započela, da stalno prigovara, da inicira svađe. Onda počinje da opravdava i racionalizuje  nasilničke postupke svog partnera, tešeći sebe da u stvari ima toliko razloga da mu bude zahvalna, da on ima i dobrih strana, da ne može da ga smatra odgovornim jer je toliko zauzet drugim aktivnostima, da ne bi trebalo da se osvrće samo na njegove mane jer ih imaju i drugi ljudi. Da samo nije rekla ono što je rekla, da je prećutala ne bi je udario sigurno. Verovatno postoji neki razlog za takvo njegovo ponašanje, možda ga je neko iznervirao na poslu ali od sutra sigurno će se ponašati drugačije. A na kraju krajeva pa on je bolestan, nije kriv, kad bi manje pio ne bi je maltretirao, imao je tešku prošlost, traumatično detinjstvo, prethodna partnerka ga je varala i ne može još uvek da se oslobodi toga, kad bi imao posao pa išao da radi manje bi bio nervozan i manje bi je zlostavljao. Da mu je otac bio bolji čovek i da je bolje postupao s njim i on bi se sada bolje držao i lakše podnosio tenziju, ne bi gubio živce…takvi su na kraju krajeva svi muškarci, žena ipak treba da bude ona koja će da prećuti jer tako rade stubovi kuće… i to je samo jedan šamar, jedan šamar nije nasilje… 
Ako se nekome i poveri, majci možda, ne iznenađuje da može dobiti odgovor "ćuti i trpi jer i ja sam trpela a i tvoja baka je. "

Neke žene su se, i pre nego što su našle partnera, osećale manje vredno pa se sada zadovoljavaju time što je bar neko pored njih. On popunjava psihološku prazninu koju nose u sebi. Ta praznina nastala je usled nezadovoljstva životom i sobom i teško se podnosi a u principu ne može se popuniti ni sa čim što dolazi spolja već iznutra, psihoterapijskim radom. 

U praksi često imamo i situacije gde su muškarci zlostavljači pametni, ugledni, profesionalno uspešni, vešti u šarmiranju, imaju bogatu mrežu socijalnih kontakata, druže se sa uticajnim ljudima, umeju da obmanjuju i manipulišu pa u tom slučaju kada žrtva prijavi napad postavlja se pitanje koliko će joj se verovati. Postoje ljudi koji kažu ili misle da je nemoguće da je on takav…on je tako simpatičan i brižljiv… pored njega ona ima sve… Svojom socijalnom maskom veliki broj batinaša uspeva da ljude van kuće ubedi u njegovu prevaru a oštri kontrast u javnom i privatnom životu , koji podseća na doktora Džekila i gospodina Hajda, između četiri zida vidi samo žena i ostali najuži članovi porodice. Žena ostaje da ne bi narušila “idiličnu” porodičnu fasadu i izazvala pad njegove društvene reputacije.

Mnoge žene ostaju uz svoj nasilnog partnera iz finansijskih razloga. Mnoge od njih su bez posla, bez rešenog stambenog pitanja, bez podrške, bez prihoda. Mnoge ne žele da se odreknu visokog standarda koji sada imaju pa će u zamenu za to i istrpeti “ponešto”. Čak i ako će njihov životni standard odlaskom biti verovatno niži, daleko bitnije je da će se njihovo psihičko, fizičko i emotivno stanje značajno poboljšati. Život bez partnerovih udaraca i grubosti vredan je takve promene. Mnoge žene imaju strah od napuštanja partnera jer se boje neizvesnosti, plaši ih novo i nepoznato a nasilje koliko god bolno i mukotrpno bilo, je nešto što je poznato, na šta su navikle. Nekada mogu i same da veruju da zaslužuju zlostavljanje. Kada su stvari mirne, idealizuju osobu koja je izvršila zlostavljanje. Iako se razdvajanje partnera ne završi uvek nasiljem, napuštanje nasilnog partnera nekad je potencijalno opasnije od ostajanja u vezi. Primarni motiv ovakvog nasilja je težnja zlostavljača da održi kontrolu ali i doživljaj da je partnerka njegovo vlasništvo. Zlostavljane žene često ostaju da život provode sa svojim partnerima jer zbog dece žele da zadrže porodicu na okupu, ističući da je deci potreban i otac. Međutim, dokazano je da deca koja odrastaju i žive u atmosferi nasilja, kada odrastu postaju ili nasilnici ili žrtve nasilja. Muška deca najčešće oponašaju oca nasilnika a ženska se identifikuju sa majkom-žrtvom i sklona su da izaberu partnera koji će ih tretirati na sličan način kao otac majku. Ostajanja u nasilnom odnosu deci više šteti nego što koristi. Za pozitivan i zdrav emocionalni i mentalni razvoj dece važno je učiti ih da je nasilje u bilo kom obliku neprihvatljivo.

Moguće dijagnoze zlostavljača

Nasilnik vrlo često može imati:

Antisocijalni poremećaj ličnosti: prevara, neprestano laganje, manipulacija radi ostvarivanja ličnog profita ili zadovoljstva, nemogućnost kontrole besa.

Granični poremećaj ličnosti: obrazac nestabilnih i intenzivnih međuljudskih odnosa

Narcistički poremećaj ličnosti: grandiozni osećaj sopstvene važnosti.

Međutim, nasilje muškaraca prema ženama nije uvek posledica nemogućnosti kontrole besa, jer se kontrola pokazuje u drugim frustrirajućim ili konfliktnim situacijama kao što je odnos prema nadređenima na radnom mestu ili u kontaktima sa policijom i pravosudnim organima. Bes je posledica nemogućnosti uspostavljanja zadovoljavajuće kontrole žene, te se intervencijama mora odučiti ponašanje duboko ukorenjeno u stavovima muškaraca i podržano vrednostima culture i patrijarhalnog modela društvenih odnosa (Pence and Paymar, 1993).

Da li ima rešenja?

Zlostavljanje i trpljenje zlostavljanja može trajati godinama. Prema nekim podacima, u proseku, žena koja napusti nasilničku vezu, učiniće to sedam puta pre nego što konačno i zauvek napusti nasilnika.

Ženi može biti veoma teško da sama ostavi nasilnog partnera i izađe iz pakla nasilničke veze. Međutim, danas postoje mnoge organizacije, advokati, grupe podrške, sigurne kuće, koje pomažu ženama koje su zabrinute zbog njihove aktuelne situacije i koje su se odlučile da odu iz nasilne veze. Uticaj zlostavljanja na dobrobit osobe koja ga doživljava može biti poguban. Iz tog razloga nasilje ne treba nikako ignorisati već je važno shvatiti da je pomoć dostupna i da je potrebno potražiti je. Kada žena donese odluke koje odgovaraju njenim potrebama biće joj mnogo bolje nego pre jer važnije je sopstveno preživljavanje nego očuvanje disfunkcionalne veze po svaku cenu. Niko ne zaslužuje život u nasilju.

Žene koje trpe nasilje treba da znaju da nisu krive za ono što im se događa. One nisu odgovorne za ponašanje svog nasilnog partnera. Dok god partner nije spreman da promeni svoje nasilno ponašanje i potraži stručnu pomoć za sebe, nasilje neće prestati. Zdravlje, mentalno i fizičko, je najvažnije, sve ostalo je nadoknadivo. Potrebno je razgovarati sa drugim ljudima, osobama od poverenja jer komunikacija je početak rešavanja problema. Ćutanje povećava moć prećutanog dok suprotstavljanje jača samopouzdanje ali i tu treba biti obazriv. Suprotstavljanje i odbrana nekad mogu zaustaviti nasilje a nekad pojačati agresiju počinioca i izazvati njegovu osvetu. U tom slučaju potrebno je svesno planirati suprotstavljanje, potražiti podršku bliskih ljudi i institucija, smisliti načine kako to učiniti.

Svaka žena koja je u braku, vanbračnoj zajednici ili vezi treba sebi da postavi i odgovori na sledeća pitanja:

Koliko se osećam sigurno u svojoj trenutnoj vezi, braku?

Kako se moj partner ponaša prema meni? Da li me vređa, osuđuje ili kritikuje? Da li se to dešava samo kad smo sami ili i u javnosti?

Da li moj život sa partnerom izgleda kao “hodanje po jajima”?

Da li me partner sprečava, direktno ili suptilno, da radim stvari koje su mi važne, koje me ispunjavaju? Da li mi brani da viđam članove porodice, prijatelje, da li iznosi konstantne kritike i pritužbe na njihov račun?

Da li mi partner preti?

Da li imam osećaj da su mi neka prava uskraćena? Da li imam osećaj kao da sam u nasilnoj vezi?

Da li su potrebe mog partnera jedino oko čega se vrti naš odnos?

Nakon što napusti nasilnu vezu, može proći dosta vremena dok se žena izbori sa emocionalnim i fizičkim posledicama zlostavljanja i biće joj potrebna velika podrška. Potrebno je da poboljša samopouzdanje i osećaj samopoštovanja, da popravi sliku o sebi koja je narušena, da sebe ne gleda više očima partnera, da se okruži ljudima koji će je prihvatiti onakvom kakva jeste.

Posledice zlostavljanja mogu ostati dugo i nakon napuštanja nasilnika. Žena može imati problem sa spavanjem uključujući nesanicu i pojavu noćnih mora, može postati povučena i depresivna izbegavajući svaki razgovor o zlostavljanju ili izbegavajući situacije koje je podsećaju na zlostavljanje. Može se osećati besno, tužno, beznadežno ili bezvredno, imati intenzivan osećaj straha, napade panike ili pojavu flešbekova, promenjen doživljaj sebe, zanemarivanje sopstvenih potreba, gubitak poverenja u druge, doživljaj inferiornosti, osećanje stida. Jedan od mogućih načina da se ublaže negativne posledice po samopoštovanje žena može biti samoafirmacijama a potancijalni izvori afirmacije mogu biti aktivnosti ili interakcije sa drugima (Lynch and Graham-Bermann, 2000). 

 

Opcije koje mogu pomoći tokom oporavka uključuju:

-medicinska nega za lečenje fizičkih povreda ukoliko ih ima

-učenje o uticaju zlostavljanja uključujući uticaj na samopoštovanje

-psihijatriski tretman koji uključuje lekove za ublažavanje psihičkih tegoba poput depresije, anksioznosti, potencijalne suicidalnosti, nesanice.

-psihoterapija radi lakšeg nošenja sa emocionalnim posledicama zlostavljanja koja obuhvata prihvatanje i analiziranje sopstvenih osećanja. Tu je bes kao jedno od osećanja koje treba obraditi jer je prigušivan za vreme zlostavljanja i umesto da bude usmeren prema počiniocu vrlo često je bivao usmeren prema sebi što rezuktuje pojavom depresivnih smetnji, autoagresije, suicidalnih misli… zatim tuga, bol, strah, usamljenost. Potrebno je osvestiti uzroke svojih partnerskih izbora kao i pogrešna uverenja koja stoje u pozadini istih kako se u budućnosti ne bi ponavljali isti izbori jer ovim ženama  je često potreban nestabilan partner da bi potvrdile i osvedočile svoju stabilnost. Zato ostvaruju toksične i često zavisničke odnose, koji im, ukoliko pravilno shvate svoju ulogu, mogu biti putokazi na putu samopomoći i razrešavanja sopstvenih potisnutih problema i unutarpsihičkih konflikata. U psihoterapijskom radu sa ženama, koje su prošle ili još uvek prolaze kroz emotivnu patnju popravljanja svojih partnera i svojih partnerskih odnosa, neophodno je pomoći da osveste sebe, svoje davno potisnute emocionalne potrebe ali i svoju duboko zakopanu patnju i bol koju nose iz porodice porekla. Niko od nas nije ovde da popravlja bilo koga, svi smo mi odgovorni samo za sebe i sposobni da korigujemo samo sebe ali pod uslovom da to stvarno i istinski želimo. Nikada nije kasno potražiti pomoć. Sve dok krivimo i optužujemo drugog i izvor problema vidimo samo u drugome ništa nećemo promeniti i rešiti niti ostvariti emotivno ispunjavajući, topao i stabilan odnos Potrebno je preuzeti odgovornost za svoj život i učiniti nešto konstruktivno. Potrebno je upoznati potisnute, neistražene i otcepljene delove sebe, ponovo ih oživeti, aktivirati, osvestiti i ugraditi u svoju ličnost. Emotivna veza može biti prilika za prevladavanje povreda iz detinjstva, za rast i razvoj a ne izvor patnje, stagnacije i nazadovanja ali pod uslovom da osvestimo uzroke svog ponašanja, svoje potrebe i osećanja. Tada možemo sami sebi da postanemo središte života, što je i preduslov za stabilan partnerski odnos. U suprotnom, čak i ako izađu iz nasilne veze bez osvešćivanja razloga zašto su izabrale nasilnog partnera, takve žene rizikuju da im i sledeći partner bude kao prethodni.

-grupe za podršku. Grupni rad može dati šansu da se podeli iskustvo kroz koje su prošle sa drugim ženama koje su imale slično iskustvo i da im olakša pronalaženje novih načina nošenja sa trenutnom situacijom. Neophodno je stvoriti atmosferu poverenja u kojoj se članice osećaju ugodno deleći svoje misli i osećanja.

Svaka žena zaslužuje da bude poštovana, da ima siguran i ispunjen život.  Promena započinje nepristajanjem na ulogu žrtve, osvešćivanjem da smo svi mi kreatori sopstvenih života i verovanjem da uvek postoji izbor.

Jelena Krstić, psiholog 

Kontakt: nikolic.jeka@gmail.com 

Literatura:

Ajduković, M., N. Pečnik, (2000). Međugeneracijski prenos nasilja u obitelji, Društvo za psihološku pomoć, Zagreb.

Mamula, M., M. Ajduković, (2000), Dinamika zlostavljanja u obitelji, Nasilje nad ženama u obitelji, Društvo za psihološku pomoć, Zagreb.

Pence, E., M. Paymar, (1993). Education Groups for Men who Batter, The Duluth Model, Springer Publishing Company, New York

Walker, L., (1989). Terrifying Love, Why Battered Women Kill and How Society Responds, New York, Harper Perennial

Lynch, Sh. M., S. A. Graham-Bermann, (2000). Woman Abuse and Self-Affirmation, Influences on Womens Self-Esteem.

 https://www.helpguide.org/articles/abuse/getting-out-of-an-abusive-relationship.htm